Полицијски гласник

388

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 50 и 51

шло је до краја, време је да се разрачуеамо. Ја хоћу да се осветим... — Човече! прекиде га љутито кмет. Јеси ли поманитао, кад тако можеш говорити! Знаш ли где ће те одвести ако оствариш претњу? На смрт, за колац, па зар то хоћеш? Кмет се надао да ће ове речи учинити велики утисак на Миленка, али како се изненади, кад овај спокојно рече: — Не марим за живот. Увређен сам, и жеља ми је да се осветим. Ти ме, кмете, врло добро знаш, и онда зашто трошиш речи забадава. Како ми се чини, још мало па ћеш почети да их правдаш, како они нису криви и шта ти ја знам. За то збогом! Нисам рад и с тобом да дођем у опреку, па и не чекајући шта ће кмет рећи, оде. Прође скоро месец дана, а ништа се не догоди. Чича Гвозден беше дануо слободније душом, мислио је, да је Миленко размислио о самој ствари мало боље, па кад је видео какве га последице могу снаћи, да је одустао од намере. Тако је оп премишљао. Али Миленко и Станко не. Мржња је сваким даном све већа бивала, а жеђ се за осветом није гасила. Они су вребали згодан момеиат, али никако да улуче прилику. Дању нису могли, а Станоје је ноћивао у селу. Но наскоро им се даде прилика, да своју претњу остваре. Једно по подне нагомилаше се сури облаци. Дуну испрва јака олујина, која поче носити све што је могла дићи, а густа прашина као и облаци прекрилише село. За овим отпоче учестано севање муња и јака грмљавина од које се земља тресла. Све живо пожури да нађе склоништа. Чобани који беху растурени по планини, пожурише колебама, јер киша отпоче падати пљуском. Док Станоје отрча на салаш, бешо скроз мокар. Пошто затвори овце у тор, уђе у колебу, где запали ватру и седе крај огњишта да се суши. За мало па наста помрчина, да се прст пред оком није могао видети. Грмљавина за грмљавином проламаше се кроз врлегне стене, а пљусак праћен олујином хучаше некако страхотно у пустој планини, те и сама ноћ поста страшнијом. И кроз ту непогоду, по тој се мрачној ноћи, две људске прилике прикрадаху колеби, где је Станоје био. Учестано севање муња осветљаваше им пут, да се не би сурвали у који амбис или поток, којима је бујица бесно јурила. — И велиш није отишао кући? упита један од њих, а рапави глас одговори: — Од како се вратио с овцама с паше, није изаш'о из колебе. Дођоше до колебе и кроз пукотине спазише Станоја, који је седео крај ватре и дремао. Без икаквог размишљања, један од њих закуца на врата. Дечко се прену и ослушну. Лупа се понови, само сад мало јача. Не сумњајући ни у шта, Станоје приђе вратима и отвори их, али се уплашен трже, кад на праг стадоше Миленко и Станко. Обоје су имали по један велики нож за појасом а Миленко и секиру, која му је висила преко руке. Станоје се толико беше уплашио, да није умео ни речи прословити, већ оста као укопан. — Јеси ли сам ? упита Станко. Али не доби одговора, јер Миленко додаде: — Сам не сам, све једно. Ајде, полази! заповеди оштро. па се измаче у страну, правећи место да дечко прође. Али Станоје се не помаче. — Шта чекаш? дрекну Миленко и пресече дечка љутитим погледом, да овај уплашено клече и поче молити. — Шта хоћете? упита Станоје молећим гласом. Ово је наша колеба, па што ме терате? Ја нећу да идем... — Шта?... Нећеш!.'.. цикну Миленко и јурну дечку, па га повуче силно; али се Станоје одупре. Али кад и Станко притрча, дечко виде да ће бити савладан, па поче запомагати. — Запомажеш! Је ли? Али све бадава. Нема ко да те спасе, говорио је Миленко, п силом изгураше дечка напоље, па га онако малаксала поведоше између себе, не обзпрући се што их ветар с кишом ншбаше по лицу. нити обраћаше пажњу на потоке и јаркове испуњене бујицом, у које су могли свакога тренутка упасти.

Дечко се и путем отимаше, па кад виде да нема помоћи, покуша и последње средство, те поче да запомаже за номоћ, али се глас његов губио у овој страшној ноћи. Дођоше до путање која води у село. Даље нису смели, јер још неколико корачаји и сурвали би се у провалију. Зауставише се. У тренутку Станоје би оборен и чврсто стегнут за ноге и руке, које Станко држаше не дајући му да мрдне. Миленко извади свој ведики нож и клече више главе дечкове. Станоје покуша још неколико очајних напора, да би се ослободио смрти; али узалуд. А кад једна вијугава муња сену и обасја цео простор где ово троје беху, и гром удари у један столетњи раст, који се преполовљен извали на земљу па све то би пропраћево грмљавином и Фијукањем ветра кроз врлетну планину, носећи собом и последње јауке Станојеве далеко, далеко, Миленков се нож белесну и зари у врат дечков, чија се глава откотрља недалеко од умирућег тела. * * * И Миленко и Станко стрељани су. Гвозденов син освећен је. УБИЦА ЛЕПЕ ЖЕНЕ (еожићна приповетка) — Заре Одговарао је и осуђен био на робију због једног злочина. У томе времену био је малолетан. Кад га пустише у слободу, не хте се враћати у родно место, зазормо му беше, а и где би, кад никог свога није имао ! Знао је по мало столарски занат, који беше за време издржавања осуде научио и оп пође насумце из места у место. Навршила се година дана од како је пуштен у слободу, непрестано тумара, а нигде да се скраси, да стално остане. Једне легње вечери заноћи у варош Сутра дан пође по њој, е да би ли нашао посла, а после непуног сата, већ је у велико радио у једној столарској радионици. Звао се Пегар. Био је леполик, примамљив, умео је некако сваког за себе да придобије. Одмах од првпх дана заволеше га сви у радионици, а мајстор понајвише. Петру је то годило, па се све више трудио свима да угове. Омили му Б,.\, и не помишљаше више на одлазак, те одлучи да ту стално остане. Нико и не расиитиваше за његову прошлост. Одавно је већ занат изучио и испите положио, а еснаФ га и за мајстора признао, те га сваки познаваше као доброг и ваљаног мајстора. Отворио је самосталну радионицу, па се ускоро и ожени Милицом, скромном девојком из сиротињске куће. Пикакав му мираз не беше донела, али по смрти њене матерс — јер оца не беше запамтила, остаде им кућица у којој су још од дана венчања становали. Одмах друге годиие добише и принову кћер. А занат је по мало доносио, да се могло спокојно живети, и они су били задовољни. Навршило се скоро нетнаест година од како се у Б т % настанио, а његов скромни живот не би ничим помућен. Ћерчица му већ и у школу пошла, у другом је разреду, а млађа тек одбијена и проходала. У суседству је становао чувени газда Јоле. Ко није познавао њега! Ако је говор о кући, најлепша је газда Јолетова ; о намештају, његов; о лепој жени, газда Јолетова Ружа; о реткој брачној срећи и животу, опет његовој, просто срећан, богат, здрав. све, просто све. А и јесте Ружа лепа била, очи да не одвојиш, па умешна, па слаткоречива, па кад те погледа оним као зифт црним очима, она те чисто ирострели и издигне високо, високо, мислиш ниси ни на небу, ни на земљи. Била је сиротних родитеља кћи, али часна и поштена и, што је главно, племенита срца и раденица у кући. Па како газда Јоле није ни жудео за богаством — јер га је имао, то је тражио Ружу, па је и добио. У кући су становали само њих двоје. Чак доле, у дну пространог дворишта, становали су млађи...

л