Полицијски гласник

364

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 4?

Упитам даље. да ли та деца немају и других дечијих порока и мана? — Гадних каквих порока немају, одговори брзо управник, а не могу ни имати, јер су васпитачи једнако са њима и беспрекида пазе на њих. Нисам му веровао. У ову колонију дошло је иеколико дечака из негдашњег, сада већ порушеног завода за васпитање недораслих злочинаца, који је био у литовском замку. Био сам, и тамо, и видео оне дечаке. Сазнао сам од људи, којима се може веровати, да су они били до зла Бога распуштени, тако, да су и они нови дечаци, који још не беху покварени и који су се с прва краја склањали испред њих, својих покварених другова, убрзо и мимовољно и сами подлегали тој болести, како се не би њиховој чедности наругали њихови другови. А колико је било примера рецидиве? упитах ја. Мало: од свију младића, пуштених из наше колоније, било је свега осам (тај је број ипак доста знатан). Пуштени младићи постају махом занатлије и заводска им управа »привремено к сама находи место. Пређе им управа издаваше при отпусту нека спроводна писмена, но која им' биваху од големе штете. Сада им пак издају така уверења, из којих се, бар на први поглед, не може видети, да онај чије је уверење, долази из колоније младих злочинаца. Па ипак, журно додаде П. А. многи од пуштених ни дан дањи не заборављају нашу колонију, те о свечаницима долазе амо, да у нашој средини проведу време. Рад је у опште најмоћније средство за поправку васпитања и преобраћања покварене душе у часну и поштену. Радом по својим собама дочекују дан; а затим иду у своје радионице. У браварској и столарској радионици показагпе ми њихове израђевине. Доста су добре, али могу бити још и боље, докле све буде савршеније израђено. Њихове рукотворине продаје управа, те на тај начин има сваки при своме отпусту по нешто новаца. Деца раде и пре и после пбдне — истина без журбе, и како изгледа, рад збиља јако утиче на моралну им страну: они се узајамно такмиче у томе раду и сваки је поносан са свога успеха. Њихов душевни развитак јако помаже и некакав »помирљиви суд к , који је код њих заведен. Ко у чему погреши, долази под суд целе »породице" којој припада, и деца га или осуђују на казну или га ослобођавају. Једина је казна искључење из дечијих игара. Другови, који неће да се покоре томе суду, искључују се сасвим из целе колоније. Тамо имају т. зв Петропавловку. Тако дечаци зову нарочити, усамљени дом, у коме се находе одаје за привремене изгнанике. 0 томе затвору одлучује једино управник завода. Идосмо да видимо и Петропавловку: баш у то доба беху два сужња и мора се рећи, да се с највећом штедњом и само у тежим случајевима прибегава тој мери. Она два сужња беху затворени сваки за се и у тесној одајици, но ми их нисмо видели. (СвршиКе се). —- • ♦ »—♦ »• М Ж Т 0 црта од д. м. п. учит. Једнога дана председник Љуба дође блед и врло љут у канцеларију. Чим уђе, зазвони. Служитељ долете. — Изволте! — Нека дође секретар овамо: — Разумем... Мало час ето ти секретара. — Молим. Шта сте ме звали?... — Напишите началнику среза Л да одмах упути Милана Ракића из П — Добро. И ухвати за браву. — Станите ! Кад тај човек дође, да ми се с места јави!,.. — Лепо. То ће се учинити. И лупи врата за собом. Председник устаде, па поче брзо, врло брзо, узнемирено ходати по соби... Хм... Луда једна... Џиброња сеоска... Покварена душа... И он нашао мене да... па застаде. Из прсију му се оте дубок уздах. Е, али тако је то... Шта ћеш му... Свет је ово... У њему свашта има... Он је научен на то, па после узалуд виче: нема поштења, нема пра^вде!... А ко је свему томе крив ?... Ми, ми и нико више... Сад га треба лечити, али како?... Сувише јака

доза шкодиће му, слаба не вреди, и онда опет нигата... Све по старом... А то ме ужасно љути... И ко зна шта би јоШ о томе премишљао, и какве би му се слике у памети стварале, да га не трже служитељ. — Господин председниче!... — Шта је... — Јављају се неки људи. — Пуштај редом: једног по једног. И седе за сто. * * * Иосле три дана секретар уђе к председнику. — Дошао онај сељак. — Дошао дакле! повика радосно. Седите! Он седе. Председник лупи у звонце. — Служитељу! — Изволте! — Позови господу судије, све писаре и практиканте. — Одмах господине председниче !... Не потраја дуго сви беху на окупу. Председник је седео на челу дугачког стола с меланхолично обешеним брцима и озбиљним и достојанственим лицем, до њега судије, у прочељу секретар, до дувара на столидама писари а до њих практиканти. Нико ништа ае говори. Председник ћути, ћуте и они. Мртва је тишина. Судије се међу собом чудно погледаху. Писари с практикантима саВили главе доле па чисто не дишу и беху тако узбуђени, као да очекују страшни суд. ...Ово није без ништа. Ту има нешто. Сваки је мислио. Председник најзад прекиде тишину. Зазвони. Служитељ отвори врата. — Дај тога сељака овамо!... Човек уђе, али застаде; ноге му почеше клецати. — Приђи овамо ближе!... рече председпик. Он приђе, али једва, као да је на себи имао гвожђе од педесет ока. Сви упреше погледе у њега. Писар Жика не скиде очи с његових ногу. То му је страст. И одмах, вели, погоди с ким има посла. — Како се зовеш? продужи председник. Сел>ак поче да муца. — Ми... ми... лан... Ра... ра... кић... — Одакле си?... — Из... из... — Говори!... Он се још више збуни. — Јеси л' ми ти писао ово писмо? И извади га из џепа. Он скупи рамена. — Казуј бре!... — Је... је.. сам. — Па што си ми послао ове паре? узвикну гневно и тресну везу банака о сто. Човек порумене, па ггребледе и поче да се тресе као прут. — Што ћутиш? осече се председник. Хтео си да ме подмитиш, је ли?... На, господине секретару, читајте ово његово и ниско писмо. Ви остали слушајте Секретар устаде и поче: »Поштовани Господине, Имам једну парницу код суда с Милојем Гајићем из мога села. Спор је око једног забрана. Молим Вас будите ми наклоњени, а ја Вам нећу остати дужан. За сад Вам шаљем пет стотина динара, а кад се ствар оконча и реши у моју корист добићете још толико. Понизан Милан Ракип земљоделац из II....". — Зашто си ово урадио, је ли, ниткове?... Зар ти нађе мене да митиш?... Ти мислиш, ја сам твој кмет... А?... На ове паре!... Узми!... Оне су твоје... И муну му их у недра. Сељак оборио главу доле; ћути као заливен: не сме ни у једног да погледа. Председник говораше даље, али га он и не чу. У његовој глави направи се хаос и настаде борба између добра и зла. Прво поче себе да осуђује, па председника и опет себе. Џаба ти Грабовице, џаба ти све... Нека иде без трага... Не треба ми ни она... Имања имам доста... Али како ћу се одавде извући?... Ово је за мене горе од тамнице, теже од пакла... У том тренутку дође му да јурне на поље, да по-