Полицијски гласник

234

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 30

— Мора бити да није чула. Ја насигурно држим, да је горе; јер кадгод рано изиђе, она ми то увек каже, пошто ја онда код ње уопремам. — Онда је још у постељи. — У десет сахати ? Али она устаје увек веома рано ! — Тхе, али ако особа, која је данас код ње, радо устаје доцније ? — Шта кажете? Особа, која је код ње? Ви ваљада нећете рећи, да госпођица Моклер има некога код себе? — Па сад, не мора то баш бити човек — али може код ње бити пријатељица, каква лепа пријатељица? Овај се разговор водио 20. марта 188.. године, и то између вратарке једне куКе у Ри Блангн и једне продавачице из у уметничком и лаком свету веома познате »радње В... за женску тоалету«. Девојка је била и у лицу ружна, као и у целој појави; трговкиња, као и ирве продавачице у радњи цениле су је веома ради њене окретности и умешности, али су је због њена ружна изгледа употребљавали само за послуживање »незнатнијих људи« ; а девојка је, на против, сањала о отменој господи и о »племству«; жутела је и зеленила од зависти и пакости и није пропуштала ни једну прилику, да говори ружно о својим ближњима, нарочито о ближњима женскога рода, иа се често није устезала чак ни оговарања и клеветања. Вратарка је изгледала као да не разуме њене речи, зато девојка остави завежљај, који је у руци држала, и седе без икаква околишења. — До врага! рече; ви пе знате, дакле, ништа о надимку, који носи госпођица Моклер? — Какав би надимак то требао да буде? — Ај, ај ! Па госпођица Алфонз ! -гт- Госпођица Алфонз ... шта то значи? — Зар не знате, шта се разуме под именом АлФонза? — Под именом АлФонза? Па то знам; у новинама се чита доста о томе. Тако се назива субјект, који издржава жена, са којом живи. — Тако је, али није сасвим тачно, одговори девојка претенциозно. — Ако је Алфонз прави Алфонз , ако, дакле, име, које носи, сасвим заслужује, онда мора његова љубазница мислим особа, која га издржава —- да буде издржавана од једног или боље од више љубавника. — Како тачно ви то знате! морала је да узвикне вратарка, одмеравајући девојку оштрим погледом. — Мислите? викну девојке, не бунећи се ни мало, — наше муштерије су ме тако обавестиле; париски лак свет поручује код нас! Ако имам некој да пробам струк, обично ми се причају без устезања ствари, које чине те и те даме, па ми је отуда познато и да је госпођица Моклер добила надимак — госпођица Алфонз. — Мени та ствар још никако није јасна. Каква односа може да буде између госпођице Моклер и једног АлФонза? — Ви то не разумете? Е, па добро! Госпођица Моклер је као жена оно исто, што је Алфонз као човек, или — да се јасније изразим, — госпођицу Моклер издржава једна дама. — То није истина! рече вратарка с негодовањем. — Госпођица Моклер је честита девојка, изображава се за позориште и доћи ће до нечега, у то можете бити уверени! — 0! до нечега ће доћи... само не код позоришта! За свој живот се она већ сад не мора брипути. — Кад тако не би било, то онда она не би морала дан ноћ да капље над својим улогама, него би могла свој живот згодније удесити. Али то она не чини, јер је за живот много потребно. — То има свога основаног разлога, драга госпођо! Њена лепа пријатељица — ја се изражавам што је могуће више резервисано — напустила ју је, или ако вам се ова реч боље допада, отерала је. Ми то у нашој радњи знамо сасвим добро. Фина дама, о којој говорим, госпођица Икс, наша најбоља муштерија, била је прошле године код нас са госпођицом Бертом Моклер, да наручи за њу разна одела, и јемчила је за њу. Она радо на тај начин осигурава себи младе девојке, које јој се допадају... Али данас не плаћа више рачуне за госпођицу Моклер; с тога ми је наређено, да хаљину оставим, само ако се плати... Да, да ! у нас су паметни, а то је и потребно код онаких муштерија, какве имамо. С тога и морам дотле чекати,

док се лично не разговорим са госпођицом, и ако хоћете томе да припомогнете... — Па то је проста ствар: отворићу вам! — Најбоље средство... хвала лепо. — 0! Вама за љубав не чиним ја то... Та ви сте госпођицу Моклер и сувише оцрнили! Али ја бих хтела да вам докажем, да госпођица Моклер нема никога код себе, никога, разумете ли ? Ах, што се мене тиче, можете се ви смејати пакосно колико год хоћете! Понављам вам : госпођица Моклер је честита девојка. Ваше приповетке о оделу и јемчевина, коју је код вас учинила та висока дама, не доказују мени ништа! Глете молим вас, дакле више не могу женске никако ни да се спријатеље, а да не буду оговорене? — Па то зависи само од женскиња и њихова гласа! Мишљење о госиођици Икс учвршћено је ван сваке сумње, и разуме се, да госпођица Моклер мора да подлегне резултатима, који из таквога мишљења проистичу. — Добро, добро! Ви ми можете слободно веровати, да ја нисам од оних, који све верују, што се о људима брбља. Као вратарка сам већ са разним женама разговарала; сазнала сам за разноврсне тајне, и ако смем да вам кажем своје мишљење, онда — ја не верујем у такве женске АлФонзе. — Како хоћете, госпођо! али ја задржавам своје веровање. — У лепе ствари верујете... Него хајдемо! И сувише сам већ са вама торокала. Она узеде кључ и напусти своје место. Продавачица по^е за њом радујући се у души, што је тако оцрнила госпођицу Моклер, коју је отровно мрзила због њезина отмена бића, због њеног елегантног струка, због њене лепе плаве косе, због њених великих плавих очију и због њених класичних уста. II. У трему између партера и првога спрата застаде вратарка, отвори стан госпођичин, затим замоли продавачицу да причека, и закуца на вратима, која су водила у собу за спавање. Пошто није добииа никакав одговор, ухвати за кваку и пажљиво је иритисну. Врата се отворише, и жена се нриближи Постељи. Ова је била празна. Нико у њу није ни легао, јер су застирачи били сасвим нрави, неугужвани, а покривач је био још посувраћен. — Гле, јамачно је гдегод на другом меоту спавала, рече вратарка тихо, као за себе, неутешна због тога, што се њено мишљење о госпођици Моклер почело љуљати. Али њена вера у девојку била је тако чврста, да она одмах додаде: — Можда је и ову ноћ провела будна и учила своје улоге, као што је већ често чинила! На то отвори врата, која су водила у салон, ступи два корака напред, ногледа унутра и застаде, од ужаса прикована за под. На једној наслоњачи поред камина лежао је опружен човек, чија је као восак бледа глава висила уназад, докле су му руке висиле низ тело, а ноге, које је већ спопало мртвачко крутило, лежаху укочене. Прслук му је био од груди па на ниже натопљен крвљу, панталоне исто тако. Стопале су му биле умочене у усирену крв, која је била текла до средине салона. А прекопута од човека, с друге стране камина, опет у једној наслоњачи, седела је Берта Моклер и гледала преда се укоченим погледом. Чак није ни главу окренула, кад је видела да се врата отварају — и кад је вратарка вриштећи изјурила из салона, изгледало је, као да није ништа чула.

После по сахата уђе у стан полицијски комесар са заступником државног тужиоца и судским лекарем. И не чекајући на позив комесаров, у нади, да ће бити још од користи, приђе лекар човеку, који је лежао у наслоњачи, узе га за руке, опипа му чело и образе, покуша да подигне упале очне капке, ослушну му срце и онда рече тихим гласом: — Смрт је наступила већ од пре дванаест часова... Удар ножа или мача у срчану близину... Затим показа на један предмет, који је на ћилиму лежао: — Ево, погледајте! ја се не варам... Ено доле у крви лежи оружје! Он подиже кратак мач, који је имао веома оштро и шиљато сечиво.