Полицијски гласник

БРОЈ 15 и 16

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

— Рођа, Рођа, шта ти је ? А како ти можеш о томе и да ииташ? И ко ће ми штогод о теби казивати? Нећу ја ником ни веровати, нека ми ко дође, просто ћу га отерати. — Ја сам дошао све вас да уверим, како сам вас вазда волео, а сад ми је много што смо сами, чак волим што ни Дуњечка није овде, настави он с истом плахошћу, — дошао сам да вам отворено кажем, па макар да ћете и несрећни бити, ипак знајте, да син ваш воли сада више вас иего себе сама, и све што сте ви о мени мислили, да сам суров и окоран, да вас не волим, није била истина. Никад вас нећу престати волети... Е, иа доста; чинило ми се, да тако треба учинити, и тиме почети... Пулхерија Александровна ћутећи загрли га, притисну на своје груди и тихо плакаше. — Шта је теби, Рођа, ја не знам, рече наиослетку она. — Једнако сам ја мислила како ми сви теби досађујемо, а сад видим по свему, да се теби спрема тешко зло, с тога ти тако тужиш и јадикујеш. Давно ја то предвиђам, Рођа. Опрости што сам о том проговорила; мислим о томе једнако, нити ноћу спавам. Ове ноћи и сестра твоја била је у неком бунилу једиако, и све је тебе спомишала. Чула сам штошта, али нишга нисам разабрала. Цело јутро ишла сам као пред казпу, нешто сам очекивала, предосећала, и ево дочекала! Рођа, Рођа, а куда ћеш ти? Хоћеш, ваљда, некуда да путујеш? — Хоћу. — Тако сам и мислила! Па ето могу и ја с *гобом, ако ти треба. И Дуља ће; она те воли, и СоФија Семјогговна, ако хоћеш, нека иде с нама, ако треба; видиш, ја ћу је радо примити и као ћерку. Нама ће Димитрије ПрокоФић помоћи да се заједно спремимо... али .. па куда ти... путујеш? — Збогом остајте, мамице. — Шта! Зар данас! узвикну као да га за увек губи. — Не може ми се, време ми је, морам, врло ми је потребно. — И ја не могу зар с тобом? — Не, него ви клекните и молите се Богу за мене. Ваша молитва, може бити, иаћи ће Бога. — Па дај да те прекрстим, да те благословиад! *) Тако, тако. 0, Боже, шта ми ово чинимо ! — Јест, њему је мило, врло мило што никога не беше, што је сам с мајком. Као да за све то време срце његово на једном омекша. Он падне пред њу, љубљаше јој ноге, и обоје, загрљени, плакаху. Овога пута она се и не чуђаше нити заниткиваше. Већ је и давно схваћала, да се са њеним сином догађа нешто ужасмо, а сад је дошао пеки за њ страшан час. — Рођа, мило дете моје, првенче моје, говораше јецајући, — ево сад си онакав исти какав си био мали, тако исто и онда долазио к мени, тако ме грлио и љубио; још док је и отац био жив, па смо сироговали, ти си нас веселио и тешио и самим тим што си био уз нас, а кад смо оца сахранили, колико смо пута ја и ти, ето овако као сад загрљени, на гробу његову плакали. А што сам ја и одавна плакала, то је срце материнско предосећало беду. Ја сам одмах, тек што сам те угледала онда, увече, сећаш ли се, тек што смо нас две овамо допутовале, одмах сам се досетила, па ми је срце уздрхтало, а данас чим сам ти отворила врата и погледнула, помислим, но, очевидно дошао одсудан час. Рођа, Рођа, ти ваљда нећеш одмах да отпутујеш ? — Нећу. — Доћи ћеш још једном? — Да... доћи ћу. — Рођа, не љути се, не смем ни да питам. Знам да не смем, али тек реци ми само две речи, је ли далеко куда идеш? — Врло далеко. — Па шта ћеш тамо, имаш ли службу какву, каријеру, шта ли ? — Шта Бог да... само се иомолите Богу .та мене... Раскол»и>иков пође вратима, али се она ухвати за њ и очајно му погледа у очи. Лице јој унакажено од ужаса. — Доста, мамице, рече Раскољњиков, дубоко кајући се што је поумно да дође. — Не за навек? Није зар за навек ? Доћи ћеш је ли, сутра ћеш доћи? — Доћи ћу, доћи ћу, збогом. Он се напослетку отме.

*) Обичај у Руса да пред пух прекрсте опога који из куће путује.

Вече беше свеже, топло, ведро; рашчистило се време још с јутра. Раскољњиков иђаше своме стану; хитао је. Хтео је све да сврши до заласка сунчева. А дотле пак не би желео ни с ким да се сусретне. Пењући се у свој стан опази да Настасија, одмакнувши се од самовара, једнако нде за њим и прати га очима. »Да нема већ некога у мојој соби? к помисли он. Престави му се ПорФирнје и би му непријатно. Али дошавши до своје собе и отворивши је угледа Дуњечку. Сеђаше сама самцита, дубоко замишљена, и, како изгледа. чекала, га одавно. Он се заустави на прагу. Она га поздрави с дивана уплашена, и исправи се пред њим. Њен поглед, непокреган, упрт у њ, исказиваше ужас и неутољиву жалост. И само већ по томе погледу он је већ познао да она све зна. — Шта ћу, да у1)ем теби или да не уђем ? занита он пеиоверљиво. — Цели дан сам била код СоФије Семјоновне; обе смо те чекале. Мислиле смо да ћеш ти онамо зацело доћи. Раскољњиков уђе у собу, па, изнемогао, садне на столицу. — Нешто сам као слаб Дуња; већ сам весма сустао; а жслсо би да бар у овај мах потпуно собом владам. Он баци на њу поглед непеверљиво. — А где си ти био сву ноћ ? — Не знам добро; видиш, сестро, ја сам хтео сасвим да свршим и много пута сам близу Неве био; то знам. Хтео сам ту и да свршим, али... нисам се одлучио... прошанће он и опет неповерљиво ногледаше на сестру. — Хвала Богу! А ми смо се баш тога и бојаие, ја и СоФија Семјоновна! Мора бити, у живот још верујеш; хвала Богу, хвала Богу! Раскољњиков се горко осмехну. — Нисам веровао, а овога часа ја и мајка заједно, загрљени, плакасмо; ја пе верујем, него сам је молио да се опа за мене Богу моли. То Бог зна, како бива, Дуњечка, а ја ништа а томе пе појмим. — Био си код мајке? И казао си јој? узвикну Дуња ужа^нута. — Зар си се решио да кажеш ? — Не, нисам казао... речима; али је она много појмила. Слушала је ноћас нгго си ти бунцала. Уверен сам, да она већ половину схваћа. Може бити, рђаво сам учинио што сам доходио тамо. Већ и не знам рашта сам и долазио. Низак сам. Дуња, прост. —• Низак, а спреман да иде на страдање! Јер ти идеш ? — Идем. Одмах. Да, да бих тај стид избегао, зато сам се и хтео да удавим, Дуња, али стојећи већ пад водом, иомислим, ако сам себе досад сматрао за јака, то нека се сад ни стида пе бојим, рече он пошавши напред. — То је понос, Дуња. — Понос, Рођа. Као неки пламен севну у његовим угаснулим очима; н.ему као да беше пријатно осећати да је он још поносан. — А ти, сестро, пе мислиш, да сам се просто унлашио од воде? запита он, загледајући јој лицс с неприродним осмехом' — 0, Рођа, доста! горко повиче Дуња. Потраја ћутање минут, два. Он је седео ногнуте главе и гледаше у земл 5 у; Дуњечка стајаше на другом крају стола п с мучењем гледаше га. Намах он устаде. — Доцкан је, време ми је ! Идем одмах да се предам. Али ја не знам зашто идем да признам. Крупне сузе текле су јој низ образе. Ти плачеш, сестро; а можеш ли ми иружити руку. — А ти сумњао сн у то? Ова га крепко загрли. — А зар ти, идући на страдање не переш тиме већ половину свога злочина! завиче она, сгежући га у загрљај и љубећи. — Злочин ? Какав злочин! завиче намах он, као у неком гтепадном бесу. — Зар то, што сам ја убио одвратиу, штетиу ваш, стару зеленашицу, која није никоме потребна, коју убити па је сто грехова оггроштено, која је сисала крв невољним и бедним, зар је то злочип? Не мислим ја о њему, пити мислим спирати га. И шта ми сви са свих страна вичу: „злочин, злочии ! <( Сад тек виднм јасно сву глупост своје малодушности, сад, кад сам се већ решио поћи на тај непотребни стид призиања! Решавам се просто из нростоте, и неслособности своје, и зар још из тога, што је угодннје, као што је предлагао.., тај... ПорФирпје !