Полицијски гласник

366

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

ВРОЈ 4?

држао сам, Соша, и зажелео сам да све то стресем с плећа својих: хтело ми се, Соња, да убијем без каузистике, да убијем за себе, за себе самог! Нисам хтео ни себе у томе да лажем! Нисам ја убио зато, да помогнем својој матери, ја сам убио ни за шта! Нисам убио за то, да добијем средотва и моћи, па да постанем добротвор човечанства. Којешта! Ја сам просто убио, убио сам ради себе, просто за себе сама; а тамо да бих био чији добротвор, или да бих цела лшвота као паук ловио у паучину свакога, и из свакога животне сокове исисавао, мепи, у оном тренутку, мора бити да је било сасвим свеједно! Нити су мени поглавито новци били потребни, Соња, онда, када сам убио; новци ми нису били потребни толико, колико друго нешто... Све ја то знам сад... Појми ме: можда да идем тим истим путем, ја већ никада више не бих опет учинио убиство. Требало ми је нешто друго да сазнам, нешто ме је друго гуркало у руку ; било ми је потребно да знам тада, и то што пре да знам, јесам ли ја ваш, као и остали, или сам човек? Да ли сам у стању да учиним злочин, или нисам? Могу ли се осмелити да се сагнем па да дохватим, или не? Јесам ли ја створење које стрепи, или имам арава... — Убијати? Је ли: имате ли права убијати ? пљесну рукама Соња. —• И-их, Соња! узвикне он раздражљиво, хтеде као нешто да одговори, али заћута презриво. — Не прикидај ме, Соња! Хтео сам ти само једно рећи : да ме је тада ђаво већ понео, а ја сам већ после тога себи разјаснио, да нисам имао права ићи туда, с тога што сам и ја иста онака ваш, као и сви остали. Он ми се тада насмејао, и ево ја сам сад и дошао к теби! Прими госта! Да нисам био ваш, зар бих ти дошао? Слушај : кад сам онда ишао баби, ја сам само отишао да огледам... Па и знај ! — И убили сте, убили сте! — Та како то убио ? Зар се тако убија? Зар се тано иде на убиство, као што сам ја тада ишао ? Причаћу ти једном, како сам ишао! Зар сам ја старицу убио? Ја сам себе убио, а не њу! Тада сам, онде, сместа, онога часа, убио сам себе, за навек!.. А ону старицу ђаво је убио, а не ја... Доста, доста, Соња, доста! Оставиме! повиче он намах уздрхтан од једа, — остави ме! (Наставиће се). т М " ш* РАЗНЕ БЕЛЕШЕЕ Нариска тајна. Доиста се само у Паризу, или у коме граду веома великом, може догодити такав злочин, какав је извршен ових дана у Паризу. Нађен је убијен младић на улици. Може му бити 15 — "20 година. Тако је страшно онакажен, да није нико кадар познати, ко је тај несрећни младић. Сва париска је полиција у послу: једно да утврди идентичност убијенога, а друго, да пронађе убицу. Али и на једном и на другом послу остао јој је труд до сада сасвим узалудан. Само су толико могли констгГговати лекари, да је тај младић прво насилно удављен и тек после тога по лицу и по удовима страшно онакажен. Но колико је страшан сам собом овај случај, а страшнији тиме, што се види да је убијени младић од бољег реда, толико је црње и грозније оно, што је њиме откривено. А ево шта је то. На питање полиције, које је предато било јавности, коме је ко нестао за последњих 48 сати, нријавило се 60 аородица. То значи, дакле, да је за тих 48 сати, у које је време морао погинути и онај онакажени младић, нестало у Паризу до 60 људи. Свакако, сви ти људи нису изгинули, нису сви мучки убијени или подављени, него је можда већина тајно, кришом од својих родитеља отпутовала некуд или се сакрила негде у самоме Паризу, али ће ипак између њих 60 бити најмање 15—20, који су за своје тумарање те две ноћи платили — животом. Таквог је мишљења и сама париска полиција, ма да је за сад од свих 60 несталих младића и млађих људи нашла само тај један једини леш, за који још није била у стању утврдити чији је. Лажне десетице. У Торди, у Ердељу, ухваћена је још пролетос повећа компанија, која је градила лажне аустроугарске десетице и у великим количинама их растурала по Ердељу и по пограничним местима у Румунији. Јамачно је по која од тих лажних банака, добротом каквог ердељског или ру-

мунског трговца, прешла и преко наше границе те ојадила и неке од наших грађана. Тим злочинцима отпочео је претрес 27 ов. мес. у Кљужу и трајао је неколико дана. Пресуда судска још нам није позната. Само толико знамо, да је под суд и у притвор стављено повише њих. Међу оптуженицима има и два литограФа, један каФеџија, један сеоски натарош, један варошанин и повише сељака. Сви они растурили су у народ преко 10 хиљада комада од тих својих лажних десетица, које су доста лепо израђене и вешто ФалсиФиковане, јер су кадре сваког иоле несмотренијег човека нреварити. Једиио што се боја на њима отире, а то ће бити једино отуд, што је и она — ФалсиФикат. Велика утаја. На дан 30 децембра ове год. биће, пред државним судом у Араду, (у Банату) суђење Јовану (Јаношу) Кривању, који је, као чиновник благајне пупилних маса, нроневерио, које у новцу, које у хартијама од вредности, преко 381.000 Форината, што чини у нашем новцу од прилике 900.000 динара. Интересно је код овог злочина још и то, да је Кривањ од 3 кључа, којима се каса затвара, имао само један кључ, а друга два била су код друге двојице чиновника те исте благајне, па је ипак кадар био да из касе ненриметно извуче толике паре и толике хартије од вредности. Ш питање иследниково како је он то радио, одговорио је Кривањ, да је оној двојици другова својих давао увек неко занимање; да читају н. пр. новине или какве министарске расписе, па док су се они •гако задубили у читање, он је из отворене касе узимао шта му је требало и шта је хтео. А да се тим крађама његовим не би ушло у траг, он их је прикривао и забашуривао веома вештим и успешним ФалсиФикатима. Фалсификовао је и документа и књиге, и признанице с потписима приватних лица. Таквих ФалсиФиката има на стотине. Значајно је да је све то тако вешто извршио, да се истрага тек сад скоро могла довршити, ма да је Кривањ још 15 јуна 1898 стављен био у притвор и под истрагу. Две крајности. Државни првостепени суд у Солноку, у Угарској, судио је био удовици неког Карла Сентпетерија, који је једно јутро нађен заклан у својој постељи. Оптужена удовица бранила се тиме, да ни убице не зна, а камо ли да је њин саучесник. Позвала се и на двојиду суседа, оца и сина, као на сведоке, који су посведочили, да је оптужена доиста оне ноћи, кад јој је муж убијен, долазила код њих, лупала на њине прозоре, пробудила их и позвала у помоћ и да су они и пошли са њом њезиној кући, те још затекли полужива њезина заклана мужа, који им је рекао, да се тек онда пробудио из сна, кад је осетио да га кољу. Убице беху нагарављене, али он је, вели, познао ипак у њима неког Дароца и неког Фабијана, сељаке из истог места. После тих речи, рекоше сведоци, које је једва могао изговорити, старац је издахнуо. Фабијанова кривица није се могла доказати на суду, те је суд и њега и оптужену удовицу старчеву, која је још сасвим млада жена, пустио испод суђења. Ту је пресуду и виши суд оснаж,ио. Али курија, највиши угарски суд, поништила је ту пресуду и наредила извесно дослеђење и изрицање нове пресуде. Суд је дослеђење извршио, али је остао при својој првашњој пресуди. Но највиши угарски суд, нашав довољно доказа противу оптужене у околностима: што је свакад држала по неког милосника; што је толико пута давала израза жељи својој, да би га се радо отресла; што је у неколико прилика, пред сведоцима, захтевала од мужа да пренесе на њу све своје имање; што није викала за помоћ и није хтела ни да завири у собу, у којој је муж њезин с дечицом њезином спавао и одакле је допирало до ње веома сумњиво клопарање, него је истрчала на улицу и јурила ио суседству тек онда, пошто су се убице удалиле из куће — поништио је поново пресуду првостепеног суда и изрекао другу, којом се оптужена удова Сентпетерова осуђује на доживотну робију. Доиста један од најређих случајева. Првим судом бити пуштен, а највишим судом бити осуђен на вечиту робију.

ИЗ П01ИЦИЈСК0Г АЛБУМА У прошлој години почев од септембра месеца беху учестале крађе по граду Нишу. Скоро сваког даиа могло се чути, да су непознати крадљивци обили овај или онај дућан и по-