Полицијски гласник

124

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛА.СНИК

ВРОЈ 15 и 16

деветнајестој улици, одевен као прост раденик са алатима као прегледач водоводиих цеви увучем у кућу. Млада девојка отвори ми врата и пусти ме, када јој реко зашта сам дошао. Ја јој рекох, да би могла саопштити госиођи, кад будем лоиов у иартеру, да ћу горе доћи, да тамо цеви ирегледам, на што ми она одговори, да јој је госпођа отишла у носегу код неке њене пријатељице, а господин Брис да је изненадно отиутовао, и да ће се тек кроз неколико дана вратити. Ја сам дакле, сада имао довољно времена на расположењу, и иошто сам се са служавком мало ирошалио, пође ми за руком да прегледам пажљиво целу кућу од подрума до тавана. Тако исто пошло ми је за руком да видим и тоалету њеие госпође, која је заиста била дивпа... Том приликом видео сам и неколико комађе неисеченог свиленог штофа, на којима је још била утврђена марка Џонсонове радње. Са маказама, које сам у предсобљу мистрес Брисове нашао одсекох парче од тога пггоФа и сакрих. Разуме се, да сам ја са служавком за све то време о које чему ћаскао, тако, да је опа у мени рачунала повога љубазника. За тим се опростих и зиао сам сигурно, да она о мојој иосети неће никоме нричати. Пошто сам се пресвукао, одох господину Џонсону и испричах му моје откриће; у исто доба препоручио сам му да ћути и да ником па ни своме оргаку или Вуду пи речи не казује. — Лопов је једап од ваших старијих помоћника, — рекох ја Џонсону, — а господин Вуд тако је добра срца, да се можда неће моћи савладати и иа крају крајева иружити прилике лопову да умакне. Господин Џонсон обећа ми, да ће посгупити по мојој жељи. Сутра дан гшнесох испод одела знаке да сам дегектив и у друштву са једним иолицијским чиновником упутих се у деветнаесту улицу и запитах за мистрес Брисову. Када се појавила, рекох јој, да имам с њеним мужем нека посла и запитах је, где га мОГу наћи. Она ми пружи карту... Ја се подигох, као да хтедох оставити собу, али одмах забравих врата, јер сам ириметио, да се Госпођа, чим је угледала полицијског чииовпика ироменила у Лицу. — Мистрес Брис, — обратих јој се тада, — ја сам овде у име закона дошао, да вам кућу претресем; ваш муж, као што врло добро знате, носи лажно име, и помоћник је у радњи господина Џонсона, где је крао до данас, не плашећи се, да ће му се у траг ући. Готово материја за све ваше хаљине, украдена је... Ја сам овде дошао, да вам хаљине узаптим, али сам готов да не правим никакве ларме, да суседи не би обратили нажњу. Не верујем, да сте и ви сакривац вашега мужа!... Међутим Фирма Џонсонова мора опет доћи до накнаде, а ја видим, да ви имате доста и адиђара. С тога вас молим, да ми сав ваш шмук предате, док се ваш муж не изравна са Фирмом!... Она је била, као да је гром из ведра неба погодио. — Господине, — рече, — ја не могу веровати да мој муж има два имена. Ја сам добијала писма од његове сестре, која живи у Пенсилванији и држала сам га за часног и поштеног човека. У осталом, ја сам готова да вам све предам, само, ако ће му тиме бити што поможено!... После тога пренео сам неколико разних куФера и сандука разне робе и драгоцености и депоиовао на сигурно место. Господин Џонсон означио ми је разио комађе робе као украђено из љегове радње, а изме^у осталога и један скуиоцен шал од нарочите врсте, којих је свега три увежено из Кашмира, Џонсон ме је тада окупио, да му демаскујем лопова; али га ја замолих, да причека, док му се ортак и Вуд Цинцинатија врати. Носле два дана посла господин Џонсон по мене. Кад сам у радњу ушао затекох ортака његова и Вуда који су пре неколико минута дошли с пута повољно свршивпш ствар. — - Хе, млади пријатељу! — обрати се на ме газда Џонсон одмах при уласку. — Држим, да је сада крајње време. — На сваки начин! — одговорих ја и хтедох почети, када ме Џонсон иресече... — Само један тренут... — Па се онда врну ортаку и Вуду: — ја вам нисам ни саопштио, да је иаш пријатељ имао успеха и да је открио лопова, па смо чак и један део украдене робе спасли, а сад — продужи затим обрнувши се к мени —■ сада

нам исиричајте све, јер ја ни до овог тренутка не знам ко је лопов. Ортак 1,[опсонов и Вуд само се згледаше зачуђено. — Тако је, као што рекох ! — рече Џонсон. — Ну пре свега, — додаде за тим, — кажпге пам име тога лупежа и овда иам остало испричајте! — II ви желите господпне Вуде ? — запитах га ја немарно. — На сваки начин ! — Е, онда господине Вуде зиајте, да се лопов зове Уиљен Борис... Оба ортака згледашс се, јер им ја бејах рекао, да је лопов један од њихових помоћника, а и господи Вуд гледаше ме изненађено, и ако из других разлега. Али његово изненађење тек беше појачано, кад ја наставих : — Међутим господнн Брис има и једно друго име в аНав к ... он се зове још и Чарлс Вуд, и ви госиодине, ви сте лупеж и лопов који је све ове крађе вршио и коме сам ја на послетку ушао у траг. Вуд беше као авет побледео и иокуша да говори, али му глас беше на уснама изумр'о. — Господине Вуде, — иродужих ја за тим, ■— кућа у деветпаестој улици предала ми је сва своја блага... то је учипила ваша љубазница која се као „госпо})а с( ваша разумевала добро у нослу! До душе, ја не верујем, да је она знала за ове ваше крађе и била је ванредно изненађена, када је сазнала да је њен „муж" дугогодишњи помоћник, а не газда и да се зове Чарлс Вуд.... Он ми махинално пружи руке и стаде ме молити да Мистрес Брис ништа о овој ствари не сазна. — Мени је право, — рекох ја, — како желите!... Може се замислити како је газда Џонсон тек био изненађен, када је сазнао да је Вуд лопов. — Курјак у јагњећој кожи! — рече ортак Џонсонов када сам ја пошао с Вудом у полициску централу. Џонсон је био подигао и тужбу, али је доцније одустао под условом, да Вуд оде из Њу-Јорка и да се више никад у њ не врати... И тако је, можда, овај курјак у јагњећој кожи нродужио и на другом месту свој занат!

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА (92) — Дуња није код куће, мамице ? — Није, Рођа. Чесго, врло често пута је не виднм код куће, оставља ме саму. Димитрије ПрокоФић, нека му је хвала, долази да ми прави друштво, и све о теби говори. Воли те и поштује, драги мој. Не кажем за сестру, да ме веома не поштује. Не жалим се, забога. Она има свој карактер, ја свој; она сад има некаквих тајана; а ја опет немам за вас пишта тајно. Одиста, ја сам тврдо уверена да је Дуња веома, сувише паметна, а иоред тога воли и мене и тебе... али већ ја не знам на што ће све ово изићи. Ти си ме сад усрећио, Рођа, што си дошао, а она отишла, ето, у шетњу. Доћи ће, а ја ћу јој рећи: браг је долазио, а тебе иема, где си изволела време ировести ? Ти ме, Ро1^а, немој баш веома ни мазити: ако можеш, дођи, кад се не може, ништа, причекаћу. Јер ја, ипак, знаћу увек да ме ти волиш, и меие је то доста. Читаћу ето, твоје саставе, слушаћу о теби од свих, а ако не то, — ти ћеш доћи и сам да причаш, па шта ћу боље? Ето зар ниси и сад дошао да мајку овеселиш, видим ја то... Ту се Пулхерија Александровиа намах заилаче. — Оиег ја! Немој ти гледати на меие, будалу! Ах, Господе; а што ја седим, повиче она скочивши с места, — ето има каФе, а ја те и не послужих! Ето ти, што је старачка себичност. Одмах, одмах! — Мамице, оставите то сад, хоћу већ да идем. Нисам за то дошао. Молим вас, да ме саслушате. Пулхерија Александровна послушно приђе. — Мамице, било шта било, чули што чули о мени, — хоћете ли ме онда тако волети као сада? запита намах препуна срца, као и не мислећи на своје речи и мерећи их.