Полицијски гласник

288

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 37

П0У4Н0 ЗАБАВНИ ДЕО Ђ Е Л И Ј А Б Р. I. (ИЗ ЗАБЕЛЕЖА.КА ЈЕДНОР ПОЛНЦАЈЦАЈ (Наотавак) — Ниси, ваљда, могао ноћас што сазнати ? — Баш ноћас. — Како то ? — Снивао сам. Ова наивност Кузманова поремети ми, за час, све планове. После одлучности с којом је говорио, очекивах врло важна саопштења, а он ми ево прича о сновима. . . . Ил је одвећ наиван, или је преко мере препреден, помислих и нехотице, наређујући апсанџији да затвори ћелију. — Зар нећеш да ме саслушаш, господине... — Хоћу, али мало доцније. — Е, па, добро, добро. * * * Када сам, од прилике, после једног сата, нозвао себи Кузмана, он ми тада исприча ово: — 'Гек што је апсанџија затворио синоћ за мном врата. спопаде ме од једанпут неки неодољиви дремеж. Покушах, да га се отресем, трљањем очију и мишљењем о опасности у којој сам, али то не поможе. Очи ми се просто саме склапаху, те се тако, и против воље, испружих по поду, ау брзо и заспах. Оно, нраво да ти кажем, господине, нисам баш одмах заспао, већ сам прво пао у неко стање слично полу-сну или бунилу, не знам нп сам како да га назовем, јер сам, чини ми се, и спавао и бдио. Као да ме неко мртвило обузимаше. Од једном, ах тај тренутак не могу никад заборавити, обрте се поред мене, Бог једини знаће како, јадни Танасије. И сад ми се диже коса у вис, кад се само сетим, како је страшно изгледао са његовим пресеченим гркљаном. Она рана, модра као чивит, захватила целу предњу страну врата, а јабучица само што није испала. Лице му пак беше жуто као восак, а при том необично благо баш као у неког свегитеља. Да ли од страха или од чуда, тек ја остадох запањен услед ове појаве. Хтедох се прекрстити, али не могох ни руком мрднути. Моја запањеност постаде још већа, кад Танасије отпоче мицати уснама и давати ми руком знак да му заиушим ону руну па гркљану. Не смедох га, у гоме тренутку, ни добро погледати, а камо ли дотаћи га се. Покушах да вичем, али без успеха. Као дами усне беху слепљене. Док се ја упињах да дођем к себи, приђе ми Танасије, леже уз мене и, лепо се сећам, дохвати моју руку па је положи на свој гркљан, проговорив тек тада : — Небој се ништа Кузмане. — Ах, Танасије брате, је ли ово сан или јава. ? Је ли могуће да ти ниси убијен, нити ја затворен и окован. ? Ах говори молим те. — Шта, зар си и окован ? Ну, то није ништа. Опет ти велим небој се. По несрећи, ја сам јуче убијен, и го грЈзно... преклан као неко живинче, али ти то ниси учинио, већ неко са свим други . . . ти га већ знаш .. . оног нашег дужника и бив. ортака .. . Трајка . .. што нас је увек плашио својим зеленнм очима.. . Трећег дана по убиству, управ сутра, он ће бити ухваћен, а тебе ће пустити у слободу. Дотле, пак, претрни се. Трпим, најзад, и ја, јер ова моја рана неће зарасти све док њега не ухвате Сад снавај мирно и веруј у Бога — Молим те, Танасије кажи ми само још једну ствар. Шта је било с новцем ? — Новац је .. .. али то ће ти већ власт казати, одговори ми он, и у том га моменту нестаде. Мислио сам, да одмах устанем и зовем кога, те да му ово испричам, али се нисам могао маћи с места. У брзо после овога тврдо сам заспао и спавао, што но кажу као заклан све до јутрос. — Ево ти ово испричах, господине, па сада ради шта хоћеш. Што се мене тиче, ја тврдо верујем, да ћу сутра бити пуштен из затвора. — — — — — - — — — - — — —

* * * Никада нисам веровао у снове, али ово казивање Кузманово, потенцирано, нема сумње, мојим ранијим реФлексијама,

учини, да истрагу управим и против Трајка, и ако за то, строго узев, нисам имао законских разлога. Ако ништа друго, бар ћу га питати о његовим материјалним односима са убијеним и окривљеним закључих у себи и послах му жандарма с позивом. После пола сахата, врати се жандарм с извешћем : да је Трајко још пре 3 дана отишао од куће, и да се још није вратио. Распитивањем код суседа, није могао, вели, сазнати место у које је отишао, али је сазнао, да чешће одлази у оближња села ради куповине стоке, коју после препродаје на овд. тргу. Већ један важан основ подозрења, закључих ја, и саслушах одмах жандарма. Овоме саслушању следовала је у брзо и наредба за тражење Трајково по Београду и околини, али је ово остало безуспешно. Од Трајка не беше ни трага ни гласа. Као да је у земљу пропао. Зато време пак, ја сам се и радовао и плашио. Радовао сам се што га нема, и плашио се, да са свим не побегне. Али, кад се о Трајку није могло ништа сазнати ни до 6 часова у вече, не могах одолети, а да не пошљем депешу свима полициским властима за његово гражење. — Бојим се, да нисте предухитрили, рече ми члан М.. . када му ово поднесох на потпис. — Примам сву одговорност, одговорих му одлучним тоном који је, признајем, пре погицао из сна Кузмановог, но из моје иследничке вештине. — — —■ —■ — — — — — — — — —

* * * — Данас је трећи дан, биле су ирве речи, које сам, не знам зашто, и нотпуно за себе, изговорио сутра дан, одмах чим сам се пробудио. Идући доцније у канцеларију, рачунао сам, и то иоуздано, да ћу тамо затећи Трајка, или, бар, депешу о његовом хватању и затварању. У место свега тога, апсанџија ме дочека на улазу у главну полицију и саопшти ми: да се Кузман ноћас опасно разболео, те га је с тога дежурни члан морао упутити у болницу Лекар је, вели, константовао запалење мозга, и изјавио, да ће тешко остати жив. Болесник је у бунилу непрестано помињао Танасија и Трајка показујући, том приликом, на своје окове и претећи овом последњем стиснутим песницама. Апсанџија још додаде, како му његово дугогодишње искуство допушта веровање: да Кузман није крив... — Само да се ухвати тај несрећни Трајко, па ће се одмах све расветлити заврши он свој, ио мене тако важан раиорт. Ова новост о болести Кузмановој, необично ме је потресла. Почех себи пребацивати, што сам у почетку био онако оштар према њему и вајкати се због моје нренагљеностп. Па још ако умре, као што је лекар изјавио? Зар тада ја нећу бити његов убица? Зар ме у будуће неће гристи савест, што сам, неразумевањем своје дужности, убио једног, потпуно невиног човека. Та ово је горе од обичног убиства, јер се ово свршава за неколико тренутака, а ја сам моју жртву мучио пуна 2 дана... Све ове мисли сенуше ми за час у памети, и то тако нагло, да сам се озбиљно уплашио. Побојах се, да и ја не одем за Кузманом. Тек кад сам се мало прибрао, а то је било после једно 10 минута почео сам о свему зрелије размишљати, и резултат тога размишљања, у неколико ме је утешио. Дошао сам до закључка, да страдању Кузмановом нисам толико крив ја, колико срески начелник, који је онако категорички тврдио, да је он заклао Танасија. Утешен мало овим, дохватим акта истраге и почнем их читати, и ако сам их већ на памет знао. Хтео сам још једном проветрити све оно што стајаше м за с( и »против" Кузмана, а кад сам са тим био готов, узвикнуо сам и тужно и задовољно: „Па ипак ће Кузман бити одговоран пред законом, ако се Трајко не би ухватио, или ухваћен, не би ништа признао. — —■ Остатак дана провео сам у прибирању извешћа о Трајку и очекивању денегне о његовом хапшењу, али ову не дочеках, и ако сам у канцеларији осгао све до 8 часова. Полазећи кући, и против воље се насмејах тврђењу Кузмановом; да ће убица бити ухваћен трећег дана по извршеном злочину. Сиромах Кузман у сваком је случају, дакле, свршио. —

* * * Могло је бити од прилике 5 часова из јутра, када неко доста нагло закуца на вратима мога стана четвртога дана по