Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКН ГЛАСННК

ВРОЈ 4

Никако да се умирим. А кад ме одведе до касе, па је отвори и ја угледах кожну торбу, срце ми се испуни радошћу, на не знам просто шта да радим, него скачем по дућану као манит. Побратим ме беше појмио, не хте се бранити, већ ми пусти на вољу, једва је успео да извади торбу и прелиставајући менице нађе своју, па показујући ми је рече смегаећи се : — И она је ту!... к — Моје чудновато понашање паде у очи и осталима, те сви из собе потрчаше да виде шта је. Побратим им у две-три речи објасни све. Тек се тада разабрах одкуда торба с меницама код њега. Он беше прошле вечерп приметио, како сам почешће вадио торбу, па се нобојао да не изгубим коју меницу и затражио ми, да је остави у каси, и ја сам му је дао. Нисам имао кад да им опишем, шта се са мном догодило, већ се извиним да ћу се убрзо вратити, па отрчим у полицију, где су у тај пар саслушавали собарицу. Беше јадница сва уплакана. Пошто сам иследнику укратко испричао да сам менице и новце нашао, умолим га да прекине даљи рад. Чиновник ми учини по жељи и отпусти девојку с наградом, коју ја дадох. Нисам могао друкше, него да би пустио срцу на вољу, жртвовао сам равно нет стотина динара и двадесет и четири часа дуже бављења. Кад сам ово испричао покојном газда Ики, рече домаћин устајући, он ми тихим гласом рече. »Па да је и украђено, менице би огласили за неважеће. А новац, који је био, чудно ми чудо: две-три хиљаде динара није бозна шта! с( — А моја част? упитам ја... Па мој образ?... Он ме погледа оним великим црним очима, поћута. неко време, па ми приђе и тапшући ме по рамену рече: »Ти си ваљан младић!... Ти ћеш бити честит трговац !... <(

ПРОФЕСОР МОРИАРТИ (из УСПОМЕМА О ШЕР.ДОЦУ ХО.ЛМСУ) од А. Конан Дојла (СВРШЕТАК) (3) Ми смо једва имали времена да се сакријемо иза гомиле пртљага на перону, кад је воз са уком и ломњавом иројурио поред станице и обавивши нас читавим облаком паре ишчезао у даљини. — Ето, он је отишао, — меланхолички промрмља Шерлок Холмс, гледећи за вагоном, који се удаљаваше потскакујући по шинама. — Ми смо обележили границе његове досетљивости. Заиста то би био мајсторски ударац с његове стране, да је он од једном зауставио овде своју машину! — А шта би он онда урадио, по вашем мишљењу ? — 0 нема ни најмање сумње, Да би се он ностарао да ме убије по што по то. Сад настаје питање да ли да се приватимо до доласка воза, или јуначки да пренесемо наш апетит цео целцат у Никгевен. Тога истог дана ми смо допутовали у Брисел и провели смо тамо 48 сати, а затим смо се кренули даље, у Стразбург. У понедељак иЗЈутра Холмс је телеграФисао у Лондон и у вече је добио одговор. Журно расцепивши завој, он је са очигледном нестрпљивошћу нрочитао депешу и са јаком псовком бацио је у камин. — Ја сам се томе и надао! — иростења он, — Мориарти је утекао! — То је врло непријатно, — рекох ја са саучешћем. — Многовише: то је ужасно! —рече Шерлок Холмс. —■ Они су ухватили целу шајку, као што сам ја и рачунао, искључујући њега самог. Он их је преварио, зато што тамо није било никога, који би се с њиме могао да мери. А ја сам им био дао сигурну ствар у руке. Ја мислим да би вама било боље да се вратите кући, Јатсоне. — Зашто ? — Зато што ја од овога момента постајем опасан друг. 'Гај човек нема више шта да ради, да се врати у Лондон, он не може. Ако сам ја пак добро појмио његов карактер, то ће

он од данас посветити себе освети са свом енергијом, на коју је само он способан. Ја или он, један од нас. мора умрети. Ја вам озбиљно препоручујем да отпутујете у Енглеску, Јатсоне; тамо вас очекује ваша жена и служба. Разуме се, ја нисам хтео да оставим Холмса у опасности, и ми смо почели да расматрамо план даљег рада. Почели смо с тим што смо те исте вечери отпутовали у Женеву, где смо решили да останемо неколико даиа, докле се мало одморе напрегнути живци мога пријатеља. Ми смо провели чудну недељу дана у долини Роне, а затим смо се отправили преко Лајка и Интерлакена у Мајнрингеи. То је била ванредно пријатна шетња, у најлеишој и најоригиналнијој природи у свету; доле испод наших ногу је пролеће ласкаво задовољавало око својим нежним зеленилом, а у исто време, горе, над нашим главама блистао се на сунцу девствени снег. Ја сам све време мотрио на Шерлока Холмса. Мени је изгледало да он, и не гледајући на природу која нас је окружавала, није ни секунда заборављао на опасност, која нас у стопу гони. Свуда, па било то у сеоско.ј скромној крчми или на пустој планинској путањи, он је остајао вечито обазрив, ја сам могао то да приметим по његовим светлим очима, које су пажљиво загледале сваки џбун и свако испунчење стене. Пажљиво се загледао у лица мимопролазећих путника. Но поред свега тога, он није био у суморном располоисењу духа; већ на против, ја га никада до сада нисам видео живахнијег па чак и радоснијег. Он је био некако уверен, да ће се скоро срести с проф. Мориарти и, било како било, ослободити друштво од тога ужасног човека. У Мајнрингену смо били отсели у »Енглеској гостионици", коју је држао Петар Стајлер —• старији. Он је врло добро говорио енглески, јер је раније служио као портир у Гровенор хотелу у Лондону. По његовом савету, ми смо се одмах после доручка отнравили да видимо Рајхенбах, једа.н од најлеиших водопада у Швајцарској; он је био на један сат од гостионице, а пут ка њему ишао је у то време по узаној, вештачки усеченој у стени путањи. Путања се баш на самом водопаду од једном свршаваше. Даље се нема куда ићи, и повратак је по истој путањи. Ја и Холмс смо не одвајајући очи, гледали на величанствену слику водопада. Одатле смо били намерни да одемо у сеоце Розенлау, одакле се, по речима гостионичара, открива диван видик на планине. Одједном се на путањи указа човек, који је к нама трчао. То је био млад Швајцарац, који донесе писмо за мене; на завоју је стајао жиг Стајлерове гостионице. Ја сам отворио и прелетео очима писмсГ. Оно је било од некакве енглеске леди, која је допутовала у хотел после нашег одласка и боловала је од јехтике у последњем стадијуму. Та ме је дама молила да јој тог часа одем у помоћ, јер се угушује од кашља. При дну писма беше додатак од гостионичара, који се придружује к молби болеснице и извињава се што нам прекида шетњу. Ја сам предао писмо Холмсу; он га је пажљиво прочитао и враћајући ми га, некако ме чудновато погледа. — Ви морате ићи, Јатсоне, — рече ми он мирно. Не смете одрећи помоћ болесници, а тим пре земљакињи. Ми се договорисмо да се састанемо на раскрсници пута, који води у Розенлау, и за тим сам се ја журно упутио ка гостионици. Млади Швајцарац, који ме је пратио до уласка у гостионицу, за тим скрете у једну споредну улицу. Кад сам пришао ка хотелу, ја видех Стајлера —- старијег, који је стајао на вратима и, како изгледаше, очекивао је мој долазак. Ја брзо притрчах к њему. — Како се осећа болесница? упитах га ја још у ходу. Зачуђен поглед беше ми одговор. Мени се нешто стеже у грудима: ја сам у напред осећао неку беду. — Зар ви нисте ово писмо писали? — гушећи се од узбуђења и брзог хода. Стајлер с чуђењем разгледаше писмо, окрећући га са свију страна. Најзад, он с двоумицом слеже раменима. — Ово је жиг моје гостионице, но ја нисам ово писмо писао, — рече он. — Ниједне енглеске леди нема код мене сада, али је недавно допутовао један Енглез, врло висок и мршав. Он је пзашао одавде четврт часа после свог доласка...