Полицијски гласник

БРОЈ 37

НОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

285

Као некада, када се устезаше да добије какву важнију апотеку, он се не могаде ни на шта решити. — Има времена, рекао би. Денис продужи показивати се слуга коме нема равна. Г. Марамбо се излечи. Он га задржа. Но, једнога ]утра, кад свршаваше с доручком, он чу наједаред велику грају у кухињу. Отрча тамо, Денис се отимаше, шчепан од два жандарма. Каплар записиваше озбиљно белешке у свој записник. Чим спази свога господара, слуга стаде јецати, вичући: — Ви сте ме одали, господине ; то није лепо, после вашег обећања. Не одржавате реч, господине Марамбо; то није лепо, то није лепо... Г. Марамбо, упропашћен и ожалошћен што се иа њ подозрева, подиже руку: Кунем ти се пред Богом, момче, да те нисам одао. Не знам апсолутно како су господа жандарми могли сазнати за покушај убиства против мене. Каплар поскочи: — Ви велите да вас је он хтео убити, господине Марамбо ? Апотекар, престрављен, одговори: — Но, да... Али га ја нисам тужио... Нисам ништа казао... Кунем се да нисам ништа казао... Од то доба он ме је врло добро служио... Каплар каза строгим нагласом: — Бележим ваш исказ. Власт ће узети у оцену нови мотив за који није знала, господине Марамбо. Заповеђено ми је да затворим вашега слугу за крађу две пловке које је он на недопуштен начин придигао г. Духамелу, за које он има сведоке. Извините, господине Марамбо. Поднећу извештај о вашој изјави. И, окренувши се к својим људима, командова: — Напред ! Два жандарма одвукоше Дениса. III. Адвокат доказиваше лудило, наслањајући оба преступа један на други да би поткрепио своје разлоге. Беше јасно доказао да крађа две пловке проистиче из истог душевног стања као и осам удара ножем на личност Марамбову. Анализирао је до крајности све Фазе тога пролазног стања душевне болести, која би, без икакве сумње, попустила при лечењу неколико месеци у којој изврсној болници. Говорио је о продуженој преданости тога часнога слуге, несравњеној нези којом је окруживао свога господара, кога је ранио у наступу. Дирнут до срца том успоменом, г. Марамбоу потекоше сузе. Адвокат то примети, рашири мишице широким гестом, ширећи дуге црне рукаве као крила сленога миша. И, дршћуКим гласрм, повика: — Погледајте, погледајте, погледајте, господо судије, погледајте сузе. Шта ја имам сада да кажем за свога клиента? Какве беоеде, каква доказа, каква разлога вреде те сузе његова господара! Оне говоре више него ја, више него закон; оне вичу: »Опроштај за безумника једнога часка!" Оне преклињу молећи, оне праштају, оне благосиљају ! с< Ућута и седе. Председник, обрнувши се тада к Марамбоу чија сведоџба беше изврсна за његовог слугу, запита га: — Али најзад, господине, допуштајући чак да сте ви тог човека сматрали као ћакнута, то не објашњава што сте га задржали. Он после није био мање опасан. — Шта ћете, господине председниче, тако је тешко наћи слугу у времену у ком живимо... Никада нисам наишао на бољег... Денис би ослобођен и смештен, о трошку свога господара, у један дом за умоболне. Ј.

310ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОДЕВСЈ^ОГА 67 — Е, ја вас нарочито молим да останете овде, с нама^ и не остављајте ме сама с овом... девојком. Ствар је ништав-

на, а исплешће Бог зна шта. Ја нећу да Раскољњиков тамо саопшти... Разумете ли, о чему говорим ? — А, разумем, разумем! одједном се досети Лебезјатњиков. — Јест, имате право... Оно, по мом личном мишљењу, ви далеко идете с вашом бојазни, али... ипак ви имате право. Изволите, ја ћу остати. Стајаћу овде код прозора и нећу вам сметати... Ја мислим, ви имате право... Петар Петровић се врати на диван, седне према Соњи, пажљиво је погледа, па намах узме необично солидан па чак у неколико и строг изглед: „Велим, госпо, ни ти немој бог зна гпта замишљати.® Соња се потпуно збунила. — Прво, молим вас, Софија Семјоновна оправдајте ме код ваше мамице... тако беше, чини ми се! Вама је Катарина Ивановна уместо матере? отпочне Петар Петровић врло солидно, али, у осталом, доста пријатно. Очевидно има најпријатељскијих намера. — Тако је, тако; у место матере, журно и страшљиво одговори Соња. — Еле, онда тако, оправдајте ме пред њоме, што сам околностима зависним, приморан, да изостанем и да не будем код вас на блинима... то јест на помену, мимо драгог позива мамице ваше. — Тако... казаћу... одмах. Соњечка хитно скочи са столице. — Још то није све, заустави се Петар Петровић осмехнувши се на њену иростоту и незнање пристојности, — ви мене мало познајете, драга СоФија Семјоновна, ако сте помислили да бих ја ради тог незнатног узрока, који се само мене тиче, узнемиривао лично вас, и к себи звао такву особу као што сге ви. Моје су намере друге. Соња брзо седе. Плаве и шарене хартије неподигнуте са стола опет јој заиграше испред очију, али она брзо окрену лице и упре поглед у Петра Петровића; њој се одједном учини страшно неучтиво гледати, особито она да гледа, туђе новце. Она заустави поглед на златни лорњет Петра Петровића, који он придржаваше у левој руци, а у исто доба и на велики, масиван, необично леп са жутим каменом прстен, које беше на великом прсту те руке; али на једнсм скрете иоглед и с њега, па не знајући шта ће, сврши тим, што се заустави опет право очи у очи Петру Петровићу. Иоћутавши још солидније него пре он продужи : — Случајно сам јуче, мимогред, проговорио реч-две с несрећном Катарином Ивановном. Две речи па доста да сазнам да се она налази у стању — противприродном, — ако се само тако може изразити... — Да... јест, у противприродном, хитајући потврђује Соња. — Или простије и разумљивије рећи ћу — у болесном. — Да... простије и разум... да... болесна је. — Тако. И онда, из осећања хуманости, и-и-и, тако рећи, саучешћа, ја бих желео да будем нечим од користи, јер видим унапред њену неизбежиу несрећну судбину. Чини ми се да сва та несрећна породица за сад само од вас једине и зависи. — Допустиге запитати, одједном устане Соња, — шта сте ви њој изволели говорити јуче о могућности издржања? Јер она ми је још јуче говорила како сте се ви заузели да јој пензију израдите. Је ли то истина? — Ни најмање, чак је у аеком смислу немогућност. Ја сам тек само наговестио о привременој прииомоћи удовици умрлога активног чиновника, — само ако би протекције било. — али, изгледа, покојни ваш отац не само да није потребно време одслужио, него, у потоње доба, чак није никако ни служио. Речју, наде би и могло бити, али врло ефемерне; према томе, у суштини, никаква права на припомоћ, у овом случају, не постоје, него напрогив још... Док она је већ и пензију замишљала, хе-хе-хе! Весела госпођа. — Да, пензију... Пошто, она је лаковерна и доброгна и са доброте свакоме верује и... и... и... њен је ум такав... Да... и опростите, рече Соња па опет устане да иде. — Молим, нисте још чули све. —• Да, нисам, промрмља Соња. — Па онда седите. Соња се страшно збуни, и седе опет, по трећи пут. '— Како видим њено тако сгање, њу с оном несрећном дечицом, то бих желео, — као што сам већ и казао -— да јој помогнем, колико могаднем, то јест што се каже толико, ко-