Полицијски гласник

174

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 22

али ни код једнога нисам могио открити такву дубину злочина и такву дрску сигурност. Утисак је био тако јак, да је господин де Варње у први мах држао, да је залуђен каквом халуцинацијом, у толико више, што се доктор, пошто је изговорио горе поменуте речи, још једнако смешио и што настави на свој доброћудан начин разговор: — Ви, по свој прилици, не разумете ништа од тога, господине, што сам овога часа казао. Имајте онда доброту, да примите моја извињавања. Сутра ћете добити писмо, које ће вам све објаснити. Али пре тога сам вам се морао показати, или, боље рећи, морао сам вам показати своје очи. После тих речи и сасвим правилнога поклона опрости се доктор и остави за собом истражног судију у највећем чуду. Да ли је доктор био само луд човек? питао се господин де Варне. Или, можда, овај дивљи израз и нреступничка дубина овога погледа нема никаквог другог основа осим особитога контраста мркога лица и отворених очију? НесреКом је господин де Варне оваким размишљањем пропустио неколико минута узалуд. Затим помисли наједанпут: »Не, не, то није била халуцинација. Овај је човек, то је сасвим јасно ужасан злочииац, требао сам га у сваком олучају, ма и на своју одговорност, затворити!® С тим речима јурну судија иреко степеница, да погони доктора. Али доцкан! Непознатога је нестало. Господин де Варње се појави по подне код госпође де Фрожер, да код ње прибави нешто обавештења. Она није никако познавала доктора и била је шта више у стању тврдити да је име измишљено; јер пошто она одржава најбоље односе са отметним друштвом у Хаитима, знала је сасвим тачно, да медецинска академија у Порт-о-Нренсу не броји међу својии члановима никаквог доктора тога имена. Госнодин де Варен истраживао је даље и оцрта тачан изглед докторов са нарочитим истицањем чудноватих очију; али се госпођа де Фрожер стаде смејати и рече: — Поштовани господине, ви имате насигурно посла са неком варалицом. Очи, како ми их ви описујете, морају бити човека беле расе; т;у нема сумње. Тај је човек био маскиран. Кад је господин де Варње поново себи замислио особу странчеву, морао је до душе, признати, да је тај човек од арапина имао само црну боју; коса је била раздељена, а све су карастеричне особине црначке расе недостајале. Можда је, дакле, доктор одиста био само варалица. Целога се дана господин де Варње занимао том мишљу, која је његову чиновничку сујету, до душе, нешто мало вређала, али га је, уопште узевши стишала. Сутра-дан прими он обећано писмо. Оно је било, као и адреса, састављено из штамшаних речи, и гласило је овако: Госаодине ! Д-р Џемс Фердинанд не постоји, али човек, чије сте очи ви видели, постоји и ви ћете га сигурно по тим очима познати. Тај је човек извршио два злочинства. Он због тога не осећа никакву грижу савести. Али пошто је он психолог, испуњава га страх, да може једнога дана попустити заповеднчиком искушењу, да своја злочинства призна. — Ви знате боље него ико други (јер је та околност ваш најмоћнији савезник), са каквом неодољивом силином, злочинци нарочито »интелигентни®, осећају то искушење. Велики американски приповедач Едгар Пу написао је о томе права урнек-дела посматралачке вештине. Али је он заборавио споменути најважинији Феномен, који ћу вам ја, истражни судијо. саопштити. Да, ја, злочинац, ја морам пошто по то имати некога, који зна за моја злочинства. А кад је та потреба задовољена, кад сам своје злочинство открио једном поверљивом лицу, онда сам за увек миран; онда сам одагнао демона, који злочинцу само једанпут приступа. Па добро, дакле! Свршено је! Ви ћете сазнати моју тајну. Јер онога дана, кад ме будете по мојим очима опет познали, трудићете да сазнате, о шта сам се огрешио , и како сам постао злочинац. Само ћете ви то открити, јер сте мајстор у своме послу, због чега сам, узгред буди речено, и изабрао вас, да поделим терет моје тајне, која од сада припада нама двома, и то само нама двома. Ја кажем само нама двома. Ви нећете моћи никоме да откријете садржину те тајне, осим мојим отвореним признањем, а да тако што учиним, немам ни најмање намере.

После три месеца сретне господин де Варње на једној забави господина X... и на први поглед познаде чудновато бледе, отворене, јасне, једном речи, оне очи, које се не могу заборавити. Странац не показа ни најмање изненађења, тако да је господин де Варње најзад морао себи рећи: »Овај пут сам играчка халуцинације, или постоји на свету још један пар таквих очију«. Госиодин де Варње се распита о томе господину X... и сазнаде такве Факте, који су разбили сваку сумњу. Пре пет година био је господин X... сиромашан студент медецине, који је још пре него што је постао доктором, био изашао на глас значајним, микробиолошким радовима. Нека млада, веома богата удовица заљубила се у њега и он се ожени њоме. Она је имала из првог брака дете. У току од шест месеца умрло је прво дете, па онда и мајка, од тифуса, и господин је X... сасвим правилним путем наследио њихово имање. Мајка је наследила дете, а он мајку као своју жену. Сви, који су долазили с њиме у додир, тврдили су јавно, да јс он обојим болесницима дивљења вредну негу био носветио. Да нису, сад, ово двоје иокојних биле жртве у писму поменутих два злочинства? Онда би требало да је госнодин X..., дакле, своју жену и своје пасторче отровао тифусним микробима, које је научним путем пренео на њихова тела? размишљао је господин де Варње. »Сасвим је тако!» настави он. „И шта је нри том најгоре, злочинац је имао право, ја не могу да га присилим на признање, без и једне трунке доказа... За тренутак сам помислио на хипнотизам. Али ко би могао хипнотисзти тога човека са отвореним, бледим и јасним очима?... Са таквим би он очима био у стању присилити хипнотичара, да себе самог означи за кривца!" Јефта Угричић-

310ЧИН Ж КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА (97) II. Он је већ одавно био болестан; али нису га обориле ни страхобе тамничког живота, ни радови, ни храна, ни ошишана глава, ни жалосно одело: о ! шта му је стало до тих мука и напора! Напротив, он је шта више рад волео; намучен и заморен физичким радом он је бар имао неколико часова мирнога сна. И шта је за њ била та храна — жалосна или са бубама швабама? Док је био студент, у пређашњем животу свом, често ни то није имао. Одело му је било топло и удешено за овај начин живота. Окове чак није ни осећао да има. Па стиди ли се своје ошишане главе и половне куртке? Али пред ким ? Пред Соњом; Соња се бојала њега, и зар пред њом да се стиди? А шта? Стидио се и пред Соњом, коју је зато мучио својим презривим и суровим понашањем. Али се није стидио он своје ошишане главе ни окова; његов понос беше јако рањен; он се и разболео од рањене поноситости. 0, како би срећан био кад би сам себе могао да окриви! Тада би све подносио, па и стид и срам. Али он је био строг према себи, и његова огорчена свест не налазаше никакве особите погрешке у прошлости му, осим просте омашке, која се свакоме могла десити. Стидио се управо тога, што је он, Раскољников, пропао тако слепо, без наде, глуво и глупо, по некаквој пресуди слепе судбине, и мора се смирити и покорити пред »бесмислицом® некакве осуде, ако хоће да се колико толико умири. Немир без предмета и без циља у садашњости, а у будућности само непрекидна жртва, којом се ништа није добило, ето шта га чека у свету. ^И шта има у томе, што ће после осам година бити тек у тридесет другој и што се живот може изнова почети ? Зашто да живи ? Шта има у виду ? Чему да тежи? Да живи тек да постоји? Али он је иљаду пута и пре био готов да своје биће да за идеју, за наду, па и за Фантазију. Само постојати било је му вазда мало; увек је хтео више. Можда, тек само по сили својих жеља, он се онда и сматрао за човека, коме је више допуштено него другоме. И нека би му судба послала кајање, — кајање које пече, које срце цепа, гони сан, кајање такво, од чијих ужасних мука, привиђа замку или вир? 0, он би се обрадовао кајању које би осетио! Муке и сузе, — та и то је живот. Али он се није кајао за свој злочин. Бар, могао се љутити због своје глупости, као што се пређе и љутио на ружни и најглупљи рад свој, који га је довео