Полицијски гласник

БРОЈ 6

НОЈ1ИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

47 „

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВСЈ^ОГА (86) — Ј1епо, да иас оотавим на миру. — Боље да ми кажете, ако ви овамо долазите да нијете, и ако сге ми дванут накричили да и ја овде вама дођем, то онда зашто сте се сад, кад сам ја са улице гледао у прозор, крили и хтели отићи? То сам врло добро опазио. — Хе-хе! А зашто сте ви, кад сам ја онда стајао на вашем прагу, лежали на својој софи са затвореним очима и претварали се као да спавате, а нисте сиавали? То сам врло добро опазио. — Ја сам могао имати... узрока... ви то знате и сами. — И ја сам могао имати својих узрока, ма да их ви и не знате. Раскољњиков спусти десну рукуна сто,подупре прстима свој подбрадак и упршти поглед у Свидригајлова. Мало га посматраше у лице, које га свагда и иређе поражаваше. То бетне лице некако необично, налик масци; бело, румено, с руменим, црвеним уснама, са јасно гглавом брадом и са још доста густом плавом косом. Очи беху некако и сувише плаве, а поглед некако и сувише тежак и непокретан. Нешто страшно, немило беше у томе лицу лепом и необично младачком ирема годинама. Одело у Свидригајлова беше кицошко, летње, лако, а нарочито беше Свидригајлов кицош у рубљу. На прсту му велики прстен с драгим каменом. — Нећу се зар још и с вама петљати, рече намах Раскољњиков упадајући с грчевитим нестрнљењем правце у искрен тон, — премда сте ви, можда, најопасиији човек, ако усхтеднете да шкодите. али ја нећу себе више да крхам. Ја ћу вам сад показати, да ја не чувам себе, како ви, вероватно, мислите. Па знајте, дошао сам да вам у очи кажем, ако се ви држите својих досадањих намера односно моје сестре, и ако с тога мислите да се чиме окористите, оним, што је у потоње време откривено, то ћу вас ја убити пре, него што ме ви пошал 3 ете у затвор. Моја је реч тврда, ви знате, да ја умем одржати. Друго, ако ви желите штогод, да ми саопштите, — јер се мени све једнако чини као да хоћете нешто да ми кажете, — то саопштавајте што пре, јер је време скупо, па можда ће врло убрзо бити већ и доцкан. — Али куда се тако журите ? запита Свидригајлов носматрајући га радознало. — Сваки има своје путе, одговори Раскољњиков суморно и нестрпљиво. — Па овога часа сами сте изазвали искрен говор, а већ па прво питање пећете. да одговорите, примети Свидригајлоп с осмејком. — Вама се једнако чини да ја имам неких намера, па с тога ме и гледате са сумњичењем. Али шта, у вашем положају то је сасвим појмљиво. Али ма како да желим зближити се с вама, ипак нећу се лаћати посла да вас уверим о обратпом. Хвала Богу, и не вреди, а нисам ни намеран баш ни о чем нарочито да говоримо. — Па онда зашто сам вам тако потребан? Јер ето сте ме пратили и посматрали. — Та просто као радозналац, ради посматрања. Свиђате ми се иросто са Фантастичког стања вашег, — ето шта је! Осим тога, ви сте брат личности, која ме веома интересовала. па, најзад, од те исте личности ја сам у своје време врло много слушао о вама, по чему сам и закључио, да ви имате велики утицај на њу; а зар је то мало' Хе-хе-хе! Уосталом, признајем, ваше је питање за ме веома уплетено, да ми је тешко на њ одговорити. Ето, например, зар сте ви к мени дошли сад само послом, а не због чега новог? Зар није тако? Јелитако? паваљиваше Свидригајлов с лукавим осмехом. —- Е па, замислите сад, да сам и ја сам, долазећи амо, још у колима, рачунао на вас, е ћете ми ви рећи штогод ново, и да ће ме срећа послужити да титогод позајмим. Јер богаташи смо! — Шта да позајмите? —- Како да вам кажем? Зар ја то знам. Видите, проведем све време у каквој гостионици, и то ми је слатко, то јест, не баш слатко, али тако треба гдегод седети. Ну, ето макар била та весела Каћа, — видели сте је?... Ну, да сам бар најест, например, прави гасгроном, ггего ето видите шта могу да једем! (Он прстом упре у угао, где на столићу у лимепу тан г ирићу

стојаху остаци ужасног биФтека с кромпиром). Збиља, јесте ли јели? Ја сам се заложио, и више нећу. Вино, на иример, не пијем нимало. Осим шампањског ни које друго, па и шампањскога за све вече само једну чашу, па и то глава ме боли. То сам ја сад наручио, да се поткрепим, јер се некуда спремам, и ви ме видите у особитом расположењу. С тога сам се малочас и крио као ђаче, јер оам мислио да ћете ме омести, али, чини ми се (он извади часовник) да могу с вама осгати један час, сад је четири и по. Нерујете ли, да ће бар штогод бити, или спахија, или глава дома, улан, ФотограФ, новинар... ништа, никакве стручности! Понекад је и досадно. Одисга, мислио сам, да ћете ми казати штогод ново. — Али ко сте ви и зашто сте овамо допутовали ? — Ко сам ја? Ви знате: илемић, служио сам две гбдине у коњици, носле сам тако тек овде по Петрограду лутао, после сам се оженио Мартом Петровном, и живео у селу. Ето моје биограФије! — Ви сте, мислим, играч карата? — Не, какав играч. Ја сам лажни играч, варалица. нисам играч. — А ви сте били варалица? — Јест, био сам и варалица. — Како, вас су тукли? — Десило се. 1Пто? — Па, мора бити, могли су изазвати на дуел... иуо пште то оживљава. — Не противуречим вам, а при том, нисам вегпт филосоФирању. Признајем вам, ја сам овамо дошао највише због жена. — Тек што сте погребли Марту Петровну ? — Па да, насмехну се Свидригајлов с нобедном отвореношћу. - Иа шта? Вгт канда налазите нептто ружио у томе, што ја о женама тако говорим? — То јест, да ли ја налазим или не налазим што рђаво у разврату ? —• У разврату! Гле, куда ви одосте! Него, уосталом, по реду ћемо, прво да вам одговорим односно жена уопште; знате, вољан сам да ћеретам. Реците, зашто да се уздржавам? Зашто ли да се уклањам од жена, ако су ми оне у вољи ? Бар, забава је, занимање. — И тако ви овде једино на разврат смерате? — Е па, пгто, па и на разврат! Ви о разврату. И волим, уосталом, отворено питање. У разврату је бар нешто стално, основано и у природи и неподвргнуто Фантазији, нешто што вазда као жива жеравица постоји у крви, што вечито расттирује и пожиже, што можда задуго, и годинама, не да се тако брзо утулити. Призттајте и сами, зар то није занимање своје врсте ? — А чему се ту има радовати? То је болест, и то опасна. (Наставиће се.)

ПРЕСТАЛА ПОТРЕБА Слатшир - Славко — Пантовић^ чија је слика изашла у ирошлом броју нашега листа, ухваћеп је у Иироту и спроведен Уирави града Београда. Тагсо исто похватани су: Светислав Петровић звани „Љуггче Параћинац« и Јован Петровић звани »Шобота« коцкари, који су 9 тек. месеца тга веома вептт начин украли 610 динара Урошу Јовановићу земљоделцу из Парцана. Остао је једино непронађен Драгољуб Милојевић звани „Јагодинче.® Аксенгије Чоловић, за кога смо у другом бро.ју нашег листа јавили, да се тражи, ухваћен је и престала је потреба за даље тражење његово. Божидар Јовановић, бив. ђак V разреда гимназије, за кога смо у другом броју јавили да је нестао, према донетом опису пронађен је у Софији , у Бугарској, и иомоћу полицијских власти предат родитељима. УБр. 1460.

П 0 Т Е Р А Александар Матејцћ, бив. калфа бакалски у Београду, извршио је ггр. године нехатно убиство, због чега је пресудом