Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИЈГЛАСНИК "365

БРОЈ 47

бегне, али није могао. Учини му се као да је за под прикован, пред очима му смрче и — тресну на земљу као овећа. — Полите га водом! узвикну нредседник и скочи узбуђен са столице. * * * На месец дана за овим било је у суду рочиште, но Милан не дође; посла заступника. Парница се реши у његову корист. Хвала суду!... Шивео суд!... Шивела правда!... Шивео председник Љуба !... викао је радосно. Али да дође, да се лично захвали није смео. Та пре би ударио на го бајонет и јурнуо у кишу од куршума као некада на Ђунису и Шуматовцу, но то да учини. — — — — — — — — — —

Милан је сада у II најпоштенији човек. И пре није био рђав, али га је на то навео њихов ћата, који је, како сам вели, све чколе иа чак и тринаесту свршио. ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА 76 Он се окрете к љој, тужно је погледа и узе за руке. — Опет имаш право, Соња. Јер све је то што велим ништа., готово само брбл^ање! Видиш ли ; ти већ знаш, да моја мати готово ништа нема. Сестра је добила образовање случајно, и осуђеца је да ради као гувернанта. Све њихне наде биле су само на мени. Ја сам учио, али на универзитету нисам опстати могао, и морао сам га за неко време оставити. Ако би Се то и протегло, то кроз десет, кроз дванаест година (ако би се прилике на боље окренуле), ја бих се ипак могао надати да постанем какав учитељ или чиновник, са хиљаду рубаља плате... (Он је говорио као да је на памет научио). А за то време мати би ми увела од бриге и јада, а ја ипак не бих имао среће да је обезбрижим... а са сестром би се могло још и горе што догодити!... А каква је то наклоност цела живота пролазити мимо свега, и од свега окретати се, заборавити мајку а сестрину увреду, на пример, отрпети поштовно? Зашто? Да ли зато, да њих сачувам, нове да напртим, — жену и децу, па и њих после без паре и залогаја оставити? Иа... па, ето ја сам и решио, кад бабине новце добијем да их употребим за своје прве године, да обезбедим себе за универзитет, а да мајку не мучим, да их употребим на прве кораке после универзитета, — и да то учиним све широко, радикално, те да припремим сву нову каријеру, и да ступим на пут нов, независан... Па... па, ето то је све... А, разуме се, то што сам старицу убио, — рђаво је... е па, доста! Некако без снаге докобеља се до краја своје приче и обори главу. — Ох, то није оно, није то, узвикиваше Соња у муци, — и зар је то могућно тако... не, то није тако, није тако! — Сама видиш, да није тако !... Али ја сам испричао све искрено; чисту истину ! — А каква је то истина! 0, Бол^е! — Та ја сам убио само једну ваш, некорисну, гадну, пакосну, штетну. — Али је та ваш човечје створење. — Па и ја знам да није ваш, одговори он гледајући је чудно. — Али, уосталом, Соња, ја варам, — одавно варам... дода он. Све то није оно; право ти кажеш. Ту су узроци сасвим, сасвим, ама сасвим други!... Нисам одавно ни с ким говорио, Соња... Сад ме глава веома боли. Очи му гораху грозничавом ватром. Готово је почео бунцати ; немиран осмејак лебди му на уснама. Кроз узбуђеност душевну већ давно провириваше страшна немоћ. Соња је појмила како се он мучи. И њена се глава поче заносити. А он је говорио тако необично: као да је и појмљивао нешто, али... »али како! шта ! 0, Воже!" Она у очајању, лсми руке. — Не, Соња, то није оно! почне он опет, намах дигнувши главу као да га је запрепастио изненадан и нов повратак мисли, и узбудио га, — ово није оно! Него боље... Замисли (да, одиста, тако је боље!) замисли, да сам ја самољубив, завидљив, злобан, зао, рђав, осветљив, па... па можда још наклоњен луди-

лу. (Већ нека је уједно све! 0 томе лудилу говорило се пре, опазио сам ја!) Ја ти рекох мало пре, да се на универзитету нисам могао издржавати. А знаш ли ти, да сам то, можда, и могао ? Мати би слала, да допринесе за обућу, одело а хлеб ја бих сам зарађивао, то је извесно! Било је приватних часова, нудили су по пола рубље за њих. Радио је и Разумихин ! Али ја сам се прозлио, дојадило ми се, па писам хтео: Баш тако: дојадило ми, (та је реч добра!). Тада сам се као паук завукао сам у своју мрежу. Ти си его била у мојој јазбини, видела си... А знаш ли ти, Соња, да ниски тавани и тесне собе стешњавају душу и ум! 0, како сам ја мрзео ту јазбину своју, ту псећу колебу! Па ипак нисам хтео да је остављам. Навластнто нисам хтео! По цео дан и ноћ нисам излааио, нити сам хтео да радим, па нити да једем, све сам лежао. Ако Настасија донесе једем, ако не донесе, — на томе и дан прође; од зла нарочито тражио нисам. Ноћу нема свеће, лежим у мраку, а за свећу нећу да зарадим. 'Гребало је учити, а књиге сам распродао; на столу, по белешкама, по свескама, прашина и сад, с прста дебела. Више сам волео да лежим и да мислим. И мислио сам вазда... И снивао сам све некакве сне, необичне, разне сне, какве, не вреди казивати! Али само тада ми се почне причињавати, што... Не, није то тако! Ја опет не причам онако! Видиш: тада сам се једнако питао: зашто сам ја тако глуп, ако су други глупи, и ако ја знам поуздано да су други глугш, сам зар нећу да сам паметнији? Отуда сам ја, Соња, увидео, да ако се чека да сви постану паметни, то ће се чекати веома дуго... После сам још увидео, да људе нико неће изменити ни прекројити, нити да вреди на то свој труд утрошити! Да, тако је то!... То је њихов закон... закон, Соња! То је тако!... И сад ја знам, Соња, ако је ко јак и снажан умом и духом, тај бива и њихов господар! Ко много сме, код људи је тај прав. Ко може да пљуне на више тај им је законотворац, а ко од свих може и сме више тај има права више од свих! Тако је било досад, и тако ће бити свакад! Само слепи неће видети! Говорећи тако Раскољњиков истина посматраше Соњу, али већ више није бринуо хоће ли она појмити или не. Грозница га обузела сасвим. Био је у неком суморном усхиту. (Одиста, сувише дуго ни с ким није говорио!). Соња је схватила да је овај мрачан катихизис постао његовом вером и законом. — Тада сам се досетио, Соња, — настави он свечано, — да права и моћи има само онај ко се усуди, ко сме да се сагне и да их узме. Ту је само једно; треба само смети! Тада сам, први пут у животу, дошао на једну мисао, на коју нико и никада није дошао, до мене! Нико! Постаде ми одједпом јасно као сунце, како то ни један једнни досад пије смео и не сме пролазећи поред све те ругобе, просто да узме за перчин све и да пошаље до врага!... Ја.. ја сам хтео да смем и убио сам... хтео сам само да се осмелим, и то је, Соња, сав узрок! — 0, ћутите, ћутите! повиче Соња пљеснувши се рукама. — Ви сте се од Бога окренули, и Бог вас је казнио, предао вас ђаволу!... — Истина, Соња, јест, кад сам оно лежао у мраку, све ми се чинило да ме је то ђаво збуњивао. А? — Ћутите! Не исмевајте, безбожниче, нишга ви то не схваћате, ништа ! 0, Бол^е ! Ништа, баш нишга он ту не схваћа! — Ћути, Соња, баш ја и не исмевам, јерја и сам знам, да ме ђаво понео. Ћути, Соња, ћути! једнако понавља он, а туробан. — Ја све знам. Све сам ја то у себи промислио и прешаптавао онда, кад сам у тами лежао... Све сам ја то сам собом претресао, препирао се, до најмање ситнице, и знам све, све знам! И све то брбљање врло ми је досадило онда, врло ми је досадило! Све сам рад био да заборавим, и да почнем изнова, Соња, да престанем и мрмљати којешта. Или, ти ваљда мислиш да сам ја на дело отишао као будала, као да сам врат сломио? Ја сам отишао, да оно учиним, као паметан човек, а то ме је и упропастило! Или ти ваљда мислиш да ја на пример нисам ни то бар знао: да, ако сам се већ стао питати и истраживати: имам ли ја право имати моћи? — то, мора бити, да немам права имати је Или, да ако питам : је ли човек ваш ? — то, мора бити човек није ваш за ме, већ за онога, коме то ни у главу не иде, и ко иде правце, без питања... И ако сам се већ голико дана намучио питањем: да ли би Наполеон пошао на своје дело или не? то сам онда јасно осећао, да ја нисам Наполеон... Свуколику муку од свег мог разговора са собом, из-