Полицијски гласник

160

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 21

при чем ме је испратио до врата. То је све, г. комесару, што вам могу саопштити. Боже мој, да сам слутио да ће ова »лака ноћ" бити последња... Обузет новим болом, иокри лице рукама. — Иначе немате ништа више да додате. .— Ништа. — Опростите за још који тренутак, док саставим протокол. Комесар нађе међу хартијама један чист табак, узе перо и брзо иаписа докторов исказ. За тим рече: — Ако смем молити — и пружи овоме перо. Доктор га погледа питајући. — Само нотпис — примети комесар. — 0, радо! Лаком руком стави доктор своје име на хартију. — Захваљујем — рече комесар, узимајући табак опет у руку да се увери о потпису. Али га он мораше сасвим изузетно иитересоваги, јер беше на њ уиро испитујући иоглед, док му се на лицу пе осу скоро тријумфујући осмех. — Шта имате? — упита доктор мало узнемирен. — О, ништа, — рече комесар равнодушно гледајући доктора право у очи, већ само ту извесност да сте ви баронов убица. — Ко то каже? — повика доктор скочивши, поводећи се назад с промењеним, као смрт бледим лицем. У исто време комесар приђе вратима и стаде крај њих. — Ваше лице то каже — настави комесар хладнокрвно, — а осим тога и једна маленкост у овом потпису. Ваше мало латинско г има тако названу п Форму, док се, међутим, покојник увек и свуда служио другом Формом. То показују његова писма тамо на столу. Изузетак чини ова цедуља. У њој су сва г као у вашем потпису. •—■ И из тога ви закључујете да са ја убица? — Јесте, јер је ова цедуља лажна! Дакле ово није самоубиство већ убиство. Пошто су баронова врата изнутра забрављена, то мора онај, који му је усуо отров у чашу, по самој природи ствари, бити онај , који га је напослетку оставио. То сте ви. Као уништен, неспособан да се више противи, доктор сасвим клону. Тада комесар позва оба полицајца, који очекиваху у ходнику, те примише иолуонесвешћног. Још истог дана предузетом истрагом дознало се, да се доктор већ од неколико година налазаше у рђавим имовним односима, што је највећим делом имао себи да припише. Раније је имао сјајан доходак у једној хемијској Фабрици, али је ту изгубио место због једне злоупотребе Фабричних тајни. Тада је покушао са коресподенцијом за техничке часописе, али с тим дохотком није могао задовољавати своје страсти као пре, а нарочито коцкање, те се тако натовари с дуговима. Међутим пође му за руком да задобије поверење једног далеког рођака, барона Вилсхагена, који га је се сетио са знатном сумом у већ пре неколико година направљеном тестаменту, што је доктор, свакојако, морао дознати. Нова и неггрестана потраживања докторових поверилаца и, напослетку, њихова претња, да ће се са својим иотраживањима обратити у неким стварима врло строгоме барону, што би можда допринело разорењу његове егзистениције, могаху склонити несрећника на грозно дело. По мишљењу истражиог судије, који, с обзиром на несумњиве доказе, не сумњаше више у његову кривицу, он је у тренутку, кад је барона остављао, згодним начином усуо огров у вино, а тако исто и цедуљу оставио на сто. Барон је тада закључао врата, а потом, као и увек, понио уобичајени напитак пред спавањем. На овај начин даје се све лако објаснити. Кад је идућег јутра оптужени требао по други пут да се изведе пред судију, нашли су — леш. Секцијом је утврђено, да је се, извесно, отровао кондензираном нруском киселином. 0 немачког Ж. А. Л.

ЗЛОЧШ И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА (96) Иосле два месеца Дуњечка се уда за Разумихина. Свадба беше сетна и тиха. Између званица беше и Порфирије Петровић и Зосимов. За све последње време Разумихин је изгледао као човек тврдо решен. Дуња вероваше слепо, да ће он све своје дамере испунити, а није ни могла да не верује: у томе човеку

истицала се гвоздена воља. Између осталога он је опет ишао на нредавања у унирвезитету, те да доврши курс. Обоје су правили планове о будућности; обоје су тврдо рачунали да се после пет годииа ноуздано преселе у Сибир. А до тог времена су се надали тамо на Соњу. Пулхерија Александровна радосно је благословила ћерку за брак са Разумихином; али после тога брака постане некако још тужнија и забринутија. Да јој учини који часак пријатан Разумихин јој, између осталог, исприча о студенту и његову слабом оцу, и о томе, како се Рођа опекао па и болестан био, кад је спасао од смрти два детета, прошле године. Оба саопштења довецоше, и без тога растројену, Пулхерију Александровну до раздраганости. Непрестанце је о томе говорила, ступала је у разговор и на улици (премда је Дуња увек пратила и чувала). У најамним колима, у радњама, само ухвати ли кога му драго да је слуша, навођаше разговор на свога сина, на његов наиис, како је он помогао онога ђака, како се ожегао при пожару, и друго. Дуњечка већ није знала како да је задржи. Већ и осим опасности од таког раздраганог, болесног расположења, још је само то претило јадници, да је могао когод да напомене име Раскољникова ио делу суђења и да о томе почне говорити. Пулхерија Александрована је већ дознала и за адресу мајке оне од иожара спасене дечице, и желела је свакако да јој оде. Напослетку њен се немир попне до крајних граница. Понекад намах заплаче, разболи се често, и буица у ватри. Једном, ујутру, она правце изјави, да по њеном рачуну Рођа мора скоро доћи, и да се она сећа, како је он, при опроштају сам напоменуо да га после девет месеци треба очекивати. Стане у стану све распремати и спремати се за дочек, удеси собу за њ (своју), очисти намештај, опра и метну нове завесе, и остало. Дуња се уплагаи, али ћуташе, иа јој и помагаше да спреми собу за дочек брата. После немирног дана, који прође у непрекидним Фантазијама, у радосним сновима и сузама, на ноћ се разболи, а јутром већ беше у ватри и бунилу. Појавила се врућица. После две недеље она умре. У бунилу јој омицаху са усана речи, по којима се могло закључити да је она много више сумњала о ужасној судбини свога сина, него пгго су они и замишљали. Раскољњиков није дуго знао за смрт материну, ма да је пошта између Петрограда и њега заведена још у самом почетку његова преласка у Сибир. Њу је удесила Соња, која је тачно сваког месеца писала у Петроград на име Разумихина, и тачно сваког месеца добијала одговор. Соњина писма исирва су Дуњи и Разумихииу изгледала некако сува и нису их задовољавала, али напослетку они обоје нађоше, да боље писати и не може, јер и што се из тих писама може добити то је ипак само потпуна и тачна слика судбине несрећнога брата. Соњина нисма испуљена беху најобичнијом стварношћу, најиростијим и јасним описом свих прилика заточничкога живота Расколлшковљева. Нису у њима излагане ни њене личне наде, ни загонетке о будућности, ни њена лична осећања. Уместо огледа да се протумачи његово душевно стање и уопште сав његов унутрашњи живот, беху сама Факта, то јест његове сопствене речи, подробна извешћа о његову здрављу, шта је зажелео кадгод при састанку, о чему је питао, шта јој иоручивао, и остало. Сва та извешћа давана су необично подробно. Слика несрећпог брата на крају показа се сама од себе, нацртана тачно и јасно; ту није могло бити ни омашке, јер су ту била само верна Факта. Али Дуња и њен муж могаху мало утехе наћи по тим извешћима, особито у почетку. Соња увек јављаше, како је он једнако невесео, зловољан, ћутљив, и готово да се иимало не интересује извешћима, која му она саопштава сваки пут кад писмо од њих добије; како нонекад пита за мајку; па кад је она, видећи да он истину и сам погађа, напослетку казала да је мати умрла, он је, на њено чудо, и ту вест примио тако, као да оиа није на њ особито јако утицала, бар тако се њој по сиољашности чинило. Писала је, између осталога, да и поред тога што он изгледа јако удубљен у себе сама, и према свима је као закључан, — у новом животу свом ионагаа се врло просто; да он јасно схваћа свој положај, у скромности не очекује ништа боље, нема никаквих површних ни ветрењастих нада (што би било врло својствено његову садашњем ноложају), и да се готово ничему не чуди у новој околини и приликама које га окружавају, и које су тако мало сличне на ма што дотадашње. Писала је, да му је здравље повољно, Он иде на радове, од