Полицијски гласник

78

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 10 и 11

кмет, као члан извршилац, нозвао је осуђенога да положи новац, или да присуствује званичном иопису штеточине стоке. Но осуђени је тада на протоколу изјавио: »Новаца немам да оштећенога Николу по иресуди општ. суда измирим, ниги према заиону имам шта друго од имања сем пет плуга земље и ову стоку која ми се у иопис узима, а ово имање ми као земљоделцу штити § 471 тач. 4 грађ. суд. ноступка. Зато тражим да ми се ова стока која се у попис за извршење ове пресуде узима, врати и да се не излаже продаји, а иостара.Ку се да новаца набавим те да оштећеног измирим. Извршни члан и преко овакве изјаве држећи се закона о чувању пољских добара, узео је у поиис ових 4 брава свиња, за извршење пресуде и пошто је испунио све остале законске Формалности ис/ге је продао средством јавне лицитације и отуда добивеним новцем измирио оштећеног Николу. Петар је овога извршиоца продаје тужио надлежном суду, и тражио да га суд осуди, да му накнади штету проузроковану овом продајом, јер му се ова стока као благодејање које му као земљоделцу § 471 тач. 4 грађ. судског поступка, није могла нити смела излагати продаји. И суд је по овој тужби осудио извршиоца да му накнади штету и да му плати трошкове. Он нас пита, да ли је оваква радња судска нравилна и како се онда има сматрати чл. 9 и 19 закона о чувању пољских добара и § 817 грађ. законика, који изрично наређују, да се учињена штета стоком, наплаћује вредношКу исте, и да је »ухв аКена у штети животиња за накнаду штете аа осам дана у залоаи за рачун оштећеног.« Ево нашег одговора. 11о чл. 9 и 19 закона о чувању пољских добара. ухваћена стока у штети гарантија је за измирење штете оштећеном. Ме1)утим у § 817 грађ. закона јасио гласи: „УхваКена у штети животиња, остаје у залоаи за накнаду, коју је дужан онај, чија је животиња, за осам дана учинити. Ако се не иоравнају дужни су ствар суду јавити. Оилтећени није дужан животињу иа залоге ире издати, док му се или накнада не учини или сигурност довољна не аостави .* Ова законска одредба, која се доводи у везу за горе означеним члановима из закона о чувању пољских имања, јасно и прецизно одређује, како се и иа који начин оштећени има измирити. Дакле закон наређује да се он првенствено има измирити из шгеточине животиње, која му служи као залога за накнаду, у року од осам дана. После тога пријављује се ствар суду. У овом конкретном случају то је учињено и суд је осудио сопственика штете, да исту оштећеном плати. Пресуда је постала извршна, и извршилац судски је исту извршио продајом стоке у Штети нађене. Ова и оваква радња члана извршиоца потпуно је правилна и на закону основана, а радња судска са новом пресудом по тужби осуђеног да ову штету проузроковану својим свињама оштећеном, којом се извршилац осуђује на пакнаду штете у овоме поновном спору тужиоцу — причиниоцу штете, сопственику штеточине нсивотиње — скроз је неправилна и ирогивна закону. Да ово наше мишљење утврдимо разлозима. Истина је да § 471 тач. 4 грађ. судског поступка штити земљоделцу поред куће окућнице, још и пет плуга земље и означену тамо стоку уз коју се прибројава и »пет свиња", али је законодавац овде ово благодејање земљоделцу заштитио од задужења његовом иницијативом, како исти не би остао пролетер, задужењем и продајом свога имања, оставивши себе и своју породицу без зиратне земље и нужних намирница за онстанак. Но ни у ком случају, законодавац, није хтео земљоделца бранити и штитити и за дела која он својом непажњом, па можда и произвољношћу учини да другога намерно или не намерно оштети. Ово се јасно очитује и другом алинејом тач. 4 поменутог закона где се поред осталога тамо означеног наилаћују и из овога благодејања в кривичне осуде". Сама природа овога спора потиче из кривичне одговориосги, коју нрописује зато нарочити специјални закон о чувању пољских имања, чије удребе за накнаду штете учињене стоком, везују се за одредбе § 817 грађ. законика. И онда у такоме случају не да се ни замислити, да сопственик штеточине животиње избегава како кривичну одговорност, тако и ону материјалну за накнаду штете оштећеном. Када би се § 471 тач. 4 грађ. суд. постуика имао тако тумачити, да се ово благодејање распростире и у овако даним случајевима онда би као сигурно следство излазило то,

да би имања имућнијих грађана остала без заштите, јер ту онда стоји неодговорност оних, који су са имањем слабији, и који немају где своју сгоку држати и хранити. Према оваквом стању сгвари, њиве, ливаде, усеви и остала иољска добра осталих грађана била би од ових људи и њихове стоке не заштићена, јер им се стока по овако настраном мишљењу, не би могла продати, па ма она колику штету другоме учинила. На ово питање правилно је одговорио г. М. Н. Милојевић кмет пољанички, што са задовољством овде прибележавамо. * * * Од једног опнггинског писара, добили смо оваква питања са молбом за објашњење: I. Имају ли права сеоски кметови, где у месту не постоји општински суд, да наплаћују таксу у два динара по закону о таксама чл 87, 88, као за дела иступне природе, од оних лица која они казне са 24 сата затвора — чл. 41 закона о устројству општина и општинских власти. II. Имају ли права они сеоски кметови, где у месту постоје општ. судови, да они сами иримају писмене тужбе у сиоровима до 20 динара, па те спорове они сами да извиђају и суде у место читавог суда и Формалног извиђаја у пуној седници. На прво питање одговарамо: Према закону и уставу нико не може бити осуђен а не саслушан. Према оваквом стању ствари и овакви изгредници које кажњавају сеоски кметови, као надлежна власт, морају бити саслушани и пресудом осућени на казну. Дакле и у овим случајевима, било да казна долази од стране привагне преставке, било по званичној дужности, дело носи на себи вид иступа, и мора се извидети и оптужени саслушати, и онда следствено да као дело иступне природе подлежи такси у два динара у таксеним маркама, јер се свако дело и у овим случајевима мора по својој квалиФикацији подвести под законску одредбу из части III крив. законика. На друго питање одговарамо: § 6 тач. д, грађ. судског поступка гласи: „Кметови села, које са другим оаштину саставља суде са два иризвана одборника, или ако ових нема у месту, са два иоштена човека све сиорове у своме селу до 10 динара аакључно, осим. сиорова о неаокретности и службености. Овај пропис законски довољно је јасно прецизирао надлежност и процедуру суђења сеоских кметова. Дакле они са два одборника или два попггена грађанина суде спорове само до 10 динара закључно. После ове стопе до стопе 20 динара закључно суде општ. судови у пуној седници, а ове су пресуде извршне одмах по § 13 послед. алинеји грађ. поступка, јер противу истих нема места жалби. Што се тиче тога да ли ће сеооки кмет моћи примати тужбе од својих сељака, чија је вредност спорна преко 10 до 20 динара закључно, ми смо мишљења, да не само може, но да је на основу § 12 и 13 гра!,. судског поступка дужан одредити и дан суђења, када парничне стране имају ради пресуђења престати суду, па, ако има и сведока, и њих позвати да одређенога дана предстану. Када се у општ. суду састави састав судија, онда се јавно у суду читају тужбе, спор се извиђа и пресуђује. Све примљене тужбе сеоски кмет, пошто Је све извршио да се спор може извиђати и судити, предаје суду на завод у деловодни протокол и судски регистар, а извиђење се води у протокол суђења као и све остале парнице чија вредност достиже вредност до 200 динара закључно. Исто тако и оне пресуде иступне природе изречене од стране сеоског кмета уводе се у деловодни протокол и нредају се архиви општ. суда. * * * Од једног општинског писара добили смо овакво питање: Суд општине Н. по тужби Ђ. М. земљ. из В. пресудом својом од 12 јануара 1900 године Бр. 57, осудио је Петра II., земљоделца из истога места, на плаћање главнога дуга од 100 динара са 12°/ 0 годишњег интереса од 13 децембра 1891 до 13 децембра 1899 године, до кога дана интерес достиже главницу, по јавној иснрави. Осуђени Петар изјавио је дотичном првостепеном суду жалбу противу ове пресуде општинскога суда, у колико се она