Полицијски гласник

ВРОЈ 30

ПОЛЦИИЈСКИ ГЛАСНИК

233

даш? Једна ноН... и ти си богат! Учини добро дело! А ти си већ пропао, ето те који си... 'Геби нема права пута... А ја бих... ох, дај их мени. Челкаш уплашен, зачуђен, и ражљућен седи на песку, зав&лио се и оДупро рукама, седи и ћути, а очи страшно бечи на младића, који је главу завукао међу његова колена, па грцајући шапуће и моли. Челкаш га одгурне, напослетку, скочи на ноге, па завуче руку у џеп и баци Гаврили шарене новчанице. — На, исето једно! — викне он, дршћући од узбуђења, јака сажаљења и презирања према томе неситу робу. Давши новце осећао се јунак. Јунаштво му светли из очију, ведри се у свој му појави. — Хтео сам ти и сам дати више. Синоћ си ме ражалостио... сетио сам се села... Помислих: дај да номогнем овоме младићу. А ти... Их, кожодеру ! Просјаче!... Зар се због новаца може човек... тако да мучи? Будало ! Ла&оми ђаволи!... Памет изгубе... За петак ће себе да продате !... а? — Голубићу!... Бог те помиловао! Гледај шта сад ово имам ? иљаде!... сад сам ја... богаташ! ■— цичи Гаврила усхићен, треперећи сав и кријући новац у иедра. — Ох, драги мој!... Вовека нећу ти заборавити!... Никада!... Рећи ћу и жени и деци... молите се. Челкаш слуша његове радосне узвике, гледа му лице, светло, сјајно, искривљено од усхићења лакомога, и осећа, да он, крадљивац, скитница, одметник, никада не може бити тако лаком, низак да се заборави. Никада неће бити такав!... Та мисао и то осећање испунише га свешћу о својој слободи и јуначности, задржаваху га поред Гавриле ту на пустој морској обали. — Усрећио си ме ! — виче Гаврила, па узме руку Челкашеву, и њоме додириваше своје лице. Челкаш ћути и као вук помаља и кези своје зубе. Гаврила једнако тороче: — И шта сам јамислио? Идемо ми овамо... а ја сам новце... видео... мислим се... дохватићу ја њега... тебе... веслом... одј-ј-једом, парице себи, њега у море... баш тебе... а? Ко ће, велим, питати за њ? И кад га нађу, неће раснитивати, које и како је то... баш убио! Није он, велим, т.акав човек, да се због њега диже галама!... Није потребан на земљи! Ко ће стати за њ? Ви'ш како!... а?... —■ Дај овамо новце! — плану Челкаш и стеже Гаврилу за врат. Гаврила с'е копрцну једном, двапут... друга рука Челкашева као змија се уви око њега... запуца подерана рубина, и Гаврила лежаше на песку безумно избечених, очију, хватајући се прстцма за ваздух, и узмахујући ногама. Челкаш, прав, сув, налик на грабљивицу, зло искезио зубе, па се смеје кртим, ситним и јетким смехом, а бркови му нервозно одскачу на ћошкасту, оштру лицу. — Шта, срећан си? — кроз смех запита он Гаврилу. Никада, откако се зна, не беше му тако одвећ тешко, и никада не беше толико ражљућен. Окрете Гаврили леђа и упути се граду. Али није ни двапут коракнуо, кад Гаврила се изви као мачка, устане на једио колено, па добро замане руком и баци за њим читав камен, и злобно викне: — У-у-један!... Челкаш узвикне, ухвати се руком за потиљак, заљуља се, окрете се Гаврили, па лицем тресну у песак. Гаврила жив премираше гледајући га. Виде га како маче ногом, огледа главу да подигне, па уздрхта и опружи се као струна. Онда Гаврила потрча онамо у даљину, камо над магловптом стеном висаше ресаст и чупав црни облак. Падаше киша. Испрва мање, па се онда брзо претвори у кишу обилату. крупну, која из неба лијаше у танким млазевима. Правила је читаву мрежу од тих млазева воде, мрежу, која намах сакри даљину степе и мора. Гавриле неста у киши. Дуго се Ништа не виђаше, осим кише и човека, који колико је дуг лежаше на песку крај мора. Али ево из кише се опет појави Гаврила; летео је као тица, па дотрчавши Челкашу, припадне му, и стаде га превртати. Рука му замочи у топлу, црвену, слуз... Он се стресе и. одби одатле, блед, безуман. л.г . — Брате, устаниде! — шапуташе он на ухо Чедкашу. Челкаш се прене и одгурне Гаврилу од себе, промукло рекавши: — Иди... одлази! — Врате! Опрости... ђаво "ме наговори... — дршћући шапуташе Гаврила љубећи Челкашеву руку.

— Ајде... иди... — прокркља он опет. — Скини ми терет с душе... Рођени мој! Опрости!... — Одла... даље... иди!... Иди до ђавола! —- намах повиче Челкаш и седне на песак. Лице му бледо, пакасно, очи мутне, и склапају се као да му се веома сиава. — Шта још хоћеш ?... Учинио си... што си хтео... па сад иди!... Ајде! — хтеде да гурне Гаврилу, кога бол беше убио, али не могаше ногом да макне, и опет би се превалио, да га не задржи Гаврила. У тај мах обојица беху лицем у лице. Обојица беху бледи, жалосни и страшни. — Фуј! — пљуну Челкаш у широко раширене очи свога радника. А он покорно отре лице рукавом и прошапта: — Чини штогод хоћеш... Нећу ти ни словца одговорити. Опрости, за име божје! — ; Туњави гаде!... Не умеш ни да скиташ!... презриво викне Челкаш, исцепа испод своје куртке рубину, па ћутећи, покадкад шкрипућући зубима, завијаше том крпом главу. Јеси ли новце узео? — процеди кроза зубе. — Нисам их, бркте, узео! Не требају ми!... од њих је несрећа!... Челкаш завуче руку у џеп своје куртке, извади свежањ новаца, једну шарену банку врати опет у џеп, а све остало баци Гаврили. — Узми, па иди! — Нећу да узмем, брате... Не могу! опрости! — Уз-зми, велим ! — кипљаше Челкаш страшно бечећи очи. — Опрости!... Па ћу онда узети!... — плашљиво и покорно рече Гаврила и паде крај ногу Челкашевих на влажни песак, који киша обилато квасијаше. — Не лажи, узећеш, наказо! — уверено рече Челкаш, па с напрезањем дохвати га за косу и подигне му главу, и баци му новце у лице. — Узми! Узми ! Ниси, мислим забадава радио! Немој се стидети што умало не уби човека! За такве људе, као што сам ја, нико неће нитати. Још ће рећи хвала кад сазнаду. Шц узми! Нико ништа неће знати ни чути за твоје дело, још оно и награде вреди. Ну, ево!... Гаврила виде, да се Челкаш смеје, и би му лакше. Крепко стегне новац у руци. — Брате! а хоћеш ли ми опростити ? Нећеш? а? плачљиво запита. — Рођени мој ! — одговори му Челкаш истим тоном подижући се на ноге и љуљајући се. — Зашто? немам зашто! Данас ти мене, сутра ја тебе... — Ох, брате, брате!... — тужно уздахне Гаврила машући главом. Челкаш стојаше пред њим и осмејкиваше се чудновато, а крпа на његовој глави, мало црвена, личила је на турски Фес. Киша лије као из ведра. Два човека ноћуташе. — Па, збогом, — подсмешљиво и хладно рече му Челкаш, и пође. — Опрости, брате!... замоли Гаврила још једном. — Немам шта! — хладно му одговори Челкаш идући. Иђаше посрћући и једнако дланом леве руке попридржава главу, десном пак лагано чунка своје мрке бркове. Гаврила дуго гледаше за њим, док се не изгуби у киши. Па онда скиде свој мокри картуз с главе, прекрсти се, погледа на новце, стиснуте у руци, слободно, уздахне дубоко па их сакрије у недра, и онда широким, чврстим корацима, пође обалом насупрот оној страни, којом нестаде Челкаш. Киша и таласи брзо исирлше ону црвену мрљу на месту где је Челкаш лежао, испраше и трагове његове и трагове младићеве... И на пустој и иразној обали морској не остаде никаква трага ни успомене на малу драму, која се одиграла између два човека. Прев. К.

КО ЈЕ УБЖЦА? ^РИМИНА^ИА ПРИЧА А. Белоа I— Варате се, госпођо! Госпођица Моклер није код куће. Трипут сам звонила; али ми нико није отворио.