Полицијски гласник

276

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 36

ћана који су побегли, те су тако набављали животне намирнице, за тим су стварали чете, које су нападале на хришКанска села у околини и пљачкали их. У једном месту поубијали су 44 Хришћана заједно са свештеником, кога су жива спалили. Кандијски гувернер, Едем паша, слаб, неспособан човек, гшје предузимао готово ништа да би одржао ред. Мала енглеска посада такође се уздржавала од сваког посредовања. Она се састојала само из 140 људи, 200 их је било раздељено по провинцији. Енглези су у Кандији имали мали логор на варошким бедемима западно од пристаништа, тридесет људи било је у дрвеним баракама на једној пијаци источно од пристаништа. У Кандији није нико ни зарезивао тако звану »привремену владу 1 ', која се састојала само из конзула и адмирала. Из Цариграда су ревносно ширене по Криту брошире, које су народ дражиле против те »привремене владе®. У Канеји се није поклањало много пажње том покрету. Али требало је новаца. Пошто „привремена влада' 1 није имала никаквих прихода, наређено је, да трипроцентна такса, на извозну царину припадне њој. Та такса је дотле употребљавана на плаћање турских чиновника на Криту, због чега је та мера одмах међу мухамеданским становништвом изазвала велико огорчење. Најтеже је ту наредбу било извести у Кандији, где се налазило најмногобројније становништво а није било готово никаквих страних трупа. Према томе много заслужни енглески генерални консул сер АлФред Билиоти одвезе се у Кандију на адмиралском броду »Кампердовну®. Имали су да се уклоне са своје дужности, али да и даље иримају плату, мухамедански чиновници, који купе десетак, Највиши чиновник, који је био ХришКанин, требао је да остане на својој дужносги. Али он изјави, да не може предати дужност привременој влади док не добије заповест од својих досадањих претпостављених. Према томе сер АлФред Билиоти отиде у Канеју, где је од грађанског гувернера Исмаил беја после малог противљења израдио ту наредбу. И тако би се све било свршило у најлепшем реду, али руски адмирал Николај Скридлов није хтео ни да чује о каквом компромису. Наредбу привремене владе ваљало је како у Кандији тако и у осталим варошима извршити силом. Скридлов је сазвао адмиралску седницу, у којој је донета одлука какву је он хтео. Аустрија тада није имала више адмирала у критским водама, Енглеска је свог адмирала Хариса опозвала, да би га заменила Ноелом, али овај још није био приспео. Одмах је телеграфовано потпуковнику Рајду, да с места заузме управу десетка и да ту ностави нове хришћанске чиновнике. У 1 '/ 2 сах. после подне 25 августа 1898 дође потпуковник Рајд у управу десетка, која је у луци. На његову заповест беше торпедска крсгарица, која је била усидрена изван малог пристаништа, изаслала један чамац морнара. Матрози беху стали пред управу десетка, а иотпуковник Рајд уђе унутра. Ту је требао да буде и енглески вице конзул Лисимак Калокеринос, али тај стари човек слутио је да ће бити несреће. Он је послао само свог сина, који је консулагу био. придодат као драгоман. Тек што су Енглези били дошли у надлештво десетка, дојурише Мухамеданци са свију страна и заузеше изазивачко држање. Петнаесторица наоружаних људи беху стали пред енглеску стражу и почели војнике задиркивати. То су били сродници мухамеданских чиновника, који су имали да се смене. Енглези опалише један плотун на нападаче, после чега настаде ужасна узбуна. За тренут ока било је све наоружано. Једна чета опколила је Енглезе у надлештву десетка, друга Енглезе у логору, да не би својим друговима притекли у помоћ, трећа чета упутила се кроз варош да убија и пљачка. И ова трећа чета беше подељена у три категорије. Једни су били иаоружани дугим ножевима и пушкама, други су носили велике вреће, у које су трпали упљачкано добро, а треће одељење носило је велике лимане канте с петролеумом и све одмах предавало пламену. Најужаснија је била узбуна у близини луке. На капији, која води у луку, налазила се енглеска патрола од 25 људи. Њу нападоше мухамеданци с леђа и том приликом убише и ранише више Енглеза. Права хајка дизала се на сваког Хришћанина, који се случајно затекао на улици. Иввесан број Хришћана бежао је кроз једну улицу, која излази на бедеме

северно од пристаништа. Њихни гониоци пуцали су за њима и секли их дугим ножевима. Гоњени су устрчавали на бедеме и скакали одатле с висине од 30 стопа у море, којим су пливајући допирали иза леђа аустријске Лојдове агенције. која је спашена само присуством духа вице конзула Беринде. С нарочитим бесом гоњена је породица енглеског вице конзула Калокериноса. Он је био урођени Крићанин, јер све државе држале су у Кандији само почасне конзулате. Тај стари човек је одавно слутио несрећу и због тога беше у кућу своје најстарије кћери узео у стан једног Турчина. Више хришћанских породица беше као и он узело Мухамеданце у стан, јер тако су им домови били за Турке неприкосновени. Црема томе Калокеринос се сматрао да је сигуран у својој кући. Чим је вице конзул Калокеринос чуо прве пуцње, послао је једну депешу енглеском генералном конзулу у Хелепу, у којој га је молио за брзу помоћ. Одмах по том јурнуше већ убигде у његов дом. Они убише вице конзула, сву његову породицу и слуге, као и бегунце, који су ту били потражили заштите. Ту је било укупно ноубијано деветнаест лина. Убице су за тим побацали лешеве у море, а кућу предали пламену. Вође те чете били су баш синови оног старог Турчина, који је ту био у стану. Они су се још хвалили пред оцем својим делом, али он их је проклињао, проклињао их је тако снажно, да су други чули и убилце пријавили власти, те су повешани. Пре још него код Калокериноса беше једна гомила убица продрла у кућу његове најмлађе удате кћери. Госпођа Скева Цангакис била је највећа лепотица у Кандији. Имала је црне очи, црну коврџаву косу и нежно, ружичасто лице, а при том било јој је тек 19 година. Име Скева скраћено је од Параскева, које је име најомиљеније код Грка. Лепа Скева тек је већ две године била жена, а по кући је батргао као златна јабука мали синчић. Цангакисова породица становала је у једној од највећих кућа у Чаршији. Чаршија је била најотменија улица у Кандији. Она је водила из пристаништа у унутрашњост вароши и због тога је ту било највише дућана. Кад је букнула буна, Цангакис се баш налазио на улици. Њему испаде за руком, да с г. Бериндом побегне у једну побочну улицу, а одатле обојица уђоше у телеграФско надлештво. У кући лене Скеве били су свекар и свекрва и три тетке, Породица је још могла да се благовремено сакрије у једну скривену собу у приземном спрату. Убице јурнуше уз степенице и преметнуше све тражећи новаца. Разочарани враћаху се доле. Али по несрећи у тај мах поче плакати мало дете, те разбојници јурнуше на скровиште. Ту се беху сви укућани у гомилу збили, господари и слуге беху у мраку само једна маса. Кад су убице пришле, искочи пред њих одважно госпођа Скева. Држала је у наручју сисанче и преклињала их у име малог невиног детешца, да их поштеде, јер су ту саме женске. Младост и лепота жене, која је дрхтала, тронуше за тренутак чак и Фанатичке убице. Ми тражимо само људе, одговорише они, женама не чинимо ништа. Рекавши то завирише у мрачну собу. Тада се диже стари Цангакис из гомиле жена, које су чучале. Одмах га смлавише ножевима. Али сад се тек беше разбуктела крвожедност тих дивљих људи. Они нађоше још једног једанаестогодишњег дечака, који је у тој кући служио. Тада поче опште убијање. Свекрва, тетке, служавке падоше од убилачких ножева, па чак и лепа млада жена погибе на прагу од врата. Једна служавка паде у самртном страху на земљу, као да је била убијена. Њена сестра тешко рањена паде преко ње, тако да је покри. Али рањеница је још подрхтавала у самртној борби. — Ха, ова још није потпуно мртва, да је млатнемо још малко, да се не мучи! узвикну један убица сажаливши се. Он окину своју пушку на умирућу, која више од себе није давала ни најмањег знака живота. Тане јој беше пробило тело и ранило сестру испод ње. Рана је била тешка, али девојку је од ужаса обузела несвестица. Кад се пробудила, убице су биле отишле. Она се испужа испод гомиле од лешева и сакри се под једну клупу. Ту осети где је неко повуче за ноге и однесе. Свест јој мркну, и кад је поново дошла к себи, налазила се у конаку. Ту су били доведени многи бегунци. — Како сте дошли у конак? питао ју је доцније енглески генерални конзул Билиоти на саслушању.