Полицијски гласник

58

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 7 и 8

и као такав борио се за грчко ослобођење у Мореји. Кад су га 1830 године отпустили из војске, није више нашао своју Фамилију у Лијону, а на више је места чуо, како му је отац отигаао у иностранство, да тамо потражи себи огњиште за будући свој живот. И тада се Ласенер реши, да се ода индустријскоме витештву, те да на рачун друштва, са што је могуће мање муке, живи пријатним животом. Од једнога пријатеља узајми пет стотина Франака, и са тим новцем у џепу, отиде у Париз, где најпре учини кривицу, направивши лажан путни лист, а за тим постаде лоповом. „Моја је једина страст", имао је обичај да каже Ласенер, »љубав ка повцу. Празнога џепа необично се плашим.« И тако се деси, да је још исте године пао шака полицији и био осуђен на днанаест месеца затвора. Кад је издржао затвор, поче да пише политичке песме противу Луја Филипа и његовога министарства, које су истина биле безгранично дрске, али су ипак садржавале необичан дар, тако да су оне по неким друштвима ишле из руке у руку. Већ 1833. видимо песника опет на оптуженичкој клупи; под двадесет другим лажним именом Шелар, које је употребљавао по потреби, кажњен је са тринаест месеца затвора, и издржавао је исти у тамници Ла Форс. Ту се упознао са једним политичким кривцем, издавачем часописа »Гле Јзоп 8еп8 к , — »Здрав човечји разум с< — Шарлом Вигуроксом, духовитим и врло образованим човеком, који се веома изненадио елегентним говором и духовитошћу, Ласенера. Он је читао песме Ласенерове и за то се свим могућим силама хтео потрудити, да упути овога на пут врлини, јер је држао, да је он пао затвора само са младалачке лакомислености Ласенер је био довољно лукав, и умео је топло захваљивати и ласкати овоме доброме човеку. »Ваша доброта к , писао му је из Ла Форса, »утицала је на мене толико, да ћу бар моћи стећи поштовање неких паметних и без предрасуда људи, који не цене живот целе будућности по делу једнога несрећнога тренутка, ако ми не испадне за руком, да дођем до положаја, који ми може пружити мој. таленат 11 . Вигурокс је и више радио за овога несретника. Све готово Ласенерове списе протурао је у један париски журнал; од тих му је дела од велике вредности један одељак о Француским апсанама, злочину и злочинцима. У августу је лопов био већ слободан. Први му је корак био ка Вигуроксу, да од њега испроси новаца за хаљине. У својим мемоарима, које је оставио за собом, вели, да је просио за литерарне нослове, и да му је за то давано двадесет Франака месечно. То је лаж; с уобичајеним дрским цинизмом више пута изјављивао је он, да је лопов по професији, и да тај занат не може напуштати. Појмљиво је, да Вигурокс више није хтео имати посла с њиме од тада. Када је последњи пут допао тамнице у Бону протерали су га у Париз, и ту је изигравао Ласенер песиика и ФилосоФа, и представљао се као човек, који је само због свога неодољивога темперамента тако дубоко пао. Понашао се као непоколебљиви стојик, припципијелни атејиста, те тако његова одлучност и готовост у одговорима постаде иеисцрпна, свакодневна тема по париским салонима. Једнога дана наљутила га је мачка, коју су му дали за другарицу у тамници. ВеСан од једа, баци је на натос и убије. За тим седе у крај, и поче размишљати о осећајима, које је нриметио на себи при убиству те животиње. »Заиста реткост.!® говорио је он. »Сада пратим ову самртну борбу мачју са учегаћем туге, каквим ни једну самртну борбу човечју нисам пратио. Гледање мртвога човека није чинило на мене ни најмањи утисак — убијем човека с највећом мирноћом и лакогаћу као кад бих иопио чагау воде.« Адвокати, лекари, списатељи и журналисте беспрекидно су посећивали у тамници овога интереснога злочинца. Водили су га у једну салу, која је служила у Ла Форсу за болеснике, и ту је Ласенер говорио као какав нови пророк, с циничким осмехом на уснама, о литератури, моралу, политици, философији и религији, и слушаоци су пратили ток његова говора, као да је говорио апостол. Једном приликом изразио се: »У политици мора човек да буде, као и у хазардној игри. будала или лажов. Кад има таквих људи, који гину за своје убеђење, то је онда основ томе тај, да политика може, као и

друге страсти, да занесе човека, да је овај свагда готов да за своју пасију и главу жртвује®. За тим се разговор окрете на религиозна питања. Ласенер је веровао у бесмртност дугае; она прелази у бестелесну материју, губи се у њој без одређених закона и граница и за тим по реду иутује и претвара се у друге супстанције". „У оргаискоме бићу к , говорио је он, »сви утисцн иду ошитем нервном центру, мозгу, и ту се претварају у осећаје. Прекине ли се пак та веза, онда нема више ни осећаја. Тада се слободно може одсећи индивидуи који уд, или се може пећи, утисак неће ићи мозгу, и индивидуа неће осећати ништа. Тако је и са човеком, коме је само глава одсечена". Слушаоци се једва ирибираху од ужаса, а Ласенер остаде миран и с осмехом на уснама као и пређе. Другом приликом разговарао се са једним својим посетиоцем о философији убиства, који разговор заслужује велику пажњу. »Питао сам се а , примети тада Ласенер, в да ли сам сопствена жртва или жртва друштва, и морао сам дати себи одговор, да је код мене ово последње случај®. »Али ви нисте нашли баш оне, који су за то криви®, упаде му у реч посетилац. »То је истина«, одговори хладнокрвно зликовац. „Ја сам жалио баш оне, које сам убијао, јер сам носио оружје противу свију. Ја сам из убиства конструисао један систем, као средство самоодржања, не бих ли учинио свој живот сигурним. Ја немам никакве пожуде ка злочину, нити каква уживања ири таквим делима. Ја сам се подузео убијања као трговачке спекулације, као добро израчунате комбинације. Ја нисам свиреп, али ипак средства морају одговарати својим циљевима. Систематски убица, као такав мора да угуши у себи свако сажаљење. Нисам осећао ни грижу савести, нити страха да ће ме пронаћи. Игра је била за главу и ја сам метао све на коцку. Нисам ни помишљао да ћу избећи казну, јер сам и сам знао, да се друштво базира на правилноме уређењу. Помисао на смрт ни најмање ме не страши. Да ли ће се умрети данас или сутра; природном смрћу или на губилишту, каква је то разлика? Сада ми је тридесет и пет година, а живео сам више него и један обичан човек, па кад видим, како се стари људи муче за продужење своје беде, онда тим више претпостављам тренутну смрт таквој патњи. Од како сам учинио прво убиство, ја знам, да живот не припада више мени, већ судији«. „А верујете ли ви, Ласенеру", запита га други „да је са животом и свему другоме крај? к в На то нисам могао мислити к , одговори убица. »Ја имам толико снаге над својом моћи уображења, да могу, само ако хоћу, да и ие помислим на смрт све дотле, докле не стуиим на степенице ешаФота к . За тим, после краће паузе, додаде ову ретку примедбу: »Мислите ли ви, да мене људи презиру ? Бити презрен од других, сматрам да је нешто најтеже и најнесносније, што се може човеку десити к . Један млад адвокат, који је предузео да буде бранилац Ласенеру, разболе се ту напрасно и умре баш пред Ласенером. Када то чу Ласенер, философски рече: »Ето видите, пре а после — сви ћемо тамо. Ја ћу још мање имати да трпим, то знам врло добро. с( Једина мисао, којом се бавио, и која га је дражила, била је та, да се освети својим саучеснима; горећи од нестрпљења гледао је у очи поротноме суду, пред који је изагаао. I новембра 1835 год. било је суђење. Он сам није желео браниоца, али му је суд одредио једнога, као што је то закон прописиво. Судска је сала била пуна дама. На Ласенеровим уснама играо је стереотипгш осмејак. Одело му је било брижљиво дотерано у ред, а понашање фино , отмено и елегантно. Аврил и Франсоа су изгледали као два најобичнија раденика и били су као утучени. Када су читани докази о њиховом саучешћу у злочинима, Ласенер их је гледао ироничним погледима, а за време осталога претреса читао је већином новине, или се весело разговарао са својим службеним адвокатом. Ласенеру није било тешко доказати удео Аврилов и Франсов у убиствима. Неки Фрехард, тада на вечиту робију осуђег-ш бедник, који је пре тога седео у затвору Поаси са овим последњим вели, да је нашао Аврила у једној пивници на булевару ди Тампл, где му је при чаши вина предложио да убију Шардона, који је имао, као што он зна, десет хиљада Франака, од којих је он, Фрехард,