Полицијски гласник

ВРОЈ 42

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

329 "

појавио крик гомила праснуо је као каква бомба, и да је одмах после тога наста^о ћутање без и једнога даха... Преда мном је био један стражар, млад момак ружичастих образа, здрав као тресак... Видео сам да ме укочено гледао, са заплашеношћу и неком глупом сметеношћу. Видевши га, ја рекох себи: »Ево овај војпик, дете из забаченога села, из ваљане и честите породице... Шта му се овде показује!« Најзад, ја зачух лаган удар дрвета о дрво; то је био горњи полукруг огрлице што држи непомичном главу осуђенога, која је падала. Најзад зачух мукло, протегиуто рикање, нешто се са лармом скотрља и учини: уф !... Рекао би човек нека јака животиња која олакшава себи повраћањем. Не могу наћи другога поређења. Све постаде тамно око мене. Неко ме ухвати за руку; погледах: то је био помоћник Г. Клода, Г. Г..., коме је, као што сам доцније сазнао, Максим Ди Кан препоручио да пази на мене. „Ви сте врло бледи... хоћете ли воде? <( упита ме он осмејкујући се. Али ја му захвалих и вратих се у гамничко двориште којс ми је нзгледало као заклон од свирепости које се чињаху иза врата. XII Наше друштво се понова сакупи у стражари, близу врата, да се опрости са управником и да да времена гомили да се.растури. И ја уђох унутра и прикупих извесне појединости. Тропман, већ везан о даску, био је бацио главу на страну, она није била ушла у огрлицу ; џелати да би је устурили, почели су га вући за косу и он уједе једнога од њих за прст. Дознадох још да одмах после извршења, док се тело бачено у Фургон брзо удаљавало, два човека су се пробила кроз редове од војника, приближила гилотини, и замочила своје мараме у крв која је текла кроз пукотине дасака. Слушао сам тај разговор као у сну; био сам и сувише уморан... Цео свег изгледао је заморен и у исто доба као да му је нешто олакшало, као да му је неки камен скину.т са срца. Али ниједан од нас, ја велим ниједан није изгледао као човек који је осеИао да је био ирисуствовао једноме чину друштвене иравде; сви су окретали главу од те помисли, и сваки је отклањао далеко од себе сву одговорност тога убиства. Ја поздравих управника и пођох са. Максимом Ди Каном. Река створења људских, људи, жене, деце, куљала је пред нама у својим прљавим и гадним валима. Сви ти људи ћутали су. Само су се блузе иитале: »Где ћеш? — А ти?" Деца су поздрављала с времена на време звиждањем кокоте у колима. Како су сва та лица изгледала мрачна, сањива, тупа ! какав израз досаде, умора, незадовољства, разочарења, нарочито неке неописано преварене наде! Нисам видео пијанице, или их је полиција покупила, или су сами отишли кућама да спавају. Свакодневни живот узимао је понова сву ту гомилу у своје зупце. Зашто су сви ти људи изишли те ноћи из својих навика? Са којим ће се осећањима вратити на свој посао? Путем, препирао сам се са Максимом Ди Каном о ономе што смо мало час видели. По коме праву дају се овакве представе? Зашто одржавати варварске обичаје средњега века? Какви срамни поступци! Шта значи то опремање, оне шетње по ходницима и степеницама? Иа сама смртна казна, како је оправдати? Ми смо видели какав утисак чини она на гомилу. Рекао бих чак да је сама предсгава једна илузија, јер од све те руље од седамдесет хиљада људи, можда педесет или шездесет, највише, могли су штогод видети у нејасној светлости зимњега јутра, и кроз редове војника и коњаника. А остали? каква је корист по велики број од те срамне ноћи, од те ноћи разврата? Ја мислим на онога младог радника кога сам неколико минута посматрао; да ли има кога који верује да ће он сутра засести на посао са више енергије, са јачом мржњом на нерад и на порок. И ја сам, шта сам исцрпао из емоција те ноћи? Нехотично осећање чуђења пред човеком за кога сам знао да је убица, чудовиште од неваљалства, зато што је знао да пркоси смрти! Је ли на тај резултат мислио законодавац? Где је чувени „морални циљ и извршења смртних пресуда, који су толико пута Факта утерала у лаж?

Али довољно је дискутовање, тај би ме предмет и сувише далеко одвео. Свакоме је познато да је смртна казна једно од најважнијих питања која занимају данашње човечанство. Ја ћу биги срећан, и опростићу самоме себи ту ноћ проведеиу пред гилотином, ако моје причање могне дати који разлог више ноборницима укидања смртне казне, или ако ми бар пође за руком да та извршења не буду више јавне представе. С Француског Б.

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО КОД ТОЛИКО ЖЕНА ПА БЕЗ И ЈЕДНЕ ИЗ БЕЛЕЖАКА М. ГОРОНА ШЕФА НАРИСКЕ ПОЛИЦИЈЕ БЕЗБЕДНОСТИ преводи д. г. ш. Каже стара пословица: што више, то боље. Али по овоме што ћу сад испричати, моа^е се видети, да не ваља, кад човек има пуно жена. Паше правосуђе гони полигамију. Казне су још и сад врло строге. И поротници су обично рђаво расположени према глупацима, који се по други пут жене, а нису слободни. Па и сва та лица, што пате од нотребе да се по неколико пута вежу браком, и они су аарије љубави. И то су иесрећна створења. Непрестано граже љубави, јуре за њом, мисле да су је ухватили а једва су се сенке њене дочепали. Биће томе десегак година, како сам у Нејљију, по налогу истражног судије, ухватио једног човека због дваженства. Тај човек је био од врло честите и познаге породице. Рецимо, да се звао Ролак — јер нећу да га издам. Било му је већ око шесет година. Висок, сув, седе браде, крута држања. Прави енглески поп. Сви су мислили да је Енглез или Американац, јер, и ако је био Француски држављанин, није знао добро Француски да говори и заносио је много на енглески. — Знам, зашто ме хансите, — рече ми сасвим хладнокрвно. — Криве ме због дваженства. — Не, господине, него због троженства. — Ја, истина, имам три жене; али мој први брак не вреди, а други је пре пет година судски разведен, и тако сам био у потпуном праву, да се у Америци оженим по трећи пут. Ја сам вазда полазио с тога гледишта, да је човеку доста већ и то, кад се ухапси, те је сасвим излишно, да му се та непријатност пове^ава разговором о његовој кривици. С тога му и нисам противречио, него сам чак казао, да ће ми бити врло мило, ако му буде пошло за руком, да увери истражног судију, како није ни мало крив. На то ми је Ролан испричао свој роман. Прво је казао, да се родио под несрећном планетом, и доиста није имао среће. Цео живот његов био је испреплетан све самим несретним случајностима. Био је из одличне иородице. Браћа су му била официри. А и он је служио у једном афричком пуку, па како је био врло интелигенган и храбар, брзо је дотерао до подоФицира. Несрећа је његова тако хтела, те кад је добио за наредника, буде му поверено да рукује касом у својој чети, па једно вече напије се и прокоцка сав новац. Сутрадан, кад се пробудио још онако бунован од пијанке, сети се. шта је урадио и силно се поилаши, јер је тога дана имао да положи рачун своме командиру. Чисто као луд оде из касарне под некаквим изговором, на одјури до најближе жељезничке станице седне на воз и неколико је дана тако лутао но провинцији, а после оде брату, Официру, који је био са службом у једном провинцијском гарнизону. — Брате, — рече му, •— ја сам ти пропао. Проневерио сам поверени ми новац. Отишао сам без дозволе. Знам, да су ми већ прегледали рачуне и да је моја кривица обелодањена. Али брат, место да му помогне и да поправи братову погрешку, а за то је требало само седамдесет и осам Франака, јер је свега толико прокоцкао и за одсуство без дозволе био би кажњеп само са неколико дана затвора, — брат, ОФицир,