Полицијски гласник
БРОЈ 7 и 8
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
59"
требало да добије три хиљаде. Па чак се и Ватон, кројач и чиновник у опери, морао појавити иа суду, те да ту дрхтећи нризна, да је он био тај, који је унознао и спријатељио Ласеиера са Франсом. Лекари, који су прегледали леш Шардонов и оружје, дали су мишљење, да је дршка турније, која је нађена, била крвава, што значи, да се и убица при жестини убода морао посеКи. Ласенер и то расветли, диже се са клупе и показа на руци ожиљак; за тим оиет седе и продужи мирно читање новина. Ласенеру је хтео да спасе живот његов по дужнбсти бранилац, и говорио је, како није права казна смрти за сва ова недела. „Смрт", говорио је он, »нема никакве снаге над овим болесним и помућеним духом; та зар не видите, са каквим немаром очекује овај зликовац своју пресуду! Тај непоколебљиви атеизмус, та хладнокрвност на корак пред ешаФотом, та страст ка појезији и литератури у таквоме стању — то је нешто више, него што може да схвати мој ум. Смрт за такве злочине? Смрт за човека, који се на све то смеје и шали? Не, то би било и сувише мало! Осудите га радије на живот ! Да сте и најсветије законе човечанскога друштва ногама газили, Ласенеру, ипак бисте имали да се научите, да има и таквих мука, које би и ваша душа морала осетити; и тада бисте, трпећи сваки дан муке, отворили очи и управили Богу молбе, сазнали бисте за прст божји, кога сте тако омаловажавали. Тада бисте сагнули главу пред његовом свемоћи, и примили би све муке као казну за ваша недела.« (Свршиће ое).
310ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф, М. ДОСТОЈЕВС^ОГА (87) — А, гле куда ви идете ! Слажем се, да је то болест, као и све што прелази меру, — а овде свако мора прећи меру, али то је, прво, у једнога овако, у другога онако, а, друго, разуме се, држи се мере у свему, рачун истина и низак, али шта ће се ? Да није тога, то би се готово морало прибећи самоубиству. Ја се слажем да честит човек има да трпи досаду и чаму, али ипак. — А ви би сте се могли убити ? — Ето сад! одби Свидригајлов с гнушањем. — Молим вас. станите, не говорите о том, дода он журно чак и без икаква хвалисања, које се огледало у свакој му досадањој речи. Па му се чак и лице некако измени. Признајем своју неопростљиву слабост, али ш.та ће се : бојим се смрти, и не волим кад се о њој говори. Знате ли да сам ја у неколико мистичар? — А ! Привиђење Марте Петровне ! Како, долазе ли и даље? — Али њих нека, не спомињите; у Петрограду још их није било, али ђаво нек их носи ! повиче он с неком љутитошћу, — Не, боље да о том... да, уосталом... Хм! Ех, мало имамо времена, не могу с вама да останем, и жао ми је! Имало би се што саопштити. — А шта то, жена? — Да, жена, тако тек један неочекивани случај... не, не говорим ја о томе. — Ну, а гнусност све те околиие више на вас не утиче? Већ сте изгубили силу зачуђавања? — А ви и на силу претендујете? Хе-хе-хе! Е задивисте ви мене сад, Родјоне Романићу, ма да сам и раније знао, да ће то тако да буде. Ви пак меии објанивавате разврат и естетику! Ви сте Шилер, ви сте идеалиста! Све то, разуме се, тако и мора да буде, и треба се зачуђавати, кад би то било другојаче али, пак, у суштини све је то тако необично. Ах, жао ми је што је мало времена, јер ви сте преко више занимљив субјект! А, одиста, ви волите Шилера? Ја га страшно волим. — Ала сте ви, међутим, некакав хвалисавац! с неком одвратношћу рече Раскољњиков. — Е, хвала Богу, нисам ! одговори Свидригајлов с кикотом, — него уосталом, нећу да спорим, нека сам и хвалиша; али зашто се и не разметнути мало, кад то не вређа и не шкоди. седам година живео у селу код Марте Петровне, а после, кад Ја сам се сукобио са паметним човеком као што сте ви, —■ на човека умна и веома занимљива, ја сам просто рад да мало проћеретам, а поред тога испио сам ово пола чаше вина, и већ ми је мало ушло у главу. А што је главно, постоји једна околност,
која ме је веома крепила, али о којој ћу ја... ћутати. А куда ћете ви? запита намах Свидригајлов са страхом. Раскољњиков се спремаше да устане и оде. Било му је и тешко и мучно, и некако незгодно што је овамо дошао. Уверио се да је Свидригајлов најпразнији и иајништавнији неваљалац на свегу. — Е-ех! Поседите, останите, мољакаше Свидригајлов, и наручите бар чаја за се. Та, поседите, ну, ја нећу брбљаги којешта, о себи, то јест. Причаћу вам нешто, Па, хоћете ли да вам нричам како ме је жена, говорећи вашим иачином, и спасавала?« То, ће бити и одговор на ваше прво питање, јер је та личност — ваша сестра. Могу ли да причам ? Да и време утучемо. Причајте, али ја се надам, да ви... — 0, будите без бриге! Уз то још и Авдоћа Романовна може и у овако покварену и иразну човеку какав сам ја, улити само цигло најдубље поштовање. IV. — Можда ви знате, почне Свидригајлов, — (уосталом, ја сам вам и сам причао), да сам био овде затворен због великог дуга, а нисам имао ни најмање за исплату. Не вреди причати потанко како ме је тада Марта Петровна откупила; знате ли, са колико лудила може понекад жена да заволи? Она је била жена честита, поштена, паметна (премда сасвим и необразована). Замислите пак, да се та најљубоморнија и поштена жена реши на ту попустљиву пажњу, после многих страшних љутња и укора, да ступи са мном као у неки уговор, који је исиуњавала за све време нашега брака. Сгвар је у томе, што је она била знатно старија од мене, осим тога једнако је имала у устима некакви каранФилић. Ја сам имао у својој души толико нечисти и неке часности своје врсте, да сам јој могао отворено изјавити, како јој савршено веран бити не могу. То признање учини да се помами од љутине, али, чини ми се, да јој се моја груба отворепост некако и допала: »Онда, вели, он баш неће да обмањује кад сам унаиред каже, к — ну, а за љубоморну жену то је прво. После дугог плакања између нас буде углављен овакав усмени уговор: прво, ја нећу никада остављати Марту Петровну и остаћу свагда њен муж; друго, без њена допуштења нећу се никуда удаљавати; треће, сталну милосницу нећу држати никад; зато ми Марта Петровна допушта да могу понекад згленути на девојке најамнице, с нашег имања, али не иначе него с њеним потајним знањем; пето, сачувај ме Боже да ја заволим жену из нашег сталежа; шесто, ако ме случајно, али Боже сачувај од тога, нађе ма каква страст, велика и озбиљна, онда морам признати Марти Петровној. Односно последње тачке, уосталом, била је за све време доста спокојна; она је била жена паметна, а, разуме се, на ме и није могла гледати друкчије него као на развратника и скитача. који није у стању озбиљно да се заљуби. Али жена паметна и жена љубоморна два су различита иредмета, и ето у томе је баш невоља. Уоссталом, да би правично судили о неким људима ваља се најпре ослободити погледа који су пре стечени и од свакидање навике на људе и предмете који су обично у нашој околини. На ваше мишљење, и суд више него на ма чији други, имам права да се надам. Можда сте ви већ врло много слушали м смешно и и ружно и глупо о Марти Петровној. Истина, имала је неких врло смешних навика; али ја вам отворено кажем, ја искрено сажаљевам безбројне њене јаде којима сам ја био узрок. Па, мислим, доста је за најпристојнији ога18оп Пипећге најнежније жене најнежнија мужа. Кад се споречкамо ја сам већином ћутао и нисам праскао, и то џентлеменство готово вазда је имало успеха; оно је на њу утицало, чак јој се и допадало; било је случајева кад се она чак и поносила мноме. Али ипак за то вашу сестрицу није могла поднети. Како се само десило да се она осмелила такву лепотицу узети у своју кућу, као васпитачицу! Ја то објашњујем тиме, што је Марта Петровна била жена ватрена и упечатљива, и што се просто и сама заљубила, буквално заљубила, — у вашу сестрицу. Е, али то је Авдоћа Романовна! Ја сам на први поглед врло добро схватио, да ту нема добра, па —• шта мислите ? наумим да ни поглед на њу не спуштам. Али је Авдоћа Романовна сама учинила први корак, — да ли верујете или не? Верујете ли и то, да је Марта Петровна дотле долазила, да се шга више испрва и срдила на мене због мојег вечитог ћутања о вашој сестри, зато, што сам био врло равнодушан наспрам њених непрекидних и заљубље-
*