Полицијски гласник

ВРОЈ 37

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Све је било свршено. —■ „Нано, умрех ти!" шану болно СоФка. — »Тгерко! Кучко! Кучко, ћерко!" Па је дохвати бесно за косе, притисну јој главу о зид и поче да је удара. Целу ноћ је била, тукла, вукла по соби, ударала, била, љубила, и опет била, и опет љубила, плакала! А СоФка се није мрднула, није отимала само је уздисала: — »Ох! с( А тај узвик ко зна, да ли је било олакшање бола, или само бол, ударац. Наза је опет била, вукла за косе, тукла, тукла док СоФка није обамрла. Наза се нагнула, слушала да ли дише. Дише! Опет тукда, била; а није могла да је убије. Тврда душа човечија! Било то у пролет. Кад дрвеће почело да пуца, башта да мирише, земња да је топла. Њена газдарица отишла у бању, а газда је, у вече, пошто сви легли, звао да му опере ноге. СоФка донела „легењ® свеже воде и почела да му пере ноге. Из газдина кревета била нека миришљива јара, он је поче да шошољи, дирка. Ноћ је била тако тоила и његове ноге тако беле, беле... Ето, тако је то било! Па и сама Наза, није од тада знала, шта је било. Није знала ни шта је радила, ни где је ишла. Ни како је час била СоФку, па после, пошто је затвори, да нико не уђе и не види је, иглла, бежала на крај варонш, у „дубоку долину" тамо седела, плакала, чупала косе, ударала се камењем да би „цркла". А оно на против, никад до тад није била тако здрава. Није јела није пила, а трчала би целог дана и у вече, ноћу, сан је не хвата, ноге бар да, јој задрхте, заболе. Ништа. Билајездрава као камен. Чак, сви су се чудили и крстили, опет је долазила код газда Арсе и слушала. Управо нико јој није давао да слуша али она је сама посао узимала. Само, опет, једнако је бежала од газде, да га не види, не чује. А и он као да се склањао ње. Сви су се у кући склањали ње. И газдарица се од ње склањала. Никад јој ништа није рекла, заповедила. И, кад би целу кућу однела, нико јој ништа не би рекб. А Наза се је целог даиа тако вукла, ишла, само сад више грбава, никог не гледајући, или плашљиво, бојећи се од свакога. Ну, на једном месту није могла да седне. Седи, седи, па ђипи, одјури кући, падне на СоФку. — »Кучко ћерко !« И, зубима почне да је кида, бије, удара. А СоФка, сва подбухла, у модрицама, пуна влаге од земље на коју је лежала ЈНаза није јој дала ни асуре) рекла би болно, благодарно: — Удри мајке, удри! Наза се тргне. Одјури опет. Иде, иде, гаца, спотиче се. Питају је: — Назо, шта ти ради СоФка. Она уплашено, бежећи одговора : — Болна, болна. — Од чега Назо? — Од »небитнице!" Па јури по селима, код гледарица, воденичара и врачара доноси траве, лекове, посипа је. СоФка пије. Ништа. Дете живо. Већ мрда. Почело већ и млеко да тече од СоФке. А и зима иде. Дошле кише, блато, магла. Довлаче се товари дрва, отправљају вровови, сече пастрма, сипа вино, а Наза само гаца, иде. Већ и шамију почела да заборавља. Кошуља јој сва жута, црна, Бог зна кад се је преобукла. Сва обелела. Избиле оне мемљиве, пеге по лицу јој. Она иде. А незна где иде. Све употребила. Ништа не помогло. Дете живо, мрда. У сну га Наза чује где пишти. Једне ноћи. Киша ево већ пет дана како сипа, шушти. Али те ноћи највише. Ништа се није видело, чуло. Само је киша у млазевима шуштала, текла, цурила кроз кров и правила баре по кући. СоФка је непомично лежала. Врата се отворише и Наза, сва покисла, улепљеним оделом око себе гурала је два велика мокра, блатњава камена. Киша ју је сву обливала, цурила од ње, лепила се, она је гурала, стењала. Били велики камени. Једва муком један пребаци преко прага. Поче други, и падајући, клизајући се од блата и ударајући коленима о праг, угура и њега, шапућући: — Боже, и ти право не судиш! И брзо, спотичући се, узе једну даску. Дође до СоФке, узе је за ногу и поче по каљавој соби да је вуче прагу, вратима.

— Нано. умрех ти ! — Липчи! И, испружи је. На трбуху мету јој даску, затим онај један велики, каљави камен. — Нано ! Поче да стење СоФка. — Нисам ја крива. Он, газда, он ме изеде. — Пси ће њега! И онај други камен поче да јој меће. Метну и њега. СоФка умуче. Наза јој се наже трбуху. Ослушну. Дете још мрда. Живо. Ох! И Наза, поврх она два камена, попе се и она, седе на њима, згрчи се, рукама обгрли колена. И, наслонивши браду на колена, онако покисла, згрчена, гледала је у ноћ, кишу што је једнако сипала. А-сем кише, друго као да ништа није било. Ни неба није било, ни ваздуха није било, већ као да се све претворило у ту кишу која је одозго ишла, текла. Изгледало је, да ће се земља растопити од ње. А Наза је испод себе, кроз она два камена, осећала како у трбуху Софкином још дете мрда. Али то није било дете. Мрдала је СоФка иоследњи пут, самртно. А Наза је једнако седела, јаче стискала, чекала да дете више не мрда! — — — — — Закопала СоФку. Опет ишла код газде, тамо седела, слушала, они је опет хранили. Газда опет узимао од својих чивчија девојке за слушкиње. Опет оне биле као СоФка, исто тако лепе, исто се богато носиле. Газдарица опет ишла по врачарама да роди мушко, наследника. А слушкиње опет газди спремале постељу, и у вече, ноћу опет му прале ноге, а ноге му биле беле, беле! Све исто. И Наза иста. Неки пут се и смејала. Само, што је често ноћу остајала на Софкином гробу, мислили су да је мало луда. Зато нико је није ни дирао. Долазила кад је хтела, ишла куда је хтела и молила — не Бога, већ саму себе да још живи, да дочека... И дочекала је. Газду, кад је претакао у подрумима вино, ударила капља. Умро. Пратња била сјајна. Сва варош. Сви свештеници. И чираци, рипиде. Чак и деца из школе била. Носили га дуго, дуго кроз варош, поред сваког његово! имања: дућана, механе. И једва га у ноћ оставили на гробљу. Зато клисар није могао добро да га укопа, и зато је Наза могла сама да му гроб открије, да избаци земљу, мртвога из сандука да га извади и да га да псима... али клисарица наишла, — и ево Назе сад код мене, у затвору.

Д Е Н И 0 Сгиу с1е Маираззап^ I. Господин Марамбо отвори писмо које му предаде Денис, слуга његов, и осмехну се. Денис који је већ двадесет година у тој кући, омален човек, дежмекаст и веселе нарави, кога у целом крају сматраху као узор момка, запита: — Господин је задовољан, господин је примио лепу новост ? Г. Марамбо не беше богат. Стари сеоски апотекар, бећар, живео је од малог прихода, с муком стеченог продајући сељацима лекарије. Он одговори: — Да, момче. Отац Малоа узмиче пред парницом којом му претим; сутра ћу примити свој новац. Пет хиљада динара нису мачији кашаљ у каси старога момка. И г. Марамбо трљаше руке. Беше то човек по карактеру предао се божјој вољи, пре тужан. него весео, неспособан за подужи напор, небрижљив у својим пословима. Могао би извесно постати имућнији користећи се смрћу сабраће намештене по важним центрима, еда да оде да заузме њихово место и задобије њихове муштерије. Али га чама због сеобе, и помисао на све кораке које му је ваљало предузети непрестано задржаваху; и он се задовољаваше кад би рекао после два дана размишљања: — Сгига! то ће бити идући пут. Нећу ништа ивгубити чекајући. Наћи ћу можда боље. Денис, напротив, гураше свог господара у подузећа. Карактера врло предузимљива, понављаше без престанка: