Полицијски гласник

ВРОЈ 26

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

207

и таквог човека ставим упоредо с њиме" ! Али кога се доиста озбиљно бојао, — то беше Свидригајлов... Речју, изгледи су на много иосла и трчања. — — — — — — — —

— Не, не, ја, ја са сам пајвише крива! говораше Дуљечка грлећи и љубећи мајку. — Полакомила сам се на љегове новце, али кунем тп ле, брате, да ни помислиту нисам могла да би то могао бити човек тако недостојан. Да сам га могла раније прозрети, ни зашто се не бих преварила, намамила! Не криви ме, брате! — Бог нас је избавио! Бог! мрмља Пулхерија Александровна, али некако несвесно, као да још није разумевала све што се догодило. Сви се радоваху, чак се и смејаху после пет минута. Само Дуњечка понекад побледи и скупи обрве сећајући се догађаја. Пулхерија Александровна није могла ни да замисли да ће се и она радовати: раскид са Лужином чињаше јој се још с јутра као сграшна невоља. Али Разумихин беше усхићен. Своју радост не смедијаше још потнуно баш да покаже, него сав дрхташе као у грозници, као да му се тежина од пет пудова са срца свалила. Сад он има права да им сав свој живот преда, да им служи... И зар је мало шта сад! Уосталом, још је плашљивије гонио своје најудаљеније мисли, и страшио се свога уображења. Једини Раскољњиков сеђаше све на истом месту, готово сетан па и расејан. Он, који је од свих највише паваљивао да се Лужин отклони, као да се од свих најмање интересовао за ово што се догодило. Дуња нехотице помисли да се он још ненрестано веома на њу љути, а Пулхерија Александровна осврташе се на њ' бојажљиво. — Па шта ти је казао Свидригајлов ? приђе му Дуња. — Ах, јест, јест! узвикну Пулхерија Александровна. Раскољњиков подиже главу. — Хоће неизоставно да ти одмах поклони десет хиљада рубаља, и уз то изразио је жељу да те једном види у присуству моме. — Да је види! Ни зашто на свету! узвикну Пулхерија Александровна. — И како сме да јој нуди новце ! Потом Раскољњиков иснрича (доста сухо) како је и шта разговарао са Свидригајловом, само изостави оно о привиђању Марте Петровне, да се неби губио у сувишностима, и осећајући непријатност да разговара још о чему осим о оном што је најпотребније, — Па шта си му одговорио 9 упита Дуња. — Испрва рекох да ти рећу ништа саоиштити. 'Гада он рече да ће се он сам, ма на који начин, постарати да добије састанак. Уверавао ме да је да је његова страст према теби ћуд била, и да сад према теби не осећа ништа... Није рад да се за Лужина удаш... Уопште говорио је збуњено. — Како га ти, Рођа, себи разјашњаваш? Какав ти се чини ? — Признајем, нитпта не разумем добро. Нуди десет хиљада, а каже да није богат. Каже да хоће некуда да отпутује, а кроз десет минута заборавља да је о том говорио. Наједаниут говори како хоће да се жени, и да му и девојку већ просе... Свакако, он има неких намера, и највероватније рђавих намера. Па опет је некако необично претпоставити да ће он тако бесмислено и глупо улазити у ствар, кад*би имао рђавих намера према теби... Разуме се, ја сам га одбио једном за свагда, новац да ти не нуди. У опште био ми је врло чудноват, и... чак... са знацима душевне поремећености. Али могао сам се и преварити; можда је то просто нека врста пућења, иадменостп. Смрт Марте Петровне канда чиии утиска на њ... — Подај, Боже, покоја њеној души! узвикну Пулхерија Александровна. — Бечито ћу се за њу Богу молити! Јер, шта би сад с нама било, Дуња, да није тих три хиљада рубаља! Господе, као да су с неба послате! Ах, Рођа, јер од јутрос имали смо свега три сребрњака,*) па смо ја и Дуња само премишљале како би часовник што нре негде заложили, само да не би у онога тражили, док се сам не би сетио. Дуњу је некако сувише запрепастпо нредлог Свидрпгајловљев. Једнако стоји замишљена.

*) рубљс у сребру

— Он је нешто ужасно замислио, јамачно! рече она готово шапућући сама за се, и готово да се стресе од грозе. Раскољњиков опази тај претеранн страх. — Чини ми се да ћу га још који јут видети, рече он Дуњи. — Трагаћемо ! Ја ћу да га тражим! енергично викне Разумихин. — Очију нећу скидати с њега! Рођа ми допушта. Мало час ми је и сам рекао: »чувај сестру". А доиуштате ли ви, Авдоћа Романовна? Дуња се осмехне и пружи му руку, али јој забринутост не слази с лица. Пулхерија Александровна погледаше је плашљиво; него, три хил>аде очевидно су је умиривале. После четврт часа беху сви у најживахнијем разговору. Па и Раскољњиков неко време бар слушаше нажљиво, ако и није разговарао. Разумихин је беседио. — И зашто, зашто да ви отпутујете! говораше он запесен одушевљеним, слободним говором. — И шта ћете да радите у варошици? А што је главно, овде сте ви сви заједпо и једно другоме потребни, — те још како потребии, разумите ме! Или, бар, за неко време отићи... А мене узмите у друштво, и већ вас могу уверити да ћу припремити, да ћу удесити изврсна нредузећа, огледаћемо се. Слушајте, потанко ћу све да вам објасним, •— сав план! Још јутрос, док још ништа није ни било, сијну ми у главу нека мисао.,. Ево у чему је ствар : ја имам стрица (упознаћу вас: нај-најиогоднији и нај-најпоштенији старчић!); стриц има хиљаду рубаља капитала, он сам живи од пензије и не трпи ништа. Друга година настала како ме све нуди да узмем ту хиљаду, са шест од сто. Видим ја шта је: ои просто хоће да ме потиомогне; али прошле године није ми требало новаца, а ове године само сам чекао да дође, наумио сам да позајмим у њега. После ћете ви дати другу хиљаду, од ваших три, па то је у први мах доста, ујединићемо се. Па шта ћемо иосле? Разумихин узме да развија свој пројекат, и много је разјашњавао то, како скоро сви наши издавачи и продавци књига мало разумеју смисао и значење свога товара, па с тога су обично и рђави издавачи, док међутим ваљана издања у опште се исплаћују и дају каткад и знатан проценат. Баш о тој издавачкој радњи Разумихин је размишљао, радећи већ две године на три европска језика, која је добро знао, ма да је пре шест дана рекао Раскољњикову како је у немачком „швах к , у намери да га приволи да прими иа се половину иревођења и три рубље унапред. Али онда је сварао, а Раскољњиков је то зиао. — Зашто, зашто би ми своје испустили, када смо добили једно од најглавпијих средстава — своје, својствене новце? живо се буни Разумихин. — Истина, треба много радити, али ми ћемо и радити; ви, Авдоћа Романовна, ја, Родијон... друга издања дају сад славии нроценат! Главии основ за нредузеће јесте у томе што ћемо знати шта управо треба да преводимо. Иреводићемо, издаваћемо, учићемо, све заједно. Сад ја могу да будем од користи, јер имам искуства. Већ ето скоро две године све сам око издавача, па сваког познајем до дна душе: не па.ле они свецима кандила, верујте! И зашто залогај проносити мимо уста ! Ја знам, него тајим, два-три таква написа; могло би се но сто рубаља узети за мисао да се свака књига преведе и изда, а једна од њнх, — ни пет стотина рубаља не бих за мисао узео ! И шта мислнте, само да то коме казкем, па би можда одмах се иосумњало, така је то простота! Што се тиче самога рада, штампе, хартије, распродаје, — то ви мени новерите! Знам ја сваки кутић. Испрва помало, после биће и више, бар ће бити да се не гладује, а већ у сваком случају свој ћу трошак извадити. Дуњине очи блистаху. — Свиђа ми се веома то што рекосте, Димитрије ПрокоФићу, рече она. —- Ја вам о томе баш ништа не знам, јави се Пулхерија Акександровна, — можда је и добра ствар, тек опет, Бог зна. Некако је ствар нова, непозната. Свакако, ми овде остати морамо макар за неко време... Она погледа на Рођу. — Како ти, брате, мислиш ? упита Дуња. — Ја мислим, да је његова замисао врло добра, одговори он. ■—■ Разуме се, о Фирми не вреди маштати пре времена, али пет-шест књига одиста могућно ,је издати с несумњивим усиехом. Знам и сам један састав који ће свакако наћи прођу.