Полицијски гласник

БРОЈ 3

110ЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Други један поверилац Н. Н. трг. овд., такође молбом својом од 17 јануара ове год. захтевао је забрану Н. Н, из Доње Црнуће за 78-55 дин. на једну кобилу са седлом, која се налази такође код овд. једног ка®. за поменуту суму. Дуг је од дућанских ствари — еспапа, по прегледаном рачуну, и ову забрану суд је на основу § 400. гр. суд. пост. са 2°/ 0 о пол кауције уважио. Но и овај дужник жали се првостеп. гор. милановач. суду, на ову забрану, — судија првост. суда поништава решење о забрани, из разлога што је решење донешено без икаквих доказа о обвези у смислу § 377. гр. суд. пост. и да положена кауција у смислу § 400. гр. пост. није доказ и обвеза. Обе ове забране донешене су на основу § 400. гр. суд. ност. у вези §§ 377. 378. 6, 7 и 9 грађ. посг. Чија је радња саобразнија грађ. суд поступку да ли радња односно решење •— о забрани, или, оног судије, који вели, да § 400. грађ. пост. није доказ обвезе за обезбеђење ? Ево нашег одговора: Да општински суд може одобрити забрану нужно је претходно саслушање дужника о дугу, § 19. грађ. судског поступка. Где овога нема општ. суд неће одобравати забрану, ни онда. када постоји исправа о постојању дуга, јер у сваком даљном случају овакова радња суда биће као незаконита уништена. Кауција по § 400. грађ. судског поступка, код општ. судова узимаће се само тада ако рок плаћању није протекао, а дуг је у опасности, али и у том случају нужно је да се дужник саслуша о том да ли дуг и исправу за своју признаје. Тако ће се исто радити, ако је дуг на основу сведока, па му рок за исплату није истекао. Само овако извршена процедура уводи повериоца у право за обезбеђегве код општ. судова.

ЛАЖНО Б1АГ0 написао Јова М. ПОПОВИ^, учитељ *) Чувена Крајина бесмртнога Хајдук Вељка, била је некада препуна прича о силноме благу некаквога Цара Радована, за кога историја не зна ништа. Огромни се подруми под земљом казују, где је смештепо то баснено богатство; а нико местимице не зна, где је сместиште тога немереног блага, Али залуд им је, кажу, и ако сазнају место, где се налази та велика остава, кад се подруми на тој остави не могу отворити кључем. Заредише онда људи од врачарице до врачарице, док једна прорече, да се та подрумска врата могу отворити само травом »расковником". И онда се организоваше читава друштва с јаким капиталима. Једни су потирали винограде, рушили нивнице, разоравали брежуљке, кварили ливаде и секли красне воћке, тражећи туда благо Цара Радована; а други су опет трчали на све стране и безумно лутали по свету ие би ли нашли траву „расковник", за коју Флора не зна ништа. Тако је народ у Крајини иочео материјално ороњавати. Кад је Кнез Милош други пут дошао на српски -престо, сазнао је о томе чудпоме заносу народном у Крајини, иа је наредио чиновницима да народ обавештавају и упућују на домаћи посао. У исто време, седи Кнез је заповедио тамошњим властима, да се строго казни сваки, који би се и даље заносио тражећи „неко благо Цара Радована, које су измислиле бесиослене врачаре, ради своје користи.« Ова Кнежева наредба имала је добре последице. Многи разумнији људи у Крајини тргли су се и одусташе од те залуднице, па се вратише својим домаћим пословима, које су били сасвим напустили. Један само пример јасно ће се илустровати ову занесеност народну у Крајини. У штубичком атару месту званом „Браник® видели су људи, да „горе паре®, иа су ту сву земљу преврнули и не нађоше

*) Ову смо причу добиди од г. Јове М. Поповића, коју је штампао у књизи: (( Кнез Мидош у народној успомени" Књига је ово дана угледада света и посвећена је Њеном Величанству Краљици Дради. Књигу топдо препоручујемо свакоме.

ништа. У томе дође у Штубик један човек код Милоја Петковића, човека нерадна и до зла Бога лена, па му каже: — Не могу се паре наћи у Бранику, док се човек не закоље, и његова глава ту закопа!... Милоје дође тада на ту слосретну мисао, да закоље свога сељака Михаила Караманчића, човека вредна и поштена, а и онако му је нешто натрунио. Милоје оде код Михаила и приволи га, да још ирве ноћи, траже паре у Бранику. По вечери, кад се било већ добро смркло, Милоје дође с два још сељака код Михаилове куће, понесу што им треба за копање и оду у Браник, где »горе паре <( . Запале најпре воштану свећу и спусте у кадионицу на жар тамњан и неколико зрна пшенице, па даду кадиоипцу Михаилу, да окади оно место, где »горе паре к . Михаило се сагне да кади, а Милоје измане секиром да му осече главу. Али се секира нако омакне и пресече му кључну кост. Михаило је био врло снажан човек и нагне бежати. Но због јакога и наглог излива крви, стропошта се обезнањен на земљу. Милоје дотрчи с оном двојицом и зверски му одсеку главу; али се онда поплаше од тога крвавог дела и побегну. Бласт је свему овоме ушла у траг , али благодарећи неком загонетном случају — зликовци нису осетили оштрину закона. Само је Михаилова кућа у црно завијена. * За време друге владе Кнеза Милоша био је у Неготину неки Станоје. Он је живео искључиво од преваре. Једном Станоје купи неколико катраница, па их напуни земљом коју добро набије, а по врху земље метне један ред бенаца, и онда катранице затвори округлим стаклом, које по ивици олепи воском. Једну тако напуњену катраницу Станоје метне у торбу, па оде у Брегово и закопа је у поповој њиви, близу крушке, где се обнавља запис, метнувши по врх катранице камену плочицу. Кад је тако свршио тај посао, он онда пође поповој кући. Поп је пред кућом цепао дрва, кад Станоје уђе у двориште и повика: — Помози Бог, попо! — Бог ти помогао ! — Цепаш дрва! — Ја! — Ако, ако, и то треба за кућу ! — А одакле си ти, пријатељу ?... упита поп мерећи погледом Станоја. — Из Неготина! — А којим добром ? — Дођох нешто послом до тебе! — Па говори! — Ама бојим се, да нас ко не чује? — Неће нико, не бој се! — Ја сам чуо од једног човека из Влашке да у твоме имању има закопано благо, па сам дошао, да те молим, ако хоћеш, да ми дозволиш да га ноћас потражим. — Ако има, брате, и ]а ћу с тобом да тражим! — Тамо, где ћемо ми ноћас ићи, има пун ћуп злата! — А од куд' ти знаш ? — Имам план, где је ћуп закопан. Попу засијаше очи од радости па ће упитати: — А како ти беше име? — Милан ! — Ајдемо Милане у кућу, да се мало одмориш! Поп је те вечери частио Милана боље пего кума крштепог. А кад је настало глухо доба ноћи, узму: дугу пушку, трнокоп, торбу и свећу, а Станоје извади неку артију, погледне у њу и каже: —• Ево плана; но дај ми, попо, шипку од твоје нушке. Поп извуче шипку и пружи Станоју; а овај стане шипком бушити земљу. Кад шипка удари у плочу, Станоје повиче: — Ту је, попе, срећа наша! Пон докопа трнокоп и стане копати земљу на томе месту. Није копао ни две педи, у дубину, па наиђе на нлочу. Одмах дигоше плочу и пзвадише катраницу. Поп принесе свећу какраници, а кроз стакло се жуте дукати. Поп је тада био пун блаженства!...