Полицијски гласник

362

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 46

— А долф Бело прича тамо с погледом на једну студију у „Фигару" следећи догађај. — Допада ли вам се вино? упита барон, коме је изгледало, да Бело-ов чланак није био такав, да би требао због њега заборавити на дужности гостопримства. — Допада ми се изванредно... Догађај, о коме говорим, је овај: »Доктор Лиј, у своје време лекар у „Салпетријери", заповеди једног дана некој од својих болесница, именом Естера, пошто је био успавао, да после четири недеље, око девет сахати изјутра,' чим он ступи у болесничку дворану, опали на њега два револверска метка, и то по сред груди. Он јој означи место, где ће наћи напуњен револвер. Четири недеље прођу; доктор заборави на своју заповест, или, као што би још могли рећи, на летентну сугестију, али буде на њу опоменут врло јасно и опоро. Тек што је, на име, ступио у дворац, кад Естера изиђе преда њ и опали двапут на њега. Болесница буде опкољена, саслушана; чинили су, као да хоће да је ухапсе Она дрхће целим телом... »Доктор јој приђе: „ — Зашто сте ме хтели убити?" „ — То не знам. Та ми је мисао наједанпут дошла. Потражила сам себи револвер и чекала сам вас на степеницама." в — Та мора да вас је неко наговорио?® „ — Не, није нико; не сећам се..." „Ништа се није могло од ње сазнати. У најближем тренутку не опомиње се болесница ни драме, нити узбуђења, која су је пратила; не опомиње се ничега из свега, ако се тако сме рећи, другога живота; не сећа се заповести, коју јој је издала друга особа, или да јој је каква страна особа наметнула своју вољу...« — Догађај, који ја држим за истинит, закључи доктор, јесте још једна потврда за хипногичну сугестију. — Лепо, рече барон, док је хитао, да послужи свога госта... Али то ме утврђује и у оном другом гледишту, да би се власти баш с тога и морале више занимати тим нервозним појавама, које за урачунљивост извесних особа нису од незнатнога значаја. —• 0, ја сам се у »Салпетријери® већ више пута састао са исгражним судијом Гијбм, који тражи пута и начина, како да се доспе до кажњавања посредних преступника, који су путем хипнозе, преко другога извршили злочине. У том занимљивом проучавању њега помажу како лекари тако и проФесори правних наука... Ви видите, драги бароне, да се и правосуђе удружује с нама; оно се опрема, да служи науци, а и да се послужи нашом новом науком. — Али међутим ипак субјекти, као Луј Шасен, мирно пролазе некажњени. — Ах, Луј Шасен! Добро, те сте ме на њега потсетили. На њега умало што нисам заборавио... а имам о томе човеку да вам јавим интересантне ствари. — Одиста? упита барон, оставиаши нож и виљушку. — Сетио сам се. Па ја познајем тога човека. Његово име, које ми он није никад рекао, дознао сам сасвим случајно. Господина сам видео први пут у једном веома сумњивом друштву. — Каква је била то сорта од друштва? — Јесте ли већ слушали о госпођици Икс, не оаш сасвим непознатој глумици?... Е, па, кад сам је ја познао стајала је госпођица у тесној вези са једном плавом, младом дамом посве исправне лепоте, са једном девојком веома доброг васпитања, о чијем се гласу могло само добро чути. Лепа плавуша је, како изгледа, била противна таквој вези, због чега се госпођица Икс служила посредовањем једног пријатеља или љубазника, реченога Луја Шасена, који се тада већ бавио хипнотизмом. — У које време мислите то ? упита барон Роберт живо. — Па, пре три године, године 188*, могу вам шта више рећи и тачан датум, који сам још нашао у својој књизи о болесницама. Било је 2. марта... зашто сте се тако препали? Буди ли вам тај датум какве успомене? — Да, јер сам крајем марта 188* године изгубио пријатеља, који ми је готово био као син! —• Али наставите... Рекосте, да се госпођица Икс служила помагањем Луја Шасена. — 'Гако комбинујем ја; казао ми наравно није... Али је Луј Шасен тада био још дилетник... хипнотичар, који је оперисао само у салону или будоару, и иото је тако као и ви мало разумевао да хипнотисану особу опет пробуди; па као и ви био се и он уилашио, да не настуни оинкопа и даде позвати

првог лекара на кога наиђу. Као што сте ви наишли на мене, тако је и он дошао у додир са мном. Али сам имао много муке, да пробудим из њезина сна његову пацијенткињу, која је била веома хистерична особа, и која је, без сумње, била хотимично и сувише јако хипнотисана. Али ми најзад пође за руком, и како сам се бојао даљих нервозних напада, ја оам је тада одвезао кући, у Ри Вланш. — Ри Бланш! узвикну барон; сећате ли се још и њезина имена? — Разуме се! после неколико месеци био јој претрес у суду!... Звала се Берта Моклер — али шта је вама? пребледели сте као... — Мени није ништа... На страну са мном! Говорили сте о претресу... јесте ли га пратили ? — Читао сам у новинама о томе. — Јесте ли се чудили? — Помислио сам: опгужена, чије ми је душевно стање било познато, није никако могла оно убиство учинити из властитих побуда. — Али код суда ниоте о томе учинили никакав исказ^ — На то се не бн нико освртао... Било је пре три године, и ја сам тада био још непознат, а хипнотичка сугестија још непознатија од мене. Тек је у Нансију само привлачила пажњу, где се проФесор Бернхајм занимао проучавањем тога питања. У осталом ја сам за време те парнице, као што ми сад пада на памет, био код Берихајма у Нансију и експериментисао. Само сам случајно сазнао о претресу и осуди, пошто сам ја онда једва имао времена за читање новина. — Неправедна осуда! рече барон устајући. — Па ви идете можда сувише далеко! мислио је доктор Баријо... Што сам рекао, тек је само нагађање, али још ни из далека не извесност... — До извесности ћете, настави барон енергичним тоном, доћи као и ја, ако се сетите на име човека, којега је Берта Моклерова убила. — Он се звао господин де Живјер — али та ми ствар ништа не објашњава. —• Е, видите — госпођа Шасен била је удова госпођа де Живреј, пре него што је постала госпођом Шасеновом. — А-ах! — И сад разумете? Је л' те? Луј Шасен је преко Берте Моклерове убио мужа, да би се затим оженио удовицом, десетоструком милиунарком !.. XI Сад барон Роберт, ириближивши се сасвим доктору, понови целу парницу са свима појединостима и околностима, пустивши да читава ствар још једном прође пред његовим душевним очима. Док је доктору описивао све епизоде, водио је ствар Берте Моклерове тако искрено, да боље не би могао учинити ни један бранилац, који би веровао у хипнотичку сугестију. Био је, дакле, убијен човек. Полиција изиђе на место догађаја и нађе иоред лешине престрављену, саломљену девојку, на чијем је лицу, у чијим очима, у чијем држању био оцртан чудноват израз, тако да лекар није могао а да не каже комесару, да по његовом мишљењу не може ова девојка бити сасвим при свести. Она буде саслушана и призна, да је убила господина де Живреја. »— Зашто?« „— Нисам могла друкчије, одговара она. <( Али се том одговару правосуђе не чуди, ма да се сва хипнози склона лица служе у сугестији готово сасвим таквим истим изразима, тако, да би већ само то било довољно, па да се иаслути стање, у којем се нгразе такви душевни болесници. » — Проболи сте га овим ножем овде?« - Да!« » — Је ли тај нож ваша својина?" » — Није. Нашла сам га тамо у кутији.« » — Ко га је тамо метнуо? (( „ — То не знам. (( И она то одиста не зна. Она зна само, што јој је наређено да види. „ — Немате ли сакриваца?« в — Не, немам! одговори она журно. ((