Полицијски гласник

392

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 50 и 51

— То је твоје, рече трговац. А сад, нека ти је срећан празник: Рождество Христово за много година! па приђе мајстор Петру који беше устао и од узбуђења ни реч није могао прословити, пружи му свесрдно руку, који је прихвати и покуша да пољуби; али га трговац благо одби. За њим приђоше и остали. На понуду домаћина уђоше и у собу, те и болној Милици честитаху празник, па пошто поседеше мало, опростише се и похиташе кућама одушевљени, што су исиунили једну човечанску дужност. * После кратког времена, Милица се придиже, да је могла радити по кући. Газда Јоле не дочека да му еуде земаљски закони; беше иолудео. А мајстор Петар наследи сву газда Јолетову имаовину и поста богат мајстор; али за успомену на дан свога спасења, сваке године о Божићу одевао је два сиромашна ђака. Београд 1900 год.

ДРНИ ПАЈАЦ — Јеап Катеаи I. Хои ! пењи се, Жасмине ! Жаомин се попе. Шасмин — надимак — беше од природе црн. Малишан од шест до седам година, акробат од рођења и димничар на доколици. У овом тренутку, беше димничар и пењаше се у широком димњаку једнога замка уз затегнуто уже с вештином добро изучена мајмуна. Онај што беше рекао: »Пењи се, Жасмине!" беше човек средњег раста, средње дебљине, средовечан, средањ од главе до пете, и који могаше бити отац, ујак, старалац или прост импресарио маломе димпичару акробати. Одиста, Жасмин не знађаше шга му управо беше тај средњи човек. М ми морамо додати да се он слабо због тога узнемираваше. Беше то велики догађај, за овај у пољу залутали замак, тако што као чишћење димњака. Од неколико дана, слуге се о томе на селу разговараху; господин готово заборави нову болест винограда, а госпођа је сневала Савојце три пута једно за другпм. Али најнестрнљивији беше Жи, дете из. те куће. И њему се допусти, кад приспе велики треиутак, остати у сали чији се димњак чишћаше. Жи — Жисмен за странце — година Жасминових, живо посматраше рад малога црње. На крају, кличе од одушевљења. Црно, неопредељено, накарадно, са бодљама на коленима, и на ногама и на мишицама, чудновато биће беше пало на земљу, као неочекивана животиња која би се смандрљала низ димњак. — Ето! свршено је! рече та животиња развукавши од топла смеха своје лице промашена црнца. И Жи би тако дирнут овом чудноватом појавом да узалуд покрену усне да што рекне. Жасмин се не збуни ; свестан дејства које учини на Жиа, он се припреми озбиљно да доспе до врата, с ногама у ваздуху, идући на рукама. Жи би опсењен. Наједаред паде му на памет једна мисао. — Да, ваља показати да и ја знам вештина! помисли он. И он отиоче подражавати певању панагаја, и то прилично. Али Жасмин одговори на то мајсторским подражавањем пловчијем крику, и Жи увиде да је до ногу потучен у тој вештини увесељења. Тада се реши да црњу очара другим чим, и уверивши се да нико од родитеља не гледа, отвори опрезно врата од једног ормана у зиду, и да би у свом тријумФу уживао, посматраше Жасмина. ТријумФ беше неочекиван. Мали дпмничар беше зинуо од чуда. Шта то он види, о боже! шта то он види! Каква опсенарна, чудновата, чаробна

ствар. Велики пајац, потиуно бео, сасвим свилен, сав блистав, велики пајац лепши од човека! и велики! и богат! и допадљив... Каква играчка!.. — Мали Божић донеће ми гд ноћас кроз димњак! шапну гордо Жи; сутра је мали Божић, нова година. — Мали Божић ? — Пст! мама ће нас чути... она мисди да ја не знам! —• Мали Божић? протепа Жасмин, разгрогачених очију. — Да, знаш ти добро? мали добричина који се, ноћу у очи Нове Године шета по димњаку и оставља играчке и обућу... Знаш ти добро?... Жасмин није знао; никад се њему није говорило о Малом Божићу. — Онда, он ће донети ствари као што је ова свој деци ? — Да како! — Кроз димњаке ? — Да како ! — Ах ! Жасмин се промисли једног тренутка. — И за... за децу која... немају димњака? Но нека врата шкрипнуше сасвим близу, и Жи журно затвори орман. — Је л' да ћеш ме научити да подражавам патци, реци ? промрмља он на ухо Жасмину. Овај оде, озбиљан, мислећи на играчке, и нађе средњег човека. II. Дан беше врло хладан са овлажном маглом; дрвеће цвиљаше по друмовима. Средњи човек пође право ка једној групи сниских кућа и стиже на једну ширину. Жута и велика кола као вагон, беху на средини испрегнута. Човек и Жасмип уђоше унутра. Беше то њихова покретна кућа. Они иђаху с њом, из села у село, чистећи димњак или акробатишући, према умегничком укусу становништва. — Мислим да можемо вечерас приредити представу, изјави гласно средњи човек. Али Жасмин не чу; беше се замислио. — Зашто нема димњака на колима, Је ли? запита он на срећу, чудноватим гласом. Затим, видевши да не доби одговора, ни други пут шта више кад постави питање, чудиовато за друге можда, али врло јасно за њега, он изиђе. Дап се свршаваше. Време беше врло туробно. Доле сасвим десно, пушаше се један Фабрични димњак. Огроман димњак, ЦЈирок, горд, виши него сеоска звонара. То узнемири Жасмина. Упути се, кришом, ка том димњаку и прорачуна погледом димензије играчке коју би „Мали Божић" могао кроза њ провући. Потом, оборене гларе, он се врати, прегледа остале димњаке, помисли на остале играчке и хтеде да се заплаче сетивши се великог белог пајаца, чудноватог, чаробног, који „мали Божић" ваља, ноћас, да донесе богатом детету, пролазећи кроз дим... — Ах!... повика наједаред Жасмин, коме паде на памет једна генијална мисао. И сгаде да трчи ка жутим колима. Уми се, очешља се, збаци са себе дроњке, обуче своје лепе и тесне црне панталоне, обу своје лаковане ципелице, метну на главу своју лепу риђу бароку, нарумени усне, набели се, наслика своју најбољу гримасу на углу од усана и, накићен као за најлепшу представу, упути се ка замку чији димњак беше мало час очистио. Око девет часова, када дим беше престао, Жасмин се успужа на кров, извади кратко али чврсто уже из џепа, уђе у добро познати димњак, и обесивши се отприлике на десет метара од земље, чекаше ћутећи, савивши под собом леву ногу, тако као што је сто пута чинио на јавним местима. — Сада „мали Божић" може доћи, рече у себи, ја ћу међутим заискати да ми што да при пролазу. III. А часови звонише, звонише из далека с једнога торња; и Жасмин их слушаше како се губе, звонки и тихи, док ње-