Полицијски гласник

320

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Врој 41

то. Свако дете има у извесном погледу првенство — како ће дакле оно и моћи знати где су те границе? Одрасли морају радити, дете играти. Мати мора кувати, дете седа за постављен сто; мати мора прати, дете одело добија чисто; њему припадају лепши залогаји, оно се више чува од хладноће, њему се прашта и оно, што већи, одрасли, нити би смео чинити ни рећи — и сад од једном треба том злу стати на пут и одучити га од употребе његових обичајних права! Ко дакле овај вештачки однеговани егоизам дечији има пред очима, тај ће увек гдекоји деликат дечији блажије судити. При томе најзад не сме се заборавити, да понешто што дете чини, да је то само просто и слепо подражавање. Нека сви психолози обрате једном тачнију пажњу на овај моменат, па ће видети, како је пуно које чега, што дете чини, само чисто подражавање. Не може се заиста оправдати кажњивост, ако дете не подражава само онога, који треба да му буде тај пример — учитељ, родитељ и т. д. У опште можемо рећи, да нам још нико није доказао, да су деда рђавија него одрасли; а и искуство нао учи да су претварања, прорачунато неваљалство, намерна корист и тенденциозне лажи код деце несравњиво ређе, него код одраслих; ца она у опште добро и вољно посматрају, тако да их, са изузетком девојчица у добу пубертета можемо сматрати као добре, врло често као и изврсне сведоке.

ПРЕД гиљотином од Ивана Тургевева з Да је срео човек то лице гдегод ван тамнице, и у другим околностима, учинило би повољан утисак. Ја сам тај тип сретао стотинама међу париским радницима и ђацима јавних школа. Био је средњега стаса, танак, младићски мршав, врло витак, и није му било више од двадесет година. Његова боја лица, сасвим природна, показивала је добро здравље; био је свеж, ружичаст, и није побледео чак ни у тренутку нашега уласка у његову ћелију. Био је мирно проспавао целу ноћ. Док су му свлачили лудачку кошуљу, он подиже очи; дисање му је било редовно, дубоко, као дисање човека који се лагано пење на какву високу планину. Једанпут или двапут, он забаци косу једним покретом главе, као да је хтео да одагна какву непријатну помисао, затим истури главу унапред, брзо погледа у вис, и пусти једва приметан уздах. Изузев тих брзо и пролазних покрета, ништа није у њему одавало страх, чак ни узнемиреност или ма какву студију. Сви ми остали, без икакве сумње били смо блеђи и узнемиренији но он. Када му извадише руке из кошуље, он их мете, са задовољним осмејком, на груди, док су одвезивали кајише позади; мала деца имају исти покрет када их свлаче. Затим сам он скиде кошуљу и обуче нову, закоичавајућу огрлицу са много брижљивости. Чудан је то био призор гледати широке и слободне покрете тога голога трупа, тих голих удова, што се одбијало на жутом основу тамничкога зида. Дохвати ципеле, и са лармом стаде лупати ђон и потпетице о патос да би нога лакше ушла. Он изврши све те мале ствари без икаквог устезања, весело, као да се дошло да га поведу у шетњу. Ћутао је, и ми смо такође ћутали, измењујући погледе и слегања рамена. Нас је била пренеразила простота његових покрета, простота која је имала, као сви мирни и природни појави живота, извесну елеганцију. Један од присутних кога сам случајно срео истога дана, рече ми, да док смо били у ћелији Тропмановој, њему је изгледало да нисмо више у 1870, но у 1794, да нисмо били прости грађани но Јакобинци, и да смо водили на губилиште не једног вулгарног убицу, него каквог лезитиристичког маркиза са црвеном потпетицом... Приметило се да у опште осуђени на смрт, при саслушавању смртне пресуде, падају у једно стање неосетљивости које се граничи са каталепсијом, као да су умрли пре извршења смртне пресуде: или позирају и пркосе смрти да би себи дали

више значаја, или се бацају у очајање, плачу, дрхте, преклињу за опроштај... Тропман није припадао ни једној од тих врста. Његово држање изненадило је и самога Г. Клода. Ја признајем, да се Тропман био показао слаб, моји живци не би то могли издржати, и ја бих утекао. Али, видевши га како му је држање чврсто, просто и скромно, сва моја осећања одвратности које ми је уливао убица, чудовиште које је давило малу децу док су она викала: »мама! мама! мама! к — осећање сажаљења који сам осећао према људском створењу које ће смрт ускоро прогутати, — сва та осећања су нестајала и стапала се у једно једино осећање: чуђење. Какав је могао бити моралан ослонац Тропманов ? Да ли је играо улогу пред гледаоцима ? Да ли нам је давао последњу представу ? Је ли та хладнокрвност долазила од урођене храбрости? Је ли то било самољубље потпирено речима Г. Клода? Гордост у борби коју је до краја требало издржати, или које друго осећање које ми нисмо могли наслутиги? То је тајна коју је он са собом у гроб понео. Више њих су убеђене да Тропман није био потпуно умно здрав. Луди покољ који је извршио канда погврђује то мишљење. IX Када је обукао ципеле, Тропман устаде, стресе се и рече: »Готов сам!® Навукоше му опет лудачку кошуљу. г. Клод нас замоли да оставимо осуђеника на само са свештеником. Једиа да смо провели два минута у ходнику, када се ломни млади човек, храбро дигнуте главе, усправљена стаса, већ показао пред нама. Религиозно осећање било је слабо код њега; тај обред испунио је као какву Формалност. Свештеник изговори хладно опраштање грехова. Цело наше друштво, са осуђеником у средини, попе се уским вијугавим степеницама којима смо се били сишли пре четврт часа. Одједном се нађосмо у непробојном мраку; кандило се било угасило. То је био тренутак неописане забуне. Ми сви нагосмо на горе гурајући се; Бучан и журан одјек наших ногу чуо се на степеницама. Тискали смо се; рамена су нам се додиривала. Неко изгуби шешир и поче се љутити и псовати: »До сто врага! свећу, светлости!" А међу нама, у тој дубокој ноћи, налазила се наша жртва, наш пљен онај несрећник ! А он? Ако му се прохте да се користи помрчином, да се послужи својом окретношћу и енергијом очајања, могао би се спасти... где? Где? Ма где, у један угао тамнице... и ту да разлупа своју главу о зид... Бар би сам над собом извршио правду! Не знам да ли је осталима то било пало на памет... у свакоме случају, моје поставке биле су без основа. Цело наше друштво изиђе кроз лабиринат од степеница у ходник, са ломним младим човеком у среди. Гилотина није изгубила свој пљен! И тада пође литија на губилиште. X Та литија је пре била бежање разбијене војске. Тропман је ишао напред, лаким еластичним, готово веселим кораком; журио се. Ми смо ишли за њиме у корак. Неки су гледали да га с десна и с лева престигну да би последњи пут видели његово лице. Прешли смо ходник скоро у трку, исто тако сишли преко других степеница. Тропман је скакао све преко два и два басамака. Тако прелетосмо дуж једног узаног ходника, и пошто смо прескочили преко још неколико басамака, нађосмо се понова у соби у коју смо прво били уведени, и којој је у место намештаја био само један табуре. И на томе седишту учини се опрема осуђенога. Ушли смо кроз једна врата, а кроз друга, са противне стране, изиђе један човек, озбиљним и одмереним кораком. Био је у црном оделу и белој кравати, — рекао би човек да је дипломат или пастор; — то је био џелат. За њим је ишао један старчић у црном реденготу; то је био први помоћник Париског Господина, џелат из Бовеа. Старац је носио у руци једну кожну кесу. Тропман се држао непомичан пред табуреом; ми смо се у исто доба, груписани око њега, били зауставили. Џелат и његов помоћник били су се сместили с десна; поред њих, свештеник, Управник и Г. Клод с лева.