Полицијски гласник

286

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 37

лико се може, према снази, више не. Могла би се, например, удесити уплата у њену корист, или, тако рећи, лутрија... или ма шта налик на то, — као што то увек у таквим случајевима раде ближњи, па макар и даљни, али уопште они, који желе људима помоћи. Ето, то сам желео да вам саопштим. Било би могућно. — Да, лепо је... Бог вам за то... Соња протепа, с укоченом пажљивошћу гледећи у Петра Петровића. — Немогућно је, али, то ћемо ми после... то јест, могло би се почети и данас. Довече ћемо се видети, договорити, и тако рећи положити основ. Увратите овамо к мени, тако у седам часова. И Андрија Семјоновић, надам се, узеће. учешћа у послу... Али .. има сад ту једна околиост, коју треба претходно и добро утувити. Због тога сам вас баш и узнемиривао, СоФија Семјоновна, овим мојим позивом. Ма име, ја мислим, да новце не треба, а и опасно је давати у руке самој Катарини Ивановној; томе је доказ баш овај данашњи парастос. Нема се, тако рећи, корида хлеба за сутра, ни... па шта, ни обуће, ничега, а — купује се данас рум јамајка, па, чини ми се, чак и мадера вино, и-и-и... каФа. Видео сам, мимогред, пролазећи. А сутра ће се опет све на вас да свали, до последњег залогаја хлеба, све ви да набавите; то је већ глупо, што се ради. С тога и та уплата, по мом личном мишљењу, мора се удесити тако, да несрећна удовица тако рећи и не зна за новце. него да знате само ни, на пример. Јесам ли тако рекао? — Ја не знам... То је само данас она... по један пут у животу... баш је веома зажелела да учини помен, да укаже част, поштовање и сећање... а врло је умна и паметна. Али, уосталом како је ваша воља, а ја ћу бити веома, веома, веома.. они ће вам сви бити... и вас Вог... и оне сироте... Соња не доврши, него заплака. — Тако. Но, онда имајте на уму; а сад да будете добри да примите, за вашу помајку за први мах, могућну суму од мене лично. Врло и врло желим да се моје име за ово не спомиње. Ево... имам, тако рећи, брига и сам, више нисам у стању... Петар Петровић пружи Соњи папирни новац од десет рубаља, брижљиво га развивши. Соња прими, букну, скочи, промрмља нешто и брзо се стане иоздрављати. Петар Петровић је свечано отпрати до врата. Она искочи, напослетку, из собе, сва узбуђена и намучена, и у необичној забуни врати се Катарини Ивановној. Док је та сцена трајала Андреја Семјоновић или стајаше код прозора, или ходаше по соби, нерад прекинути разговор; а кад Соња оде сн приђе очас Петру Петровићу и свечано му пружи руку: — Све сам чуо и све сам видео, рече, нарочито наглашујући последњу реч. — То је племенито, хтедох рећи, хумано ! Ви сте желели да избегнете њихову захвалност, а ја сам видео све! И ма да. признајем вам, ја не могу да симпатиглем, из начела, делимичном доброчинству, јер оно не само што зло не искорењује радикално, него га још више потхрањује, ипак, не могу да не кажем, да сам на ваш поступак гледао са задовољством, — да, да, мени се то допада. — Е, којешта, то није ништа! мрмља Петар Петровић нешто узбуђен и некако загледајући се у Лебезјатњикова. — Не, није то ситница! Човек, огорчен, озловољен, као ви јучерашњим случајем, а, у исто доба способан да мисли на туђу несрећу, — такав човек... премда својим поступцима чини социјалну погрешку, — ипак је... достојан погдтовања! Ја чак то нисам од вас, Петре Петровићу, ми очекивао, тим пре, што је по вашим појмовима, о! још како вам сметају ваши појмови ! Како вас узбуђује, на иример, та јучерашња недаћа, узвикује добри Андреја Семјоновић, осећајући опет појачано осећање према Петру Петровићу. — И на што, нашто I е вама баш тај брак, тај законити брак, племенити, драги Петре Петровићу? Пашто вам баш та законитост у браку? Па, ако хоћете, удрите ме, али мени је мило што је нисте узели, што сте ви слободни, што ви нисте још сасвим пропали за човечанство, за... видите ли: ја се исказах! — На то, и по томе, пгго ја нећу рогове да носим у вашем грађанском браку, и што нећу туђу децу да одгајам, ето нашто и зашто ми се закони брак свиђа, да би штогод одговорио рече Лужин. Беше заузет нечим особитим и замишљен.

— Деца? Ви се дотакосте и деце? прену Андреја Семјоновић као убојни коњ кад чује ратну трубу. — Деца су социјално питање, и то питање од првог значаја, пристајем и ја на то: али ће се питање о деци решити друкчије. Неколики чак сасвим одричу децу, као сваку напомену на породицу.Ми ћемо о деци разговарати доцније, а сад останимо при роговима! Признајем вам, то је моја слабост. То је лош, гусарски, Пушкинов израз, чак и незамишљив у будућем лексикону. А и шта су то рогови? 0, каква заблуда! какви рогови? Зашто рогови ?... Каква бесмислица! Тек штогод! Напротив, баш у грађанском браку их неће ни бити! Рогови су само природна последица сваког законитог брака, тако рећи, направљење брака, протест, тако, да у том смислу они чак нису ни мало понижење... Ако бих ја икада, — узмимо ту немогућност — био у закониту браку, то ћу се ја и радовати тим вашим извиканим и проклетим роговима; тада ћу рећи својој жени: »друже мој, дОсад само сам те волео, а одсад нак попггујем те, стога, што си знала протестовати ! к Ви се смејете! То је с тога што ви немате снаге да се ослободите предрасуда! Врага, ја тек разумем, у чему је управо непријатност, када се назливају људи у закониту браку; али, та то је само нискост која долази иза ниског Факта, где су и једно и друго понижепи. А када се рогови отворено мећу, као у грађанском браку, тада већ они и не постоје , не могу се ни замислити, чак и губе значење рогова. Напротив, жена ће вам да докаисе само то, како вас она цени и поштује, јер сматра да сте неспособни да се успротивите њеној срећи; и држаће вас за развијена, обавештена, просвећена толико, да јој се нећете светити због новога мужа. Врага, ја каткад маштам, кад би мене удали, Фу ! кад бих се ја оженио (свеједно, по грађанском ики законитом браку), ја бих, чини ми се, сам довео жени љубавника, кад га она за дуго не би ни доводила. »Друже, рекао бих јој, ја те волим, али по врх тога желим још да ти мене цениш и поштујеш, — ево ти! к Је ли тако, тако је, јесам ли тако рекао ? Петар Петровић се смејао слушајући га, али не особито забављен. Чак и слушао је мало. Он је одиста о нечем другом размишљао, па је напослетку, и Лебезјатњиков то опазио. Петар Петровић беше чак и узбућен, тро је руке, бивао замишљеи. Свега се тога, после, Андрија Семјоновић, сећао и присећао. (Наставиће се)

ЧУДНОБАТИ ДОЖИВЉАЈ СКИЦА Марка Твена (НАСТАВАК) Преко дана одиграваху се догађаји нешто брже. Виклов је опет писао једно писмо; Стерн га је потајно Пратио до штале, и дочепао писмо, чим се Виклов од ње удалио. За тим је изашао из штале и пошао у -извесном одстојању за малим шпијуном, а за Стерном одмах ишао је један детектив у униФорми, јер смо сматрали за потребно, да имамо при руци законску помоћ на случај потребе. Виклов оде железничкој станица, и чекаше тамо, док није дошао воз из Њу-Јорка, за тим скочи, стално мотраше на гомилу путника, који излажаху из кола. Један постарији човек са зеленим наочарима и штапом догегуца до њега, стаде близу њега и носматраше Виклова пажљиво. У тај мах испаде Виклов, тутну човеку неку хаптију у руку, и одскакута одмах за тим и брзо га нестаде у маси. Али у истом тренутку зграби Стерн хартију, и журећи се напред добаци детективу: »идите за овим старим господином. Немојте га губити из вида.® За тим се прогура кроз светину и потрча право тврђави. Ми смо седели у соби, закључавши врата, и сгражи пред њима наредисмо, да никога унутра не пушта. Прво отворисмо иис.мо узето из штале. У њему писаше : »Света Алијанција. Нађох у обичном топу заповести од мајстора, које су ту последње ноћи биле остављене, и које потираху раније инструкције од потчињеног издате. Оставио сам у топу уобичајени знак, да су заповести дошле у одређене руке." Веб ме прекиде : »Зар није деран нод сталном присмотром ? (<