Полицијски гласник

БРОЈ 50 и"51

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

38?

чека, само му редовно интерес наплаКује, који му дулшик сам вољно плаћа, онда значи да се уговор о зајму по овој првобитној исправи непрестано продужава и она увек има своју вредност за целокупну наплату, када год то поверилац за нужно нађе да на даље свога дужника неће да чека. Дакле прво решење судије првостепеног суда по нашем мишљењу неправилно је а друго је правилно и на закону основано.

ГРОЗНА ОСБЕТА (истинити догдђај) — Заре — (3) (СВРШЕТАК) За то му и не би лако, кад поче казивати претњу Миленкову. И иначе потрешени старац, када чу поруку Миленкову, иребледе, и уплашено нагло устаде са столице, па стаде према кмету, поче дрхтати, учини му се да наста мрак, а за тнм се поче окретати кмет, канцеларија па и он сам, поведе се као пијан и опружи руку, ге напипа столицу па се сруши на њу, а из очију му грунуше сузе, и поче јецати. Није могао ни реч да прослови. У канцеларији владаше нема тишина, прекидана јецањем Гвозденовим. А кмет Тома, та добра душа, гледаше нетремимице ојађеног старца, немајући речи да га теши. — И оће, поче кроз плач Гвозден. Знам их, кадри су зло да учине, упропастиће ме тешко мени! рече доста гласно, па се силно заплака. Кмету би тешко да слуша даље јадиковање Гвозденово. — Умири се, човече, рече он. Неће ваљда смети толико да забразде. А напослетку покушаћу претњом, да их од тога одвратим. Гвозден утирући сузне очи, устаде и приђе кмету. — Томо, пријатељу мој, поче старац слабим, молећим гласом, молим те к'о Бог што се моли, помози у овој невољи. Уверен сам да ћеш се заузети. Зовни пустахију. Понуди му да платим колико је право, не, колико хоће; платићу без речи. Неће ли новац, даћу му пола стада, не, цело ако хоће. Та за његова два шиљежета ваљда ће залећи толико. Ако му је и то мало, повратићу му и онај његов плац, који сам купио, даћу му без пет цара, не тражим да ми врати новац, колико сам платио, само нека ми сина остави, нека ми у зеницу не дира; јер за мене онда нема живота. Веруј ми као брату, да је Станоје невин у овој ствари; Бог ми је сведок ! После тренутног ћутања, продужи: — Кад би знао ко је то учинио, тражио бих га, нашао бих га да се и под земљу сакрије, па бих се ја с њиме разрачунао. Зар због једног поквареног човека, син да ми страда, кућа да ми се затре ? заврши Гвозден и ућута. Поново наста ћутање, које најзад прекиде кмет. — Ваљда неће смети толико да се забораве. — Смеће, упаде Гвозден, знам их, врло их добро знам. Неумољиви су, без срца, без човечанског милосрђа, те су кадри све учинити да ме унесреће. — Ја те молим, поче даље Гвозден, заузми се. Зовни га и испоручи му све. Зар ће пристати, одустаће ваљда од тог злог намишљаја, те ако дадне Бог, да се тргне, да ме спасе беде, иначе зло по мене. Збогом! рече он, и поздрави се с кметом, па пође кући препуњен ТЈге и јада. Кмет га испратм до врата, дајући му реч, да ће све могуће силе употребити, те да одврати Миленка од намере. Миленко чим уђе у двориште упита за Сганка. Рекоше му да је у подруму и он оде тамо. Станко беше заузет послом око буради. — Зар тако брзо? упита изненађено, кад угледа Миленка. — Морао сам, рече Миленко, па му одмах показа обе главе јагњеће. Станко се узбезекну, узе пружене му главе и поче их загледати, за тим погледа Миленка, очекујући да му овај разјасни, јер му све беше загонетио. — Шта гледаш? упита Миленко, зар се не досећаш јаду; зар не видиш Бог те не видео како смо настрадали, или си то- I

лико обневидео, па не можеш да познаш главе наших шиљежади. Станко је одмах почело слутити да има нешто, чим му Миленко даде обе глава, а кад чу у чему је ствар, њега обузе дрхтавица: — Ово су наша шиљежад заклана, дрхћући поче говорити. Ко ли их закла? Реци, чујеш ли реци? Из свег гласа поче викати, па и не сачекав шта ће Миленко рећи, јурну; али га Миленко задржа. — Еј, стани! викну он. Не буди жустар. II сам сам тако, па увидех, да неће бити најбоље, с тога сам се тргао. Уверен сам да погађаш, ко је то могао учинити. Ниси погрешио. Он је. Јагањци и имане наше, морају бити освећени. Ја сам о томе добро промислио и то мора бити. Али како ћемо то извршити, о томе ћемо тек да доконамо. Напослетку, ти си ми као старијем увек давао прву реч, мислим да ми ни сада нећеш забранити. Ја се надам. Дакле седимо, па да се посаветујемо, шта нам ваља чинити. Миленко је са Станком управљао како је хтео. Ма како било, само ако је Миленко казао да тако треба бити, Станко је без поговора слушао. Знао је Миленко колики утицај на Станка има, па за то је са сигурношћу рачунао на свој успех. Седоше обоје на једну клупицу и почеше се шапатом саветовати. У подруму су прилично дуго остали. Тек што из подрума изађоше а бану пред њих пандур Мића. — Миленко! Послао ме, вели, кмет Тома и поручио ти да одмах дођеш. Има рече нешто важно с тобом да говори. — 'ајд ти напред, сад ћу ја! рече Миленко и Мића оде. Кад се Мића удали, Миленко Станку шапатом примети, због чега га кмет зове. — Ако је за то, рече гласно Станко, ни по што немој пристајати на споразум, па ма какав да је ; јер је ово превршило сваку меру. Мислим да требаш и мене по који пут да послушаш, примети он. — Не брини, одговори Миленко, и оде судници. Кмет Тома не хте одмах говорита о ономе, што му је Гвозден поручио, него поче издаље. Миленко је пажљиво слушао кметсв говор, али кад му кмет каза све, шта је Гвозден давао, да Миленко одустане од намере, овај дрско рече: — То баш ништа не вреди. Кмет се нађе увређен овако дрским одговором и за мало шго није плануо, али се уздржа, јер беше намеран лепим начином да умири завађене. — Како можеш рећи, да ништа не вреди, поче кмет. Дозволићеш ваљда, да сам ја но годинама старији од тебе, па требаш да послушаш. Ја сам рад — као твој пријатељ то ти говорим — да се све ово сврши мирним путем, на леп начин. Не вреди терати у крајност, јер ће напослетку испасти горе, него што и за.мишљаш и ти, и онај твој шурак. Ама знам као што је два и два четири, да сте ви наумили да се осветите Гвоздену више због оног плаца, него ли због шиљежади. Али тако је то, кад ви не дате да вам се све каже. Не знам на чисто шта је, али веруј ми, изгледа ми, да ви мислите е сте најпаметнији, па не даге да вам се докаже... — Немој ме прекидати, рече љутито кмет Тома, па настави даље: — Звао сам Гвоздена и казао му твоју поруку. Он је плакао као киша. Ти, човече, без осећања, требао си да будеш у прикрајку негде, овде у близини, па да видиш јадиковање једног старог, једног седог човека, који би ти могао бити отац. Зашта! Ни за шга ! Само за то, што се теби наспело да сумњаш на његову кућу. И тај старац, та добра душа, кад је чуо твоју претњу, жртвовао је не пола стада, него цело, за цигло два шиљежета, па и имање је казао да ти врати, само ако ти пристанеш, и то без пет пара, само да му сина оставиш на миру, — Ништа не тражим. Милостињу нећу, одговори одсечно Миленко и не даде кмету да заврши започети говор. Тражим моју шиљежад, да ми их поврати живе, настави он даље. Само ћу тако пристати. Шта ће ми његово стадо! Шта ће ми сад и онај плац ! Сад се сетио. А кад беше лицитација сећа ли се шта је говорио! Пребацивао ми што нисам платио порезу. Ја како ! Он је можда заборавио, али ја нисам. Ви'ш, кмете, ево ми се овде попео, рече Миленко ударајући се по темену, и до-