Полицијски гласник

№ој 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

275

јела да готови, и да намешта собе, чисти, да тка, плете. А лепо се носила. Наза меседима збирала пару по пару ко јој што да, чувала, само да би јој купила лепу басну за минтан, шаллваре. И газда, газдарица су је чували. Нарочито газда. Колико је пута дирао, шалио се с њом: како ће за тога и тога да је уда. И то за варошанииа а не сељака. Газдарица јој је давала своје хаљине и готово сву кућу оставила на њу, а она само пшла по махали, на седење, по родбини, била увек болешљива, лечила се, ишла по селима код гледерица... Нарочито није имала децу, мушку; а толико грдно имање било. Кућа била велика... Стара, турска, са баштом од шимшира, цвећа, великим лозинкама. Око куће амбари. Чак с друге стране махале биле су неке магазе пуне жита, брашна, масла... Зашто је увек било раденика, слугу, и слушкиња читава чета. Али СоФка је била прва међ њима, она им је давала јела, ракије, код ње су били кључеви од целе куће. Чак и продавала је онако ко дође из комшилука. И зато се носила најбоље. Ма да је цео дан радила, ипак је била лепо обучена. Одело: јелек, шалваре, шамија, бошча, све је на њој као прилепљено стајало. Кад крочи, пође, кроз одело избијају облицп њена, витка, свежа тела. Требало је видети кад иде, како меко стуна, како јој се угиба танка половина, крше пуна прса и како јој се, к'о млеко, иосути руменилом, тресу образи... И све би лепо било. Сзи СоФку радо гледају, пазе. Млађи је слушају. Газдарица се с њоме хвали. И сад, откада је добила СоФку, огкада је видела да има на коме кућу да остави, још више ночела да иде по црквишгима, селима, бањама како би што пре родила мушко, наследника. А и газда Арса је чува, пази. СоФка му увек намешта постељу. Најбоље му она готови јело и најбоље га свако јутро, на горњем боју, она посипа. Он се с њом, шта више шали, дира је, смеје се, што ретко чини, јер је био увек намргођен. А тако цела кућа, комшилук, слуге чак и »аргатид и они су је знали, поштовали. II у чаршији, дућанџије, који су продавали басму, и они као да су знали, па су, кад шиљу по кућама где има девојака и младих жена, своје нове басме што су добили, и њој, Софки пошљу. Из комшилука девојке, газдачке кћери почеле су код СоФке да долазе, да је питају, с њсме да се разговарају, празником да седе на капији... Управо СоФка, као да није била СоФка, Назина кћи, већ друга, газдина кћи. Зато је Наза била срећна. Сама она није могла да се нагледа ње, и ма да јој била мати почела од ње да се стиди, да је и она слуша, као сви остали по кући. За њу СоФкина је реч била зановест. Наза никад није што урадила, купила, док њу није питала. А кад њу СоФка пита — не за савег, већ да ће то и то учинити, Наза би понизно одговарала: — »Пати знаш, чедо! Шта знам ? Ништа!" Чак, Наза, да би СоФка од ње што више отскочила, уздигла се, одевала се је тако јадно, просто, сељачки. Никад не понесе „ново". Све нешто старо, по'абано. А најрадије је волела да носи старе СоФкине минтане, јелеке, да то крпи, и носи, носи док и гајтан на њима не иструли а свакоме да их показује: » Софкино . Носим. Она и онако сваки дап ново прави". И, да не би Софки руке испуцале, поцрнеле, да се не биупрл.ала, Наза је место ње прала судове, чистила кујну, двориште и износила ђубре. Све послове тешке од којих се поцрни, упрља, онајето радила, одмењивала је, а Софки остављала да само распрема кућу, чисти и намешта одаје. Она, Наза, није ни улазила у кућу, није се пела у »одаје". Колико нута, дошла би у трем, и стојећи на прагу гледала би у дрвене степенице, исчуђавала се оним уресима по таваницама, собама, намештају ; бленула а није улазила, као да се бојала да кад би она ушла, стугшла тамо, да би обесветила. Узалуд је СоФка звала да јој покаже одаје, намештај, Наза никад није хтела. Увек се извлачила говорећи : — »Ао, синко, нисам ја за тамо. Није хтела ни да спава ту, код газде, бојећи се да тиме, Софки што ие нашкоди. Ма да је и сам газда остављао. Она се увек изговарала: — „Е, кућа, газдо ! А та јој кућа, као што рекох, била на крај вароши само од једне собе, покривена црепом. То је било све. На сред собе огњиште. У углу савијена асура и неколико черги у којима је она увече легала, ујутру скупљала их, и пошто каменом подупре врата, излазила би, да се увече тако исто врати. Чак је толико далеко ишла да није ни седела заједно са

Софком , већ увек подаље од ње, у кут, згрчена и жељно, срећно гледајући у СоФку. Па и кад недељом или празником, после подне, дођу из комшилука девојке код СоФке на седење. Дођу оне. Скупе се. Неће да седе у башти испред куће или испод лозинке, већ иду испод капије, седну тако да могу свакога који улицом прође да виде, а њих нико. Из баште мирише зеленило, тамне се редови шимшира, спрам сунца се бели висока кућа, лозинка пријатно хлади и шушти, а испод капи^е јака, дебела хладовина. Оне седе. Ћаскају. А СоФка у среди њих. Најлепше је обучена. Тесан јелек са широким, од срме, ширитима, чиста бела кошуља закопчана испод грла, а на облом јој и белом грлу низа бисера. Закићена цвећем. Бела, румена, са једрим подбрадком и набреклим, пуним плећима и мишицама. Она је највеселија, најразговорнија. За сваког момка који прође нађе она по нешто, друге се кикоћу, гурају око ње, стискају. А СоФка их све пригрљава, као пггити. Наза не може да издржи а да им се не приближи, али као неким послом донесе им обично воде и гледајући их, а највише своју СоФку, вели срећна: — »Ех деца, деца«. Обично би се њој тад окренула СоФка и у средини њих, девојака, онако угрејаиа, светла ока и врелих уста, поручила би: — »Нане, иди горе, у одаје, и на р&фу има јабуке. Донеси нам". А Наза, осећајући неко задовољство што она не зна тај »горњи бој а , ни те »одаје <( , »раФ к , »јабуке", одговорила би: — »Ао, чедо ! Ништа ти ја то не знам. Иди сама!" И тад, или би се СоФка дигла, па вијући ее, кидајући уз пут лишће, цвеће, нрескачући преко баште, отишла би сама да донесе, или би у тај пар дошао газда Арса из чаршије. Све би се тад дигле, тргле уплашено. Наза би се чак и сакрила. Газда Арса би дошо. А он увек иде озбиљно, широко, са затуреним Фесом те му се високо чело, и обло, пуно, обријано лице цакли. Дошо би. Ушо. — »Седите ли (( . Само би их ословио и пошб би упутив се калдрмом, испод лозинке, кући. Све би остале тад отишле. А СоФка би, протрчавши око газде да изиђе преда њ, намештајући час шамију, час бошчу, шалваре, ишла сва зајапурена, светла, испред њега. И тад би њене нануле тако топло звечале, пуна плећа кршила се, и струк, танка половина тако увијала, угибала, да би он, газда, гледајући је већ се разведрио и ушав у трем куће почео с њом да разговара, шали па и у соби где је она отишла да му простре иостељу и тамо се с њом разговарао дуго, дуго... (Свршиће се).

ЈЕДНА 1ЕГЕНДА 0 ОДВОЂЕЊУ Увек кад неки народ задеси каква катастроФа, било земљотрес, поплава, пожар, покољ или иначе каква несрећа од већег обима, одмах постају легенде о чудесним спасавањима и тајанственим одвођењима. Сродници и пријатељи дотичних хватају се за такве извештаје као утопљеник за сламку. Докле год се не нађе леш њиних милих, онн се непрестано надају, доста пута надају се годинама. Ко им изнесе пред очи могућност спасења, не само да му верују, већ му отварају и кесу. Колико ли је само њих било испуњено варљивим надама за време ових метежа у Хини. А нарочнто кад се ствар тиче младе, лепе жене, ко да се не нада, да је опа нашла себи спасиоца. Такав један роман о одвођењу постао је за последњих метежа на Криту. На дан 24 августа о г. навршило се равно две године како је био онај ужасни покољ у Капдији. Та катастроФа није дошла сасвим неочекивано. Кад су Мухамеданци земљорадници почели бежати из провинције Кандије у варош истога имена, већина имућнијих Хришћана напуштала је то место. Они су понајвише одлазили у Грчку, јер су слутили да неће добра бити. Кандија, која је увек имала веће мухамеданско становништво, бројала је сад у место 25.000 читавих 45.000 становника, и тај прираст састојао се искључиво из пророкових присталица. Мухамеданци, који су побегли у Кандију, почели су одмах правити изгреде. Они су проваљивали затворене дућане Хриш-