Полицијски гласник

ВРОЈ 32

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

249

— Али, примети Пистро, нашто ми та способност кад Паоло врло добро ради свој посао ? — Он би се могао разболети. — Зашта онда држати то у тајности? — Могао би Паоло постати љубоморан. У вече бејах у циркусу. Кад се Паоло показа на оној висини, с главом у врећи, ужасна страх овлада публиком. Један... два... три... и Паоло скочи а Ђовани узаман рашири руке да га дочека. Тело несретниково падаше неизмерном брзином доле. Ђовани није ус-пео да задржи свог друга на дасци, као до сад. Паоло лежаже мртав на земљи. Описати онај ужас и врисак у циркусу, немогућно је. Кловн јаукаше и чупаше косе од жалости; на један пут, као обузет крајњим очајањем, склопи очи и баци се немарно доле, метнувши тако и свој живот у опасност. * Ђованова жалост за својим другом, чињаше се искрена; сви су били тронути. — Јадни момак, говорило се: не губи само друга, пријатеља, него и срећу. Где ће да нађе другог Паола? Сви су давали кривицу овом последњем, кад није могао тачно одмерити скок. Росита не рече ништа; баци један оштри и дуги поглед на Ђована који. немогавши издржати тај поглед, удаљи се. Три месеца после тог несретног догађаја, римске новине разносиле су по Италији ову рекламу: »Иосле ужасне смрти гимнастичара Паола, пошло је за руком кловну Ђовану, да нађе способну особу, која ће са истом вештином чинити »^аКо тогШе". Уторак, у краљевском циркусу у Риму, даваће се први пут престава, на којој ће гимнастичар Пистро заменити оплаканог Паола. „Иримећује се, да је надлежна власт строго забранила артисту Пистру, скок са главом у врећи®. Кад је Росита, која се беше вратила у Сицилију, прочитала ову рекламу, узе у наручја свога синчића од три године и шапташе му: — Слатки Паолино, кад дорастеш до ножа, твоја ће ти мајка причати о освеги једног кловна. превео Д. С. КО ЈЕ УБИЦА? ^РИМИНАчЛНА ПРИЧА А. Белоа 3 — Зашто црвените? — Јер се господин Бријар гога вечера ирви пут, откако га позиајем, није са мном опходио, као са уметницом... Он ми је иришао близу, ухватио ме је за руке и погледао ме сасвим чудновато. — Шта сте ви рекли ? — То не могу да се сетим. Знам само, да сам била узбуђена и збуњена. Али он није остао при своме тражењу, него се брзо опростио са мном с молбом, да му не замерим за његове будалаштине. — Кад вас је оставио? — И то више не знам. Дуго после тога по свој ирилици не. — Ви знате сигурно да је он отишао? — Сасвим сигурно — та ја сам га отнратила до врата. — А кад је отишао, шта сте онда радили? — Ништа... Било ми је врло непријатно у души... осећала сам почетке тужнога расположења... и немира... — Немира? због чега? — Помислила сам, господину је Бријару можда било мање до тога стало, да ме ангажује за своје позориште, него да се зближи са мном на други начин. Доцније, мора бити, да сам заспала... Јест, заспала сам, јер се гога сећам. ■— Али ви сте увече, око девет, отворили врата господину де Живреју? — Јесам! Пробудило ме је звонце. — Ви сте га одвели у свој салон, понудили сте га да седне и после неколико тренутака убили, без повода, без наговарања с друге стране... то своје тврђење дакле не поричете?

— Да. — Затим сте му одузели новчаник и сакрили? То признајете ипак? Та тај новчаник тек није сам отрчао из салона у вашу спаваћу собу, из џепа господина де Живреја па у ваш јастук ? — Не знам ништа о томе и не могу ништа да кажем, господине, али ја сам тај новчаник видела први пут у моме животу, кад ми га је показао господин комесар. — Дакле од почетка до краја, — заврши истражни судија саслушање, — исти систем, иста тврдоглавост, порицати оно, што је тако јасно. Полицијско трагање за особом, о којој је било речи у саслушању, доказало је убрзо, да у Паризу не постоји никакав позоришни агенат под именом Вријар. Па ипак тај Бријар нити је био уображено, нити Бертом Моклеровом измишљено биће, јер су многи сведоци виђали, да је он девојци долазио и код ње звонио; исто тако су га виђали, кад је из њене собе излазио. Трагало се, дакле, и даље за том особом, која је у толико сумњивија била, што се брижљиво крила и у свету се кретала под лажним именом и лажним занимањем. Али, на жалост, без успеха. Сад се судија старао, да дође до бољих и поузданијих резултата распитивањем о животу оптужене. Берта Моклер је тврдила, да није никад имала љубавника; и у том погледу није нико ни знао што ружно о њој рећи. Али је она ипак морала имати односе са светом или са сродницима. Том приликом је утврђено, да је са госпођицом Икс одржавала интимне односе, — околност, која јој је била навукла у првој глави сиоменути ружан надимак. — Ви јамачно знате, — запита јс на другом саслушању истражни судија, — да вам је у неким круговима придан надимак госпођица Алфонз ? Ви, нема сумње, знате и шта то име значи. Да ли га и заслужујете? — Не, одговори она, јако поцрвенивши. Чим сам сазнала, да ми је то име прикачено, прекинула сам свако опхођење са том госпођицом и нисам више примала од ње никакве услуге. — Иотина је, до душе, да сте своју кројачицу, известили, да ћете своје дугове од сада сами плаћати; али је госпођица Икс ипак по нешто за вас већ плаћала. — Само један рачун, господине, који је могао износити око две хиљаде Франака. — Где сте се упознали с том дамом ? — Код једног позоришног директора, коме сам се представила, да бих добила какво место. Она је седела у углу његове приватне собе, дуго ме је досадно гледала, саслушала је, шта сам хтела, сигурно је упамтила име и моју адресу, коју сам морала казати директору, јер ми је хтео јавити, кога дана да дођем на пробу. Сутра-дан ме је она већ молила за посету. — И ви сте отишли њој, и не познавајући је изближе ? — По имену ми је била, господине, већ од дужег времена позната. Та госпођица Икс је уметница. — Та да, тако изгледа, рече истражни судија смешећи се„ — Могло се мислити, настави Берта, и да је имала штогод да ми каже о директору, с којим се, како је изгледало, познавала. Она ми је и рекла, да се директор изразио о мени с похвалом, да му се допао мој орган и моја појава, да сам само још врло неискусна, сувише страшљива, и сувише скромно одевена... Одговорила сам, да се не могу боље одевати, пошто сам сирота... На то је рекла она, да ће ми поручити одело и проучавати улоге са мном, а и да ће ми за кратко време помоћи да добијем место; затим ме је одвела својој кројачици и модискињи. — Другим лиферантима вас госиођица није водила? — Није, господине... та других потреба нисам ни имала; од мајке сам наследила мало покућанство... једино, што ми је од ње остало. — Издашност госпођичина кретала се дакле у извесним границама... а какве је границе повукла ваша благодарност ? Ви сте јамачно дошли до убеђења, да јој не смете ништа одрећи? — 'Го нисам никад казала, господине ! узвикну она живо. — Размислите се, молим Вас! Кад се тако енергично ограђујете, може се лако помислити, да ме разумете; а кад разумете и овакав, само слабо назначен, смисао, који сам ја исказао сасвим резервисано, једва ћете смети одрећи, да тачно познајете тему, о којој говоримо.