Полицијски гласник

ВРОЈ 38

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛА.СНИК

297

жена — поред мирног и тихог краја, тих почетак; живот, који је тек настао да живи поред издисаја. Ову су групу врапци радосно поздрављали, јер су им доносили хране, и застали би тек код једне романтичне сенице поред водоокока. Млада жена села би на једну столицу од трске поред узетог болника и читала би што из какве књиге, а врапци би немирно скакутали тамо амо и својом дреком дизали ларму. Никад се у парку није видело никакво страно лице, само би баштован поздрављао болника немо и тихо скинувши своју зеленкасту капу. У последње доба болник се осећао некако друкчије него обично и од времена на време бацио би значајно поглед на младу жену, која је иоред њега седела. Ои је и сам осећао, да му је некако друкчије него обично. Био је сад мек и добар... као човек, кога савест гризе и који тежи да својом добротом све поправи. Али, зашта би и био крив?... ВеК неколико недеља не напушга своју болесничку столицу, па чак ни ноћу... ока осећа, да се он већ неколико дана са собом бори, гуша, да га само једна мисао мучи, да се спасе... да издахие или оздрави — па ипак, никада му ни речца не пређе о то.ме преко усана. И сада изгледаше, да она ништа не зна, да ништа не прнмећује. Вила је отворила књигу. — Хоћу ли да читам, АлФреде? Око усана заигра му горак, нервозан осмејак, и са лаким уздахом наслони он главу на кожни јастук. После кратког ћутања, затражи он њену десницу, с којом се она на кола била наслонила. Сувим ирстима додиривао је он њену руку, затим с муком наже главу према њој, а она се трже, као да не хте удисаги његов ваздух. — Елза... — Шта ћеш АлФреде? — Ако мора бити... — рече он горко и дршћућим гласом, па за тим он настави: — последњег вечера, док си ти била у позоришту био је доктор Копе код мене... — Ти си ме, дакле, пустио да идем, а било ти је зло ?! Алфред јој стеже захвално руку. — Нисам био приметио, да ми се стање погоршало; хтео сам с њиме само да говорим... само да говорим... Докле је говорио, укоченом руком једва је дохватио срце, докле је полуотворепим уснама удисао ваздух. Елза се уплашено трже. После неколико тренутака болник беше опет дошао к себи. Тешко дишући наслони опет главу на јастук. — Хајдемо кући:! ■— рече млада жена. Са уморним погледом болник пристаде. Опет се котрљаху болесничка колица ио сувом песку, онет врапци скакутаху немирно тамо амо... Кроз сеновите алеје колица на нослетку застадоше пред угледном и лепом кућом, чија се капија сада са звекетом отвори. Кад су ушли у салон, Елза седе на једну Фотељу од сомота обрнувши лице болеснику. Он је дрхтао, докле је говорио... — Ти ме мораш непрекидно гледати Елза, да би знао докле да говорим. Не прекидај ме, знаш !... Млада жена беше лако поруменила и она и сама не знајући зашто, обори очи к земљи. — Гледај ме Елза! — понови болник тихим шапатом. Она подиже очи и погледа га некако силом, некако уплашено, па онда слободније. — Надам се, да ћу у скоро свршити Елза; и ако докгор вели, да ћу још дуго година остати у овом укоченом стању... Кад бих имао срећу, рекао је, могао би после неколико година проходати на штакама... али, то је будалиштина... је ли Елза?... Више није могао да говори. Са иогледом, који као да је питао, гледао је у своју жену, која је поред њега седела и ћутала. Лагано, она се диже и приђе болнику да би му хладне капљице зноја са чела обрисала. Он је ухвати за белу руку и притисну дуг пољубац... Она стоји ираво поред њега, мирно дишући, без икаква видљива узбуђења; поглед јој више не показује никаква страха. — Седи тик до мене Елза! ГЈошто је то била жеља болникова гурну она Фотељу до кола. Дуго је он радосно гледао, па онда шану лагано: — Елза!... Сад знам шта је љубав!

Али и то не беше учинило никакав утисак на младу жену. — Када те узех за жену, — продужи болник промуклим гласом, — то је било за то, што си ми се ти допадала, онако исто као и друге... Нисам био више млад човек и хтедох се смирити !... А, ти... поред мене, млада тек у пупољку... а чежња... тада ме спопаде љубав... страх... да може друкчије бити... да ти... можда... Глас му је дрхтао и бејаше све слабији, докле се на послетку не чуше испрекидани слогови. Она окрете главу и не хтеде се с његовим погледом сусрести. —- Шта говориш Алфреде?... Та, не узбуђуј се толико! Имаш ли разлога да се на ме тужиш ? — Не, не !... Али ги... Елза? Речи су се једва могле разумети ; очи су му севале, а жути као восак упали образи горели су грозничавим жаром. Носледња снага изгледаше у његовом телу да букти. И по нова замоли Елза болника да се смири, исто као каква милосрдна сестра кад врши своју дужност. Брзо обрте се он жени. — Пусти ме, морам још да говорим... Елза, знаш ли, да ја само због тебе патим?... Замисли годинама си непрекидно везана за мој леш... РЈлза... годинама! Та то је немогуће... Дршћући обви он своје суве руке око њеног лепог тела и већ му образи додириваху њено ухо... — Елза, молио сам доктора, да ми да отрова... — Шта ?! — дрекну млада жена уплашено. Болник се намести боље на јастуку и погледа је за тим захвално, и онда рече тихо, готово лукаво: — Зар ниси и ти никад помишљала како да се мене опростиш ?... Признај ! Она се окрете и покри десницом очи, не пустивши сузу, докле је левицу оставила мужу, да је љуби. — Ти... анђелу прави... ти... али доста с тим!... Морам довршити. Са напрезањем последњих својих сила, рече он узбуђено: — Иогледај ме Елза!... Ти треба да будеш срећна, ако уживим... а ти си тако млада... пуна живота !... Не иде, Елза!... Прави је злочин од мене... и ја сам се решио... Чућеш одмах!... Докле живим, ти иећеш бити жена другога... али, ја ћу те учннити срећном... ја ћу гебе ради умреги!... Чујеш ли... умрети!... Кад будем мртав, опда си Елза слободна и онда бирај и буди срећна... Са полуугушеним криком клону млада жена поред кола на колена... обема белим као алабастер рукама беше покрила лице, као да није хтела даље гледати свога муа;а како се мучи на последњем часу! Он ју је погледом гутао, осетио је да се уплашила, да дрхти. Али оп хоће да јој види лице и покушава да је једном руком загрли и к себи привуче и у највећем узбуђењу шапће јој. — Буди милостива са мном Елза!... Милостива... Речи му изумреше на уснама. Груди му се сташе бурно надимати и спуштати. Са укоченим погледом посматра своју лепу жену, која му код ногу непомично лежи. Никаквих суза, иикаква сграха, никаква узбуђења... Њега, на против, спопада неизмеран страх; дршћућим рукама хтвата је за косу, покушава да је дигне... да јој прочита поглед! Она се опире. Зар га не може више гледати ? Њено притворство можда је изневерило; морала би показати лице, а на њему би се могло прочитати, да она већ... — — —• Спопаде га беснило... а нема помоћи, нема снаге. Све се у њему бори и грчи... хоће да виче, а не може и уснице му једва шануше : — Елза!... Лагано подиже она главу и не погледав га, обрну се у страну. — Блудницо...! — просикта он и стаде грчити песницу, али је не могаде подићи и онда без гласка клону немоћно... Последњи зради залазећег сунца бацаху некаку радосну сенку на мрачни замак и његове куле, на бледо, упало лице једног самртника, на златно-свиону косу младе жене, која је била заронила лице у меку наслоњачу и тихо плакала...