Полицијски гласник

284

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 37

— Ох! ја, када бих имао основни капитал, ја бих покушао срећу. Само хиљаду динара, и предузео бих за себе радњу. Г. Марамбо се насмеја не одговоривши му и изиђе у свој вртић, где се шеташе, с рукама на леђима, сањарећи. Денис је, целога дана, певао, као човек у радости, припеве и напеве из тога краја. Показа шта више необичну вредноћу, јер очисти прозоре целе куће, живо бришући стакло, чудећи се пуном гласу својих куплета. Г. Марамбо, зачуђен његовом ревношћу, рече му после више припева, смешећи се: — Ако радиш као ово сад, момче, нећеш имати шта сутра чинити. Сутрадан, око девет часова изјутра, даде пиомоноша Денису четири писма за његовог господара, између њих једно врло тешко. Г. Марамбо се одмах затвори у своју собу до после подне. Тада повери своме слузи четири завоја за пошту. Један од њих беше адресован г. Малоу, беше то без сумње признаница о пријему новца. Денис не постави питања своме господару; постаде тако тужан и туробан, као што беше весео у очи тога дана. Приспе ноћ. Г. Марамбо леже у своје обично време и заспа. Пробуди га необична лупа. Седе у својој постељи и слуша. А врата се нагло отворише, и Денис се појави на прагу, држећи у једној руци свећу, нож кухињски удругој, с крупнам и убезекнутим очима, згрченим .уснама и образима као у људи које потреса силно узбуђење, и тако блед да је личио на вампира. Г. Марамбо, пренеражен, помисли да је постао сомнабулист, и устаде еда истрчи преда њ, када слуга пухну свећу устремивши се к постељи. Господар пружи руке напред да прими удар који га обори на лећа, и гледаше да шчепа слугу за мишице, за кога је мислио да га је сада сустигло лудило, да би избегао брзе ударе које му он задаваше. Он би ножем погођен први пут у раме, други пут у чело, трећи пут у прса. Брањаше се свом снагом, машући рукама у помрчини, бацакајући се исто тако ногама и вичући: — Денисе! Денисе! јеси ли ти луд, шта то радиш, Денисе? Али овај, сав задуван, све се више распаљиваше, непрестано ударајући, одгуриван час стопалом, час песницом, и наново прилазећи бесно. Г. Марамбо још два пута би рањен у ногу и једном у трбух. Ну. изненада, једна мисао му сину у глави и он нададе викати: — Беше дакле, беше дакле, Денисе, ја нисам примио новац. Човек стаде одмах: и његов господар слушаше, у мраку, његово зајапурено дисање. Г. Марамбо одмах настави: — Нисам ништа добио. Г. Малоа порече, водиће се парница; ето зашто си носио писма на пошту. Читај боље писма која су на мом секретару. *) И, последњим напором, дохвати жижице са свог ноћног стола и запали свећу. Беше сав у крви. Врели млазеви беху попрскали зид. Чаршави, завесе, беше све црвено. Денис, крвав такође од главе до пете, стајаше на сред собе. Кад то виде, г. Марамбо помисли да је мртав, и изгуби свест. Просвести се у прозорје. Прође неко време пре но што ће се прибрати, разумети, сетити. Али му се наједаред поврати успомена на атентат и његове ране, и неки страшни страх обузе га, да затвори очи ништа даље не видећи. После аеколико минута његова се плашња утиша, и он поче размишљаги. Ране не беху смртне, он дакле могаше оздравити. Осећаше се слаб, врло слаб, али без јаких болова, ма да на разним тачкама тела осећаше неко приметно мучење, као штипање. Осећаше се и хладан, и сав мокар, и стиснут, као увијен, у завојима. Помисли да та влага долажаше од истекле крви; и језа од очаја га потресаше нри помисли на ту црвену течност изишлу из његових вена и којом му постеља беше поливена. Бунила га је и сама помисао да ће поново видети тај страховити призор, и он с усиљавањем држаше своје очи затворене као да се оне шћаху отворити упркос њему. Шта је било са Денисом? Он је побегао, вероватно? Но шта да ради, сада, он, Марамбо? Устати? звати за

*) Књига са обраецима за писма.

помоћ? А, када би он учинио само један покрет, његове би се ране без икакве сумње наново отвориле; и он би пао мртав с нестанком крви у себи. На једаред, он чу где се отварају врата од његове собе. Његово срце готово престаде куцати. Беше го Денис који, извесно, долажаше да с њим сврши. Заустави дисање да би убица помислио да је дело сасвим готово, свршено. Осети да се његов покривач подиже, затим да му се пипа трбух. Шив бол, близу бедра, учини да задрхта. Праху га сада свежом водом, сасвим полако. Дакле злочин је откривен, и негују га, спасавају га. Нека дивља радост га обузе ; али, с остатком мудрости, он не хтеде показати да се освестио, и назре на једно око, једно само, са највећом обазривошћу. Познаде Дениса где стоји близу њега, главом Дениса! Милосрђе! Нагло затвори око. Денис! Шта чињаше он тада? Шта шћаше он? Какву страшну намеру он још храњаше? Шти ли то чињаше? Но он га је прао да би уништио трагове! И он ће га сада закопати у врту, десет стопа под земљом, да га не би пронашли! Или можда у подруму, испод бутеља изредна вина! И г. Марамбо поче тако јако дрхтати да му сви удови бијаху. Говораше у себи: „Пропао сам, пропао!" И очајнички стезаше трепавице да не види како ће доћи последњи удар ножа. Не доби га. Денис га, сада, подизаше и превијаше. Затим поче пажљиво превијати рану на нози, као што беше научио кад му господар беше апотекар. Никакво премишљање не беше више могуће за човека од заната: његов слуга, пошто га хтеде убити, покушаваше да га спасе. Тада му г. Марамбо, гласом самртничким, даде овај критични савет. — Изврши испирање и превијање с водом разблаженом сапунастим коалтаром! — То и чиним, господине. Г. Марамбо отвори оба ока. Нема више ни трага од крви ни на постељи, ни по соби, ни на убици. Рањеник беше положен на потпуно-белом чаршаву. Обојица се ногледаше. Најзад, г. Марабо рече тихо: — 'Ги си учинио велики злочин. Денис одговори: — Ја сам на путу да га загладим, господине. Ако ме не одате, с-лужићу вас верно као и пређе. Не беше тренутак учинити свога слугу незадовољним. Г. Марамбо, затварајући поново очи, јасно изрече: — Кунем ти се да те нећу одати. II. Денис спасе свога господара. Проведе ноћи и дане без сна, не остави никако собу болесникову, спрема му лекарије, тејове, напитке, пробајући му пулс, рачунајући најбрижљирије пулсације, рукујући тиме с умешношћу каква болничара и синовљом преданошћу. — Ну, господине, како вам је? Г. Марамбо би одговорио слабим гласом: — Мало боље, момче, захваљујем ти. И кад би се, ноћу, рањеник пробудио, он би често видео свога чувара где седи у својој Фотељи и брише сузе ћутећи. Никада стари апотекр не беше тако негован, тако мазан, никада му се није тако ласкало. Он бегле одмах у почетку рекао: — Чим будем излечен, скинућу с врата овог ниткова. Почињаше оздрављати и приспеваше из дана у дан тренутак када ће се одвојити од свога крвника. Мишљаше да нико не би имао према њему толико обзира и пажње, колико налажаше код овог слуге из страха; и он га предупреди тиме што беше поверио бележнику тестаменат, којим га одаваше власти ако би га задесила каква нова несрећа. Ова обазривост му изгледаше да му у будућности јемчи за сваки нови атентат; и он се тада питаше да ли шта више не би било паметније задржати код себе тог човека, еда би га пажљиво надгледао.