Полицијски гласник

386

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 50 и 51

Техника саслушавања захтева пре свега, да се човек позна и схвати. Кад се у неком протоколу саслушавања напослетку додирује ранији живот окривљенога, онда се од целога вођења истраге не може ништа очекивати, јер иследник се није хтео ни мало потрудити, да позна окривљенога пре но што пређе на сам посао, а кад то није учинио, значи да није учинио оао што је најважније... А ако у почегку протокола наиђемо на брижљиво саслушани »ранији живот«, значи да је цела истрага вођена бар брижљиво и паметно. Кад тачно сазнамо ранији живот, онда пре свега гледамо да докучимо, каквог човека имамо пред собом. У оваквим приликама можемо се распитивати о многом којечему, што не задире у ствар, али што доста јасно илуструје живот окривљенога. По правилу притвореник у оваквим случајевима говори већином истину, али ако то не чини, тако бар сазнајемо, на какав начин обично лаже. За тим лаж се у причању ранијег живота ускоро прозре. Иследник мимогред чини мале прибелешке, утврђује извесне границе времееа, за тим доцније удешава да притвореник ствар поново прича, те примећује противуречнпсти и немогућности. Кад се све то открије откривљеном и тако му се докаже, да се нерадо прима лаж, то га може довести, да се окане својих лагарија и да покајнички све призна. Иследнику је дужност, да окривљеном олакша признање. По мом убеђењу, он му тиме чини доброчинство, јер признање је олакшица за окривљеног. Директно захтевати, да неко суровим речма призна своје доста пута ужасно дело, или је сурово или психолошки неправилно ; ко је имао посла с многим људима дубље природе, знаће врло добро, како се они јако плаше, да чак и онда, пошто су дело већ потпуно признали, уиотребе прави израз. Чак и реч »украо" не изговарају боље природе, и управо значајно је, колика, се многобројна описивања употребљавају, да се не би морала изговарати реч „убио". Има људи, који тешко могу наћи израз, и према томе иследнику је дужност, да им у томе олакша. За тим иследник мора бити стрпељив и очекиватн подесан тренутак, кад је кривцу лакше, да дело призна. Има криваца, који дело признају до извесних граница, а даље неће да би сачували неког друга или себе од веће казне. По неки пут и у најпокваренијим створењима има по која искра поштења, коју иследник ваља да гледа да докучи, ако хоће да о ствари правилно суди. Јер тежња, да се ствар не представља гором но што је, има доста сличности с тежњом да се пориче што је за порицање. Бити на чисто шта је истинито, а шта није, моћи ће се само онда, ако се у току саслувања толико упозна човеков карактер, да се може видети, какве тежње да му се припишу. У опште иследник ваља да се труди, да што је могуће тачније проучи притвореника, дело и друге потребне околности, јер никад не губи иследник ауторитет код окривљеног, као кад покаже ма и најмање, можда сасвим незначајно незнање у ствари. Опази ли окривљени ма какву празнину у саслушању, ма какво погрешно схватање, ма какво незнање иследниково, он се иза тога ушанчи, и тада га не може одатле избити никакав труд, никакво оштроумље. X. Гр.

0ПШТИН0КИ П0010ВИ Од једног општинског писара добили смо овакву једну истунну радњу. И. Н. из Н., тужио је код суда општин. Н. Н. из истог села, зато што му је на самовласан начин обрао род са једне његове крушке. Чињеним извиђањем утврђени су наводи тужиоца, а вештачком оценом оцењен је обрати род 45 динара. Суд општински подвео је дело под § 375 а. казненог закона, и казнио туженог са три дана затвора, и осудио да плати тужиоцу 45 дин. за обрати род. Но по жалби осуђеног надзорна власт уништила је пресуду општинског суда, а за разлог наводи ове побуде: »По § 375 а. каз. закона општински суд надлежан је да суди оне спорове чија вредност не износи више од сто гроша пореских, А како је у овом случају обрати плод оцењен 45 динара, то за суђење овог дела надлежан је првостепени суд, а не општински." Па зато је поменуту пресуду уништила.

У 1 тач. § 375 а. прописана је казна за свакога који какво приватно или општинско добро поквари или разбије, ако не би штета износила више од сто гроша пореских, у ком би случају дело у други вид кривице прелазило. Но § 375 а. поменутог закона има са сваког друга својства; овдеје прописана казна, но шта више на суду сам је признао да је крушку обрао, но се брани тиме, — што наводи да је имао неко право. Према томе моје је мишљење : да је решење надзорне власти погрешно, и да је тужилац доведен у такву неприлику, да и кад би према примедбама надзорне власти подигао тужбу код првостепеног суда, и тамо би се ненадлежном суду обратио и био одбивен. Молио је уредништво за његово објашњење, као и то: шта има чинити тужилац у овом случају ако је решење надзорне среске власти погрешно и противзаконо. Ево нашег мишљења и одговора. § 375 крив. закона означио је надлежност општииских судова за оваква иступна дела, он им је одредио надлежност за вредност од 100 гроша пореских, што износи суму од четрдесет динара. Но како овај законски пропис није ни у једној својој тачци обухватио и овакав род кривице, то га је законодавац допунио § 375 а, нигде не наводећи надлежност по вредности, онда дела самовлашћа који је у овој допуни изложио, према чему значи, да је остао при истој вредности и у овим даним случајевима. Дакле и ово самовлашће суде општински судови ако им вредиост није прешла 100 гроша пореских, према чему је надзорна полициска власт правилно поступила, када је пресуду општ. суда поништила. За ово дело надлежаи је првостепени суд и он не би могао тужиоце одбити, са тражењем као неумесним и ненадлежном суду поднешеним. * * * Један општински писар послао нам је овакву судску радњу са молбом за наше мишљење. Ружа, жена Јоксима Унгурјана дугује каси општине текиске по облигацији од 26 октобра 1871. године главног дуга 200 динара, и неплаћени интерес од 1 јануара 1890 године, јер је припадајући интерес до 1 јануара 1890 год. све уредно плаћала. Кад је пуномоћиик ове општине тужио Ружу као дужника, она је се позвала на застарелост наводећи да је од дана издане облигације протекло више од 24 године, и по пропису § 928 ж. грађадског закона иста је облигација застарила, док међу тим пуномоћник тужилачке стране наводи да је по истој облигацији отплаћиван интерес до 1 јануара 1890 год. и према томе није застарило потраживање. Суд надлежне општине за пресуђење, осудио је Ружу на плаћање, али по изјављеној жалби осуђене Руже првостепени суд поништио је пресуду оглаглујући као застарелу облигацију не рачунајући давате отплате интереса. По другом истом сличном потраживању исте општине од другог дужника, кад је суд општински одбио тужилачку страну од потраживања као застарелог, онда је на жалбу тужилачке стране други расматрајући судија у првостепеном суду поништио пресуду наводећи да потраживање није застарило. и ако је од дана издане облигације протекло 24 године, и према томе она је облигација употребљавана. Код оваква два једнообразна дуга постоје две различите одлуке, с тога учтиво моли уредништво да одговори, прекида ли бе застарелост датом одплатом интереса или не, Наш је одговор на ово гштање, да овакви дугови не застаревају ни после 24 године а то с тога што пропис § 928 грађ. закона гласи: а Облигациони дуг и араво, ао коме ко може тражити годишње доходке, уживање или услуге застарева, ако се аа 24 година не уаотребљава, ма да је и у јавне књиге заведено и обезбеђено" (§ 947. грађ. зак.) Међу тим § 947 грађ. закона гласи: »Гако исто бнај који би какву обвезу на свом добру имао, иа би време застарелости ирошло, може захтевати, да се иста са његових добара скине и из књиге баштинске исиише Шта је законодавац, овим законским прописима хтео очевидно је. Значи да ако поверилац за 24 године своје право не употребљава, онда дужник има права да се застарелошћу користи, а када га употребљава, на тај начин, што дужника