Полицијски гласник

46

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 6

ИВЕ1ИНА 0АМ0РИ0 биу <1е Маираззап^ — Контеса Саморис... — Она дама тамо у црнини ? — Да!... Познајете ли је? — Не! — Носи црнину ради кћери, коју је сама убила! — Ах, идите, молим вас!... Шта ми ту причате? — Са свим обична ствар без икаквих сензација! — Дакле?... — Готово ништа. Многе су куртизанке дошле на свет да живе као поштене жене, тако се бар вели; ну и многе тако зване погатене жене, да би постале куртизанке... није ли истина? Е иа, тас1ате Саморис, предестинираиа куртизанка имала је једну кћер која је била рођена као поштена... то је све! — Не разумем вас! — Е па чујте објашњење. Контеса Саморис једна је од оних елегантних странкиња, које сваке године гомилама нуне Париз. Као мађарска, можда влашка грофица, или, и сам не знам каква... појавила се једне зиме у једној палати у Јелисејским Пољима, томе авантуристичком крају, где је отворила један од пајелегаитнијих салона. И ја сам је посећивао. Зашто? можда ћете ме питати. И сам не знам. Доста то, да сам, као и сви тамо одлазио, јер се коцкало, јер је било и слабих жена п лакомислених људи... Ви познајете тај свет лажних витезова из најразноврснијих слојева, све је племенито, све је с титулама и непознато. При најмањем поводу сваки ти говори о части као да вади кебу из појаса, сваки ти прича о својим прецима, саопштава ти своје доншвљаје; прави лупежи и лажови: онаснији од њихових карата, лажнији од њихових имена... Ја се дивим тим људима. Интересантно их је прозирати, интересантно их је познавати, дивно их је слушати; јер, они су врло често духовити, ретко банални, што је опет случај код истините и праве аристократије... Даме су им лепушкасте, лукаве и тајанствене. Имају обично дивне очи и несравњиву косу; да, и њима сам се дивио. Мас1ате Саморис прави је тип тих авантурискиња; елегантна, обла, јогп увек лепа, очаравајућа, витка као мачка и примамљива. Може се човек дивно код ње забављити; тамо се коцка, игра, супира, — све оно што пружа задовољства човеку, који је навикао на светски живот. Имала је кћер; била је витка и дивна, вазда весела п готова на сваку забаву, вазда насмејана а при том страсна играчица. Права кћи једне авантуристкиње. Па ипак, она је била иевина и ништа није знала; дете, које није ништа видело, ништа знало. ништа разумевало и ништа одавало од свега што се у родитељској кући десило... — Од куд ви све то знате? — Од куд знам? То је баш најмаркантније од свега другог. Једног јутра тек што сам мислио да изиђем из куће и камердинер ми пријави да господин ЖозеФ Бонетал жели са мном да говори. Ја онда упитах: »Ко је тај господин?" — »Не знам, господине, по свој прилици неки слуга! к одговори ми мој послужитељ. И заиста, то је био неки послужитељ, који је хтео сад код мене да се погоди. — Где сте до сад били у служби? запитах га ја. — Код контесе Саморис. — Али моја кућа ии мало не личи на њену. — Знам, господине; иа баш за то желео бих код вас, милостиви господине, да ступим; наситио сам се онаквих газда... код њих се може пробати, али не и остати. — Пошто ми је тада заиста требао још један момак то се брзо с њиме погодих. После месец дана беше и госпођица Ивелина на тајанствен начин умрла. А сад чујте детаље тога несрећиог случаја, које сам од ЈозеФа сазнао, који је онет чуо од своје пријатељице, гроФичине собарице... Једног вечера на некој забави, разговараху два новодошавша госта. иза једних врата. Госпођица Ивелина, која је баш била свршила валцер, беше се наслонила баш поред истих врата, да мало одахне. Она два госта не ириметише је кад је стала и девојче је могло чути сав њихов разговор. Један је од њих питао другога: — Али, ко је отац те младе девојке? — Неки Рус, држим да се зове гроФ Рувалов, али он више пе посећује матер.

—■ А ко је данас господар њеног срца? — Енглески лорд, који тамо код прозора стоји; госпођица Саморис обожава га, као и мајка њена. Али гроФичина љубав не траје дуго... месец дана... или највише шест недеља. У осталом, видите и сами да је број њених иријатеља и обожавалаца врло велики; сви облећу... а доста их је и изабраних!... Ах, то је врло амизантна прича... — Од куд јој пак ирезиме Саморис ? — Од човека, кога је једино можда љубила; од неког берлинског банкера Самуела Мориса... — Ах, она је узела ночетни слог имена па га спојила с презимеиом ? — Да! — Хвала вам на обавештењу. Кад све то знам, лакше ћу доћи до циља! Каква је бура морала беснити у души младе девојке, која још није била ни за длаку скренула са пута врлине?... Какво очајање морало је заносити главу ове честите девојке ?... Какве су муке мало по мало гасиле њену радост за животом, њен дражесни осмејак, целу њену срећу?... Каква ли је борба раздирала и цепала младо срце до оног момента, докле и последњи гост из салона није отишао ?... То ми све, до душе, ЖозеФ пије знао рећи. Али истог вечера Ивелина уђе у материну собу, која се већ спремила беше да легне, а и собарица беше већ изишла у ходник. Но ова чим угледа Ивелину бледу са укоченим погледом не могаде одмах отићи већ заста на вратима да ослушне. — Мама, чуј ме, — говорила је Ивелина матери, — шта сам ноћас у салону чула! И она јој исприча од речи до речи, што сам вам малочас ја испричао. Изненађена грофица у први мах није знала шта да одговори. За тим је енергично порицала, измисли неку причу и позва се на Бога као на сведока. Млада девојка остави матер збуњена, али не и убеђена у истинитост материних речи. За тим је пазила на матер и пратила је у стопу. Ја се, лично, сећам иромене, код те девојке. Од онда ностаде озбиљном и мирном, и гледала пас је вазда укоченим ногледом, као да је хтела душу да нам прозре. Једног вечера... више није сумњала; затекла је матер па делу... т Па§тап11. Хладно, као какав трговац, који закључује неки уговор, она је говорила: Чуј ме, мама, шта сам решила. Ми ћемо се обе повући из Париза и отићи ћемо на село и... живећемо иовучено. Твоји адиђари представљају читаву имаовину; ако ти пође за руком да се удаш за ког честитог човека, у толико боље, ако се то и са мном деси!... Не будеш ли пристала на овај мој нредлог... убићу се! Овога пута заповеди грофица својој кћери да иде одмах у постељу и да једном за увек прекине са тим саветима. Ивелииа јој одговори: — Дајем ти месец дана рока за размишљање. У случају да за месец дана не променимо начии живота, ја ћу одузети себи живот, јер ми не остаје никакав изглед на доцнији ноштен живот! И оде. Још читав месец дана играло се, коцкало се и супирало у кући Саморисове... Ивелина је говорила. да има зубобољу и од суседних апотекара тражила је капљице хлороФорма, које је и добила. Идућег дана је поновила захтев, и тако је за неколико дана нанунила једну бочицу тога наркотичног отрова. Једног јутра нађоше је у постељи хладну а лице јој беше ватом покривено... Сандук јој је био венцима и цвећем обасут... а света је на ногребу било толико, да су улице биле закрчене... Да сам могао слутити, да ће она тако брзо приступити делу, верујте ми, да бих се брзо решио на женидбу с њом! — А њена мати ? — 0, она је и сувише плакала!... Али тек после иедељу дана ночела је опет дочекивати своје обожаваоце и избранике. — А пгга се говорило о смрти Ивелининој ? — Свашта и ништа! Ј. 1». М. ——... -