Полицијски гласник

346

ЛОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИЕ

ВРОЈ 44

— Ви сте врло часни, господиие Моизе, али ја љубим Максима. И Моиз би отишао мрмљајући: — Нристаће једном! Пристаће. Међутим, ваљало се решити. Максим и она често се шетаху заједно по стеновитим морским обалама, и у околини се о томе већ говораше. По несрећи, они беху сироти. Модискиња не добија много, особито када има да храни свога оца; кријумчар има мртвих сезона; истина је да је то стање врло красно! Они се толико љубљаху да једнога јутра одоше тражити оца Паскала па му рекоше: — Ми се волемо и хоћемо да се узмемо. Стари подиже главу и одговори полако : — Добро... добро... Будите од малог броја. Заљубљени клекоше на колена и он их благослови: веридба се сврши. Паскалина одведе младога човека, и те вечери они остадоше доцкан, сувише доцкан, на обали. Како лепа Васкиња бејаше сва срећна и срце јој пуно радости, она ће сусрести Моиза Дунеца, који јој рече озбиљно, чачкајући нос: — Ја вам нудим добар положај, Паскалина... добар положај!... Она ће му на то одговорити. — Ви сте врло часни, господине Моизе, али, баш овога вечера, Максим Сарабејру и ја верисмо се. И г. Наиз оде опет мрмљајући: — Опет ће присгати! Опет ће пристати! После неколико дана ггонудише Максиму један посао; диван посао ! Цео један товар лађе ваљало је увести у Гвипуцкоа. Млади кријумчар показиваше се поверљив, а, међутим, сезона бејаше рђава. Целог дана и целе ноћи Фијукаше : спучине ветар који је говорио мрнарима : »Богородица од Гвидсгуте иде. а Вогородица од Гвидсгуте, бледа богородица и зелених очију, која односи у свом лету оне који се ноћу одоцне на сињем мору. III — Вратићу се кроз недељу дана! рече Максим Саржбејру, пољубивши румене уснице своје пријатељице. Али недеља, затим месец, два, три месеца протекоше, а Паскалина не доби никакве вести од исгога кријумчара. Она плакаше и дању и ноћу, од јутра до мрака. Када бн свршила посао, остала би стојећки, по неколико часова, на стеновитој обали, с иогледима упртим ка шпанској обали. Ах! када би она била слободна, како би она пошла у трагање за својим вереником, тамо даље, кроз те високе планине које је деле од њене љубави! Али ваљало јој је остати: имала је старога да храни. Једнога дана пронесе се глас да је Максим убијен од царинске страже; и, доиста, цела година прође, а он се не појави. Како једна несрећа не долази сама, Паскалин дућан изгоре, а не сазнаде се ко га запали : Паскалина и њен отац беху уништени. Моиз Дунац имао је срећу као и увек, његова кућа остаде нетакнута. Ои се не усуђиваше више да тражи лепу Баскину, знајући добро да би му она одговорила: — Ви сте врло часни, господине Моизе, али ја чекам Максима Саржбејрда који ће опет доћи. Ако не буде дошао, ја ћу му остати верна као његова удовица. Па онда, ја сам честита девојка и нећу пропасти. Да, она беше честита, сирота Паскалина, у толико честитија у колико беше несрећнија. Од како беше изгорео дућан,

она није више радила за себе, него код другога. Мучила се два пута више, а добијала два пута мање. Стари остајаше сам целога дана и венуо је полако. Било је тада две године од како бегае нестало Максима Саржбејрда. Најзад, беда Паскалининих ностаде тако велика да Моиз Дунец поче да их сажаљева. У осталом, он беше заљубљенији више но игда, услед нрезрења ове лепе девојке, тако младе свеже. Отпоче опет облетати око ње. Само јој овом приликом каза: — Ја вам не нудим више добар положај; Паскалина. Али ми треба да се узмемо. Ви се убисте радећи, и ако тако не радите, ваш би отац умро од глади. Максим је умро. Спасите онога који живи! Она не одговори ништа, него стаде плакати и прихвати његову руку. Тада, Моиз оде тражити оца Паскилина и исприча му ствар. Стари подиже главу и рече му тихо: — Добро.., добро... нема више атица у лањсним гнездима. Али они не клекоше на колена пред старим, и он их не благослови. IV На три дана пред венчање, у доба јесење равнодневице, лепа Паскина иђаше путем дуж Фере, близу ове пећине, када један глас рече ггозади ње: — Паскалина ! Паскалина ! Она стаде дрхтати као лист, и повикавши: „Максиме! јеси ли то ти! јеси ли то ти! с< она полете као рањена птица у наручје своме драгоме. То беше главом оп, још леп, али блед и мршав. Он је стеже уза се, врло јако, врло јако. — То пије истина, то није истина, да ћеш ти поћи за Моиза Дунеца! — То је истина. Ако ие будем пошла зањ, отац ће ми умрети од глади. Зашто се ниси вратио? — Зато што ме Шпанци ухватише и држаше у тамници. Али ја сам сада слободан. Радићу. —■ Шта ће бити са оцем, ако те опет ухвате? А Максим је притиште узасе силно, страсно, дуго. — Не, не, не говоримо више, рече он; оставимо све то на страпу; ја те љубим ! И он је обасипаше пољупцима, вукући је полако к пећини. И она се не одупираше више. И у слатком хладу иећине, они се разговараху тихо, сасвим тихо, прнљубљени једно уз другог, у заносу од бескрајне љубави која жели и која се мења. Наједаред, истргавши се из његових руку, она ће рећи. — Време пролази, пусти ме да идем; чујем поноћ. — То није поноћ; то летење галебова шушги. Дуго после тога, она ће опет рећи: — Како мумла море!... ако нас прогута? — Не мумла море: љубав наша иева ! — По трећи пут, она ће Опет рећи, дуго после тога: — Чујеш ли, Максиме, како бесни ветар. — Не бесни то ветар. Богородица од Гвиндсгуте то иде! Наши последњи часови живота јесу наша прва ноћ љубави. 'Ги пећеш ноћи више за другога, сада: Ето нам свадбене собе, а талас ће нам бити наш зелени покров? И он јој затвори уста пољупцима врелим као пламен... Нађоше их, сутрадан, силно приљубљене једно уз другог, и пећина се, сада, зове „Соба Љубави." Стари је иотпуно узет. Проси пред црквом. Слабо што да рекне, али промрмља с времена на време: — Лоше... лоше... нада је била јалова и магарац ју је појео.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА На питање које смо изнеди у броју 3 8 «Подицијоког Гласника" од ове године, правидно су одговорили : г. Радосав 'Бермановић, писар среза јасеничког, округа крагујевачког и г. Ђ. А. Радојевић, практикант среза млавског округа пожаревачког. — Њихови одговори, којима ми придружујемо и наше мишљење, гласе овако:

За иступне кривице из Ш-ће части казненога законика, нити се може умањити нити повећати мера казне од оне мере која је у казненом законику за дотичнеиступне кривице прописана. — То се не може учинити са овихразлога : Што је § 25 полицијоке уредбе, која вазки као поступак за кажњење иступних кривица по казненом законику, *

- изрично пропиоује: * Види примедбу иод загдавља полицијике уредбе.

да се за сваку истуану кривицу само онолика казна досудити сме, колико се за коју казнителним законом одређује. Овакво исто наређење стоји и у првом одељку § 3 8 исте уредбе, с тим само додатком: да се ова казна може и иовећати и умањити ирема околностима које кривца оатерећавају или олакшавају. Али, то умањавање казне не може бити мање нити иовећање може бити веће и од оне мере коју