Полицијски гласник

БРОЈ 41

1ШЈШЦИЈСКИ ГЈ1А.СНИК

Старац отвори кесу кључом и извуче неколико белих кајишева са пређицама; доста тешко, он клече иза Тропмана и поче везивати ноге. Осуђеник је нехотице спустио ногу на један од тих кајишева; старац се упињао да га извуче, и два пута му рече: »Опростите, господине," пре но што је додирнуо Тропмана у ногу да би му скренуо пажњу. Овај се окрете, и својим учтивим полу-поздравом, подиже ногу и остави кајиш. За то време, свештеник је полугласно читао у једној књизи француске молитве. Друга два помоћника џелатова скидоше брзо лудачку кошуљу, дочепаше Тропмана за мишице везаше му руке на леђима, у облику крста, и цело тело покрише узицама и кајиглевима. ( свршиће се)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО ГРЕХ У ГРЕХУ (једна полицијска тајна) Таман сам хтео да доручкујем, када ми једаи полицијски агент донесе једну цедуљицу од управника полиције, и на њој речи исписане управниковом руком: »Иеизоставно да се пронађе«. К томе беше још написано: Из Порцеланске улице Вр. 6 4. спрат, јављено је двоструко извршено самоубиство. Молим вас, да одма предузмете званични увиђај на лицу места, Лекар је већ позват«. »Поручите одмах једна кола«, заиоведим агенту полицијском. »Она су већ спремна по наредби господина управника". »У толико боље. Пођите са мном". За неколико минута довезоше нас кола иред означену куКу, Група људи, која се беше скупила пред уласком, али не могаше ући у кућу, јер им то жандарми нису допуштали, тврдила је, да је тај жалосни случај већ продро у јавност. Брзо се попнем уз степенице на четврти спрат. То је било уз сами таван, где нису били станови, већ саме неке ћумуране. Врата од једне такве собе била су широм отворена и муку сам имао, док сам се прогурао кроз множину укућана, који се из љубопитства беху сакупили. Кад сам ступио унутра, осетих јак задах од угља, и пре но што ми је приступио полицијски лекар, знао сам већ шта се десило. »Самоубиство угљеном, — жртва једна жена и једна девојчица од 2—3 године". »Самоубиство? Да није искључеиа могућност несрећнога случаја"? упитам ја. „Са свим искључена. Зар не видите тамо мангале, које су нарочито запаљене". „А зар није било могућно спасење«? „Није. Сви су покушаји за новратак у живот остали без успеха; смрт је морала наступити пре неколико сати. Штета за оба млада живота." „Заиста, штета! На сламњачи бе-дној, загрљене, нашао их је лекар — младу жену, финих црта и једно мало девојче са златно-гргуљавом косицом. Ни јад ни невоља, коју су трпели, па ни страшна борба са смрћу — све то није могло избрисати њихову лепоту. Сажаљења достојна створења! »А ко је та несрећница"? »Једна сирота шваља, која од неколико недеља станује овде са својим дететом, Фани Гертнер звала се", јецала је једна жена крај постеље самртника. »Да нисте што род покојнима«? „Нисам, ја сам газдарица куће, али спомоћу мене нанела је она себи смрт"* »Како то, с помоћу вас«? »Синоћ је дошла доцкан к мени у вече, и молила ме, да јој дам мало угља, јер јој дете плаче од хладноће, и она то већ не моше више да подноси. У соби није било пећи, јер није имала ни средстава, да је ложи. Страшно је било видети сироту госпођу, како јој се крупне сузе нижу низ лице. Нисам се дуго ни мислила, већ одмах напуним мангале угљем, дам јој и замолим да пази, да се не деси каква несрећа. Не брините

се, драга госпођо, одговори она, знам ја како се то употребљује. Истина је, оиа је то врло добро знала, — ах, милостиви Боже, ја ћу себи целога века за то пребацивати«! и опет поче плакати. Ја се нисам могао даље с њима бавити, јер ми привуче пажњу један мали пакет, што је лежао на столу. Био је концем завезан и носио је наслов: »За полицијску власт", а испод тога: »Молим за велику дискрецију". Узмем тај пакет, саставим протокол увиђаја и лекарскога мишљења и уредим све, да се лешеви пренесу из те куће у капелу за мртваце. 'Гиме је био готов мој задатак, и ја одем у свој биро, да бих тамо на миру прегледао тај пакет, гато је на полицију адресован. У њему је био један отрцан молитвеник, на коме се ипак могло видети, да је у своје време био и те како еленгантан, у загасито плавоме сомогу са сребрним грбом гроФовске круне. Хартија, којом је молитвеник био увијен, била је исписана. И у пркос раздражењу, у коме је била особа, која је то писала, могао се лепо видети диван рукопис какве лепо образоване женске. Ево садржаја : Моја исповест. — Ја сам згрешила и зато се предајем својевољно смрти. Свет може сматрати као злочин од моје стране, што и дете своје предајем смрти, али ја не мислим да је тако. Ја сам дала живот своме детету, и мислим да му га смем одузети у моменту, када сам стекла потпуно уверење, да би у животу било само за мучење. Моје дете нема имена, — и ако му је мати гроФица Ерна Линденхајн. А како је то дошло ? Мој брат Ервин одговориће на то питање у поверењу. Он ваљда неће дозволити, да је он довео у нашу кућу тога заводника, који је извршио злочин нада мном, неискусном девојком, да је он тај, који је злочин потпомагао, а после га моме оцу у најцрњим бојама оцртао. Он је хтео тиме да скрије тамну сенку, а тиме и свој младићски грех, њему је требао мој део наследства, јер је његов био преоптерећен дуговима. Његова је тежња била, да сву љутњу очеву пренесе на мене, и то му је пошло за руком. Шта је све било између мене и оца, тога нећу да се сећам, — ноћу побегнем од куће и он ме више није ни тражио. Ох, да нисам имала матере! Тешко томе детету, које је лишено њене заштите, — за то и не треба Ада да ме преживи. Шта сам ја претрпела? Ни више ни мање од хиљаду преварених и остављених жртава пре мене. Ко на то пази у вртлогу велико-варошкоме? Прво сам сама гладовала, за тим са својим несрећним дететом. Као кћи грофа Линденхајма имала сам сјајно васпигање, а радом руку својих могла сам само мало новаца зарадити. Од три дана на овамо хранили смо се сувим хлебом, а кад сам данас видела Аду како плаче од глади, сакрила сам лице велом и истрчала на улицу да просим за своје дете! Јако сам била узбуђена, пред очима ми је све играло. Првога иролазника ословила сам; шта сам рекла, то сам Бог зна. »Ерна"! узвикну он — Ервин, мој брат. Не знам шта ми је било, само знам то, да сам га ухватила за руку и довукла га амо у ово легло беде, »Ево, погледај све ово — то је твоје дело"! рекла сам му. Он је стајао као какав осуђеник. »Ерна све ће се то ноправити. Отац је умро пре месец дана. Он на тебе више није мислио, али ја ћу сав његов грех поправити". »Његов грех? А ко има све ово да носи на својој савести до ти«? узвикнем ја. »Ко ме је истерао из родитељске куће, ко други, за име Божје, него ти"? »Смири се, Ерна. Ти ћеш бити тамо опет примљена, ако се вратиш као и пре — сама«. »Без мога детета? Бедниче, зар ти мислиш да сам ја гако ииско пала као ти ? На овоме свету немам другога сродника сем овога детета, — никада га напустити нећу"! »Онда буди бар толико паметна, узми што ти нудим, то ти припада по закону. Ти си у највећој невољи, та ће те сума спасти, док се не доведе све у ред". Одгурнем ту руку, која ми је нудила новац. »И кад бих од глади морала са својим дететом ^мрети, никада се не бих дотакла ни једне паре, која долази из руку једнога Линденхајма". »А ја ћу се онда иутем власти постарати, да једнога дана не буде осуђена због прошње гроФица Линденхајм«, рече он и залупи врата за собом. Ада је дотле спавала, али се од те лупе пробуди из дремежа. Плакала је. Сирото, јадно дете, пусти сузама на вољу! — »Мама, зима ми је", уздахну дете. Буди мирна, срце моје, учинићу још један тежак корак, просићу овога пута не за но-