Полицијски гласник

296

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 38

властица односи само на окривљене за злочина и преступна дела, а никако не и на иступљења. За кажњавање иступа према категоријама кривица и казна је прогшсана већа или мања, као што се зна, али само нигде нема прописа да би полицијске власти могле у каквим случајима при одмеравању казне прећи највећу меру или је спустити испод најмање мере. На пр: §. 372. казн. закона казни од пет до петнајест талира, али чиновник налази усљед олакшавајући околности да је и та најмања мера од пет талира, много, па га осуђује рецимо са два талира позивајући се у помоћ на пропис §. 38. полициске уредбе. Док неке полицијске власти разуму и овако раде дотле друге најпажљивије држе се принцина, да се при одмеравању казне крећу само у границама минимума и максимума законом постављеног држећи да је темељ смисао и пропис §. 39. полиц. уредбе. Као шго се види, да се власти чак и у примени материјалног закона не држе једног начела, то је на сваки начин врло нужно ради једнообразног рада и примене закона да се објасни и каже: које је мишљење правилно да ли оних првих или оних других јер обоје несме остати.

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО Ћ Е П И Ј А Б Р. I. (из ЗАВЕЛЕЖАКА ЈЕДНОГ ПОЛИЦАЈЦАЈ (Свршетак) Поред свега мога упињања, нисам могао успети, да се Трајко спроведе управи ради вођења даље истраге. — Не можемо присвајати туђу надлежност, одговори ми управник Н... коме сам се обратио у последњем моменту. После оваквог категоричног одговора, није миостало ништа друго, до да сва акта истраге сцакујем и пошљем среском начелнику, ну пре него што сам то учинио, донео сам својом руком решење о прекидању исграге иад Кузманом и пустио га одмах у слободу. Само што он о томе није могао ништа знати, јер је још био у бунилу. Даља истрага по делу Танасијевог убиства, текла је обичним током. Трајко је потпуно признао свој злочин и детаљно испричао начин његовог извршења. По што, вели, није имао новаца да о року исплати меницу ортацима а био је на њих много киван због неких ранијих рачуна — док су сва тројица ортачки радили, јер су га они, ио његовом мишљењу, неправедно оштетили, управ са оноликом сумом, колико је менични дуг износио, а сем тога изгубио је и сву своју готовину ортакујући с њима, — то се, после дугог размишљања, решио на убиство. Чекао је само згодан моменат, па да своју намеру у дело приведе. Тај моменат створио се њиховим поласком за Ваљево, за који је он раније сазнао од једног свог пријатеља. Истог дана, када су они пошли из Београда, пошао је и он, али са свим другим путем. Док су они ишли друмом за Ваљево, дотле је он ударио на Жарково и Железник, по том обишао Остружницу, и у први сумрак, спустио се у пећинске ливаде. — Намеран сам био, изјављивао је Трајко, да им се ту придружим, па доцније уз пут, ако не на другом месту а оно кад стигнемо на Дубоко, да их обојицу премлатим. За велику своју срећу, Кузман се вратио натраг а ја, нашав самог Танасија гди спава, променем ранији план и закољем га. Није ни гласка пустио док сам га клао... само је страшно кркљао •— По што сам га добро преклао, узмем му сав новац који је код себе имао, а за тим га довучем до воде и гурнем у исту. У том моменту нисам се ни мало обазирао на то: да ли ће ме ко видети, јер бејах решен, да убијем сваког ко наиђе. Тек кад сам се вратио на место извршеног убиства и огпочео бројати упљачкани новац, кога је било 530 банака, спопаде ме неки страх, те с тога, чим сам био готов с бројањем, кренем убрзаним корацима пут Умке. Да ме, пак, не би ко опазио, скренем с ирвог нута и дохватим се стазе иоред Саве, којом сам

ишао све док нисам прошао Варич. У Обреновцу погодим кола и одвезем се за Ваљево. Намера ми је била, да за сав новац, које сам од Танасија одузео, иокупујем стоку, али кад сам дошао у Ваљево, мене спопаде толики страх, да сам се, под изговором да је стока скуна, р.ратио одмах у Обреновац, не купив ништа. — У први мах био сам вољан заноћити у Обреновцу како би се сутра дан лађом вратио за Београд, али чим је настао први сумрак, спопаде ме нека луда жеља, да се вратим пешице, те да на тај начин прођем и поред места, на коме сам Танасија заклао. Нешто ме је просто гонило да то учиним и то тако силно, да. сам се одмах морао кренути за Београд, и ако сам добро зиао, да је то велика неспретност од моје стране. — Дошав до несрећног места, нисам могао одолети, а да на њега не свратим, а кад сам то већ једном учинио, нисам имао снаге, да се од њега одвојим, већ сам, као прикован, остао ту читав сахат, док, најзад, нису дошли стражари и ухватили ме... Даље већ знате.,. — Зар ти није било жао заклати човека? — Не, али ми је жао, што ћу ја пропасти. — Кајеш ли се сада због овога што си урадио ? — Ни најмање. Од тренутка када сам исноведио свој злочин и не мислим више на њега. За оно време пак, док сам био у бегсгву, било ми је веома тешко на души, и да нисам ухваћен, морао бих се, чини ми се, сам пријавити власти, и све признати. — —• — — — — — — — — — — —• — — * * * На два месеца после овога, Трајко је стрељан на оном истом месту, на коме је заклао Танасија, а сиромах Кузман, по што је у болници одлежао читав месец дана, за које му је време живот о концу висио, примио је од среског начелника сав свој новац, а у скоро по том напустио Београд и отишао у место рођења — Стару Србију. При поласку, свратио је да ми каже »з богом" и том приликом да ми захвали, тако бар он рече, на моме „вештом« раду. У разговору о пок. Танасију, каза ми, да му се он још два пута у сну јављао: први пут у тренутку када је Трајко ухваћен, а други пут у моменту када је стрељан. Зар то није најбољи доказ да има Бога, господине... — То је, мој Кузмане, доказ да постоји нека невидљива сила, која води рачуна о нама и нашим поступцима, а коју ми смртни још не можемо да прозремо. Звала се отта Бог, природа или судбина, објашњавала се она хипнотисмом или спиритисмом, са свим је споредна ствар. Главно је, да она постоји, и да о њој морамо водити рачуна. — Тако је господине. — Збогом. — Збогом. * * * Догађај са Кузманом рашчуо се у брзо међу становницима доњег спрата управе града Београда. Као што то обично бива, нарочито кад су људи беспослени, он је, у кратком времену толико модиФикован, да је од ћелије бр. 1 којој се све приписује, створио право страшило за злочинце. Желети је, да они у томе уверењу и даље остану Н А ПОСЛЕДЊЕМ ЧАСУ — ЈиИиз Геетапп Тишина је... Велики је парк, који се далеко пружа на подножју брежуљка, на коме се замак уздиа^е... Узвишен је поглед на замак са његова два торња, а у даљини високе планине покривене снегом, где се мешају са облацима. Плаво, пријатно небо гледа доле на сеновити иарк у тишини. На старим клупама у парку иочива прошлост. Живот у овом дивном зеленилу природном представљају врапци који се дрско лепршају и тамо амо ирелећу. Врагтци су познавали једна болесничка колица, која су се свакодневно вукла до водоскока у парку. Под точковима од гуме прштао је иесак а иослужитељ је једноликим корацима гурао колица преда се. За п.има је обично ишла млада, витка