Полицијски гласник

ВРОЈ 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

16?

0ДГ0В0РИ НА ПИТАЊА Ж. А. М. писару општине Б. У броју 19 »Полицијског Гласника" од 19 маја ове године, а у рубрици »општински послови к дали смо одговор на питање једног општинког писара, које је сасвим слинно вашем иитању. Из тога одговора видећете, да је ваше мишљење, ма да је оправдано, ипак погрешно, јер не налази ослонца иигде у закону.

Н. II. среском практиканту у С. Питате нас: да ли и Управа Фондова подлежп плаћању такса по закону о таксама, по иредметима извршења наплата за њен рачуп, као и остали повериоци ? Одговарамо вам: Да је Управа Фондова, по закону о њеном уређењу, државно надлештво, и, да као такво, по члану 2. тач. г. закона о таксама, уоппгге не илаћа никакве таксе, па, ни по предметима извршења наплата за њен рачун. . .+ РЕШЕЊЕ ЗАГОНЕТКЕ ИСТИНИТ ДОГАЂАЈ (СВРШЕТАК) — Шта знате да кажете о јучерашњем вечеру? — настави комесар саслушање — како га је провео барон. Причајте о свему. Је ли био ко код њега? — Јесте, господин доктор Бернер. — Ко је то ? V-,. —■ Сродник господина барона, с којим се од пре неколико година опходи. Доктор је хемије и мислим да пише за новине. Више не зиам. Госиодин барон је од увек врло ћутљив, а с послугом је говорио само онда када је нешто желео. — У колико је часова био тај господгш код барона? ■— Долазио је увек око 8, а одлазаше из куће у 11 часова; баш је избијало са торња 11 часова, кад. је синоћ отишао, и како се осветлење са степеница тренутно оправљало, то му ја засветлих низ степенице. .»— Дакле чешће је посећивао господина барона? — Јесте, недељно три четири пута, али тек од последња три месеца. —■ Шта су радила господа када су се састајали? — Вечерали су заједно, а по том играли се. Увек сам спремао по две куверте, карте и кутију с шахом. Господин барон не трпљаше уза се послугу ако му није требала. После вечере сам се уклањао и више се писам враћао. •— Рекосте да сте светлили доктору Бериеру низ степенице ? — Тако је. Али ја сам чекао у мојој соби. Стаклена врата од ње воде у ходник до кога су собе господина бароиа. Ходник је увек осветљен гасом, те сам тако при изласку могао приметити госи. доктора. — Јесте ли помагали бар.он-у при скидању? — Не, он имађаше обичај да то сам ради. Кревет сам намештао још изјутра. те ме тако више није требао. — Јесте ли приметили иоследњих дана какве знаке жалости код бароиа? — Ни најмање, госиодин вомесару. Био је равнодушан и миран као и увек. Никакав траг није слутио на тако што ужасно. — Можете ли себи представити какав узрок, који га је натерао на еамоубиство? — Апсолутно никакав. Господин барон био је потпуно здрав; нити је требао доктора нити апотекара. Имовни односи, изгледало је да су врло добри, јер за десет година од како сам код њега, никад нисам што чуо о каквом новериоцу. Живео је врло повучено; са људима није долазио ни у какав додир, осим тога ни најмање није био претеран, укратко, потпуно ми је ненојмљиво, никако не могу да схватим овај страшан догађај. — Стаиује ли још когод у кући ; — упита комесар послужитеља после малог размишљања. — Само послуга. Оиа Је у паргеру, одговори Фридрих : у просторијама првог спрата становаше искључиво господин барон, изузев једну собицу у ходнику. Господин барон је желео, да сам му увек прп руци, и позиваше ме електричним звонцетом.

— То с бароном није нико долазио у додир ? — Изузимајући мале иосете но послу, и то само дању нико. Комесар премишљаше неколико тренутака, за тим рече: ■—■ Хвала вам ! — Сад ми пошљите осталу послугу. Саслушање ових не донесе ништа ново. Напоолетку се комесар окрете опет Фридриху. — Знате ли где је стан д-ра Бернера? — Знам. Господин. барон је ме чешће слао да га позовем да седе у вече. — Лепо. Идите и њему, известите га о овом случају и замолите га да дође. Потребни су ми његови искази. Фридрих се поклони и оде. Сад комесар оста сам. Још једпом испитујући разгледа собу, а затим прође пажљиво и све остале. При том је оназио, да соба, у којој лежаше мртвац, рачуиајући од ходника, беше претпоследња, а соба за рад до ходпика. Иначе ништа важног није било,изузев тајанствену цедуљу, коју непрестано разгледаше. При томе тражаше друге руконисе, који изгледаху да су написани бароновом руком, на и ове испитиваше с великом брижљивошћу, сравњујући их с цедуљом. Тада се чињаше да је открио нешто особито, јер му се иа лицу огледаше израз изненађења. У овом тренутку неко закуца. Комесар остави хартије и цедуљу, па викну: напред. Врата се отворише и на њима се указа један још млад човек. На лицу му се могаше видети израз највеће погружености, јасан траг скоро примљене тужне вести. Иначе својим плавим очима, које гледаху кроз златне наочари, и плавом брадоЛ, чињаше симпатичан утисак. А са еленгантносги свог одела иријатно падаше у очи, и ако ова елеганција беше већ по мало отрцана и избледела. ■— Је ли истина игго сам чуо? — узвикну он у највећој узбуђености, приносећи очима мараму, и ако ове, зачудо, ни једне сузе не пустише. — На жалост — потврди комесар са пуно саучешћа — господине докторе Бернере? — додаде он питајући и врло уљудно, бацивши при том на дошавшег кратак али оштар поглед — Тако се зовем! Али пустите ме да га видим и објасните ми, драги господине, овај грозни случај. — Барон је мртав и, као што гласи цедуља његовом руком написана, сам је прекратио свој живот. Дознао сам од телеспог послужитеља господина барона, да сте му били интимаи пријатељ и сродиик, те вам извављујем моје усрдно учешће у вашој жалости. Веома ми је жао, што вам у таквом расположењу морам досађивати са неколико ништавних питања, јер је потребан протокол о стању ствари. Лекар је констатовао, да је смрт наступила синоћ око 11 часова, дакле, могуће после кратког времена пошто сте од покојника отишли. Због тога, молим вас, будите тако добри и испричајте ми што о вашем последњем састанку с бароном. Доктор Бернер посади се на иоказаиу му сголицу, тугујући гласно о „чудноватом догађају«, и пошто је се у неколико од туге повратио одговори: — Ја вам не могу много причати, госп. комесару. Управо баш ништа. Мој драги ујак... — Ах, госп. барон вам је био ујак? — Тако сам га увек звао. Али сам га требао звати оцем, јер је према мени био као отац, и ако су сродничке везе биле прилично далеке. — Ви сте га познавали још из младости? Извините питање — додаде комесар уљудно објашњавајући кад га доктор зачуђено, скоро с неповерењем погледа — овде је иотребно да се дозна за мотив овог жалосног дела, пошто остављеиа изјава о томе ншпта не каже. Дугогодишњи повереник покојников знаће, можда, бар штогод о томе, а иошто сте ви једини с којим ои стајаше у ближим односима... — Сажаљевам, што вас у овом случају не могу услужити. Истина, мој ме је узвишени ујак већ од дужег времена удостојио свог поверљивог опхођења, али ми је непојмљиво, шта га је могло навести на тако страшно решење. — Тако — одговори комесар — хоћете ли ми, дакле, саопштити штогод о прошлом вечеру ? — Боже мој ! Вечерали смо заједно — иастави доктор, подралсавајући још увек болу — затим смо одиграли неколико партија »шесет и шест®; потом смо разгварали о великој Бизмарковој беседи, и т. д. На послетку сам му пожелео лаку ноћ,