Полицијски гласник

БРОЈ 4

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

2? "

треће ноћи код једног од њих. где проводе у разговору, шали и смеху често иута и до по ноћи: али иикад дуже. Те је вечери био састанак код газда Мирка. Око девет часова сви су гости били на окупу око стола иуног разних ђаконија, које су вредне руке домаћице Смиље спремиле изобиља, да гости буду задовољни; а стари »Неготинац« канда беше учинио своје, што се могло познати и но гостима. Овима као да се досади разговор, јер отпочеше молити домаћина, да им исприча што. У осталом ово је било и уобичајено, јер ма где да су на поселу, ма како се леио забављали, ипак за то друштво се ретко кад разилазило, док им Мирко не би испричао по коју причицу, иа ма оие и не биле тако интересантне, јер је умео да доведе у склад, да лепо исприча, па за то и није чудо, што су га сви са задовољством слушали. Пошчо се уверио да је општа жеља, он поче : — Ово што ћу вам сад причати и ако није интересантан догађај, он је бар истинит и уверио ме, како се у више прилика може човек да огреши и да баци љагу на потпуно невиног човека. До душе, признаћу, да сам често слушао о томе; али никад нисам веровао. Па најзад дочекао сам да се баш ја огрешим о моју савест и, ко зна шта је још могло бити... По то ћете већ чути... А ти, Смиљо, окрете се он домаћици, дед послужи... — Не брините ви за нас, прекиде га гојазна госпођа Перка Симе Јоксића. трговца из »главне чаршије," — само почните, — и погледа редом све остале, као да и од њих тражи да је потпомогну. Газда Мирко смешећи се продужи : —• Био сам помоћник у трговини нокојног газда Ике, Бог да му душу прости! — па се подиже са седишта, што је увек чинио кад год би пом%уо име покојниково, кога је необично уважавао. — Већином сам био на путу, због прибирања вересије. Увек бих у тим приликама пре поласка саставио распоред путовања, кога сам се тачно придржавао. Тада, кад се догађај овај десио, по распореду нриспео сам у И^*^. око подне, где сам имао да пробавим два дана. Мислим, излишно је напомињати, какве су дужности путујућих трговачких помоћника, јер и ви сви врло добро знате. Та њима је у дужности бити обазрив, они морају правити што шире познанство и на тај начин умножавати »муштерије«, према којима не смеју цицијашити, већ морају бити издашни, што више издашни. Тако и ја. Још честито нисам ни прашину стресао, а већ пожурим 110 трговинама, са свима се поздравим и позовем их да сврате у гостионицу.. 'Гек беше пао мрак, а око стола код »Златног Крста« седели смо нас десетак. Смиљо! прекиде домаћии приповедање, послужи !... И мени се осушило грло... Домаћица устаде. Гости се осетише слободни, па се промешкољише. Док се даме послуживаху слаткишима, мушкарци припалише цигарете. И домаћин припали једну, иућну неколико димова, па настави: — Видим не одмиче пиво. А и откуд ће на празан стомак, те наручим мезе. Бога ми не потраја дуго, а разговор који је у почетку ишао с натезањем, поста живљи. Мало затим отиоче и песма. Наиђоше свирачи. Наста и игранка. Весеље оте мах, па се претвори у прави урнебес. Кад сам се пробудио, у велико дан. Глава необично тешка, образи модро-бледи, а очи црвене и подадуле, да су ми се трепавице једва отварале. И ако неиспаван, бунован, морадох устати; јер сам имао да носвршавам многе послове. Умијем се. Узмем испод узглавника капут, у коме је стајала кожна торба са меницама и банкама. Пошто се обукох, а у намери да прегледам менице дужника из места, завучем руку у шпаг, где је торба требала бити; али је одмах пренеражен тргнем, као да сам се опекао, јер је тамо не нађох; учини ми се, да ми срце преста куцати, ноге ми се подсекоше, блед и дрхћући иочнем тражити по свима шпаговима, потрчим постељи, отурим нервозно узглавник, али кожне торбе нема, па нема! Свест ме поче остављати, па се ухватих за ограду од иостеље, да не паднем; јер је вредност у меницама и готовини била педесет хиљада динара.

Једва се сетим за електрично звонце, па претиснем дугме један пут, други пут и собарица се појави. И ако сам био у бунилу, паде ми у очи да врата нису била затворена. „Дакле поаран сам !« прелете ми несрећна мисао кроз главу, као муња, па се сасвим избезумих, изгубих и оно мало наде коју сам дотле гајио, јер увиђах да сам за навек изгубљен и закључим, ако менице и новце не нађем, да се убијем; та то ми беше једини спас од срамоте, од свега. Да бих то одмах и остварио, сетих се да имам у шпагу револвер, на да бих се уверио да ли је на своме месту, завучем руку и напипам хладну цев, од које ме нека језа свега подиђе. — Шта за.поведа господин? упита собарица, кад виде да ћутим. Не одговорих јој одмах, ;јер нисам знао како да почнем ! Ћутећн приближим јој се сасма близу, гледајући је право у очи. Њој би загонетно моје тајанствено ћутање, то сам приметио ио цртама њеног лица, а из погледа сам јој баш лепо прозрео намеру како је рада да сазна шта мислим! Након подужег ћутања упитам је промуклим гласом, готово шапатом: да ли је до тог тренутка улазила у собу? Она ми махањем главе одговори да, иије. — А што нитате ?... — Ово ме иитање освести. Као да се нренух из неког страшног заноса у коме сам дотле био. Кроз главу ми сену несрећна мисао о несталим мепицама и новцу, па се стресох, а језа ме поново подиђе. »Педесет хиљада« прошапутах и као помаман дрекнем: »Где су моји новци!... Моје менице?!... Па зграбим девојку држећи је чврсто за руке ; изгледало ми је као да се плашим да ће побећи. Сиротица ме запрепашћено гледала. Та питања, па онакво понашање дође јој изненада и узбезекнута оста непомична, а не одговори ништа. А то ме доведе у јарост, да сам просто дрхтао од љутине и почнем је из све снаге трести, па је онда одгурнем од себе тако силно, да се она нађе скоро у углу собе, а затим механично извадим револвер. По свој прилици да сам страшан изгледао, јер је сиротица почела дрхтати, као да је у грозници. А кад опази оружје врисну и клече на под, не скидајући очију с мене... У собу дотрча гостионичар, па кад нас затече у онаквом положају, застаде као укопан. У неколико му речи објасним све. „Немате се дакле чему чудити! Ја одавде нећу жив, разумете ли, ни корака, догод не нађем новце!" завршим јаросно и узбуђено. Гостионичар се виде на невољи. Био је у врло непријатном положају. Али он се убрзо прибра, па ме поче саветовати да се оканем намере, бадрећи ме да ће се и менице и новци наћи. Још ми у разговору, а дође чинонник полицијски, и предузе нреметачину. Собарицу одведоше у полицију. Ја се пак упутим иобратиму. Путем сам се поводио као иијан и ако ме је страх потпуно истрезнио. Не нађох га у дућану, већ у соби где затечем и све ноћашње другове, пили су вруће ракије да би истерали мамурлук. Кад су ме угледали иовикаше у глас, као на белу врану. И не опазише да сам снужден, па сви скочише да, ми направе место. Једини побратим што примети, за то ми и мрдну главом да изађем. Устанем и пођем, као да ћу на губилиште. Остали привикаше: где ћемо. Али их он ућутка. »Сад ћемо ми!« рече и изађосмо у дућан. »Ама ти си се нешто окуњио, као да ти није све потаман?« Па и не чекајући шта ћу рећи, упита ме : »Да није због меница? к —- Зачудим се кад је пре сазнао! Паде ми у очи што ме упита сасвим спокојно, као да је маленкост изгубљена. Таман ја о томе размишљам, а он ће: »Ако је то, не плаши се... све је код мене«. - Требало ме је видети у опом тренутку. Нисам имао кад да сачекам шта ће још рећи, већ загрлим човека свесрдно и почнем га љубити, док се он од срца смејао. Сиромах, није могао ни помислити, какве сам муке до тог тренутка пропатио.