Полицијски гласник

БРСШ47

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

369

отиктивно као средство у сексуалној борби. Баш у овим речима »средство у сексуалној борби« лежи много истина. Човек нрима борбу директно и кад ствар схватимо без цифрања нећемо моћи а да не закључимо, да се и у животињском царству исто тако дешава, као и међу људима. Мужјаци се за женке боре директно међу собом а ове морају да гледају да растуре ту борбу за њихову личност, у чему је онда и употреба сујете у њиховом сексуалном животу. Да су жене сујетне, то нас криминалисте ни најмање не изненађује пошто ми то врло добро знамо и нико то не треба да нам објашњава; али за нас није равнодушна врста, на који се начин та њихова сујета испољују; За нас су важне последице њихове сујете и место њено међу другим односима, (Наотавиће ое)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО НЕПОЗНАТЕ ЛЕШИНЕ (ив Горонових шемоара) (Свршетак) Међутим простим једним средством могла би се незгода ова избећи. Зашто се не би сваком агенту, коме могу бити поверене важне мисије, — издала дозвола за једно једино путовање без одређеног места определења, за сваку од жељезничких прура? Приспевши на одређено место, он би предао дотичну дозволу и имао би бар времена да телеграФСким путем тражи новац од управе. Ове карте, којима би се на показани начин служили агенти биле би потом исплаћене жељезничком друштву од полицијске преФектуре. Сви би били задовољени. па чак и преФектура, која би сигурно добила олакшице у цени за ове дозволе, док данас један агент кад путује, плаћа целу карту. Ни железничка друштва не би ништа изгубила, јер би путовања агената била много чешћа и многобројнија но данас. Колико би малих реФорама овог рода, могле имати најлепше последице. Тако, и за важни и тако одани персонал комесаријата, имао бих да изложим више корисних захтева. У току истраге по делу нађене, у Сени, увезане лешине, о чему је раније било говора, — послужио сам се много умешношћу једног од инспектора из комесаријата, у који је кућна чуварка била дошла, да јави о нестанку њеног кирајџије. Бивши полицајац врло оштроумног духа, пошто је прибавио себи нодатке о навикама несталога и разабрао о неизлечивој болестии од које је иатио, — закључио је одмах, да је нестали морао над собом извршити самоубијство. Мало познати, али веома одани сурадници комесара полицијских — ови инспектори, немају никакву будућност пред собом. Почињу каријеру са 1.800 динара и знају добро да после тридесетогодишњег службовања, њихова »маршалска палица« биће плата од 2.000 динара од прилике! Има, дакле, хитних реФорама за извршење, у погледу на париске комесаријате, на чијем персоналу лежи тако велика одговорност, а који је тако смешно плаћен у времену, у коме живимо. Чим уђете у какав комесаријат, у првој соби спазићете иза ограде два пристојно одевена чиновника (са платом од 1.800 динара треба да буду увек чисти), — то су инспектори. Већином су то поштени људи, јако цењени у дотичном кварту, који они ретко остављају и ако имају слабе наде да ће се наградити њихова оданост. По сваку цену треба побољшати судбу ових ваљаних људи. Има у Паризу од прилике 180 инспектора по комесаријатима, који сад више не добијају тако лако као некада ни награду за хватање, пошто данас налазе, да није довољно само ухватити каквог лопова, ради добијања награде, већ да треба још припремити ово хватање. Испити, којим их подвргавају, тежи су од оних које иолажу агенти полиције сигурности. Сасвим је

дакле, праведно дати овим добрим службеницима сатисФакцију на коју имају права. Треба да имају исте изгледе на напредовање, као и агенти полиције сигурности, и то не би био тако велики издатак за буџет, дко би се међу инспекторима при комесаријатима, поставила два или три главна инспектора, четири или пет бригадијера и осам'или десет подбригадијера. Ја узимам цифре у односу на целокупан број инспектора и положај агената полиције сигурности. Ово охрабрење на рад дало би најбоље резултате у полицијским комесаријатима, где обично отпочињу све аФере и где прве истраге могу имати врло велику важност. У осталом нису инспектори једини службеници нри комесаријатима, којима би требало побољшати стање. Ја хоћу да заступам и ствар полицијских служитеља — »паса комесарових,® како их некада зваху, који немају више од 1300 динара годишње, а међутим и они имају њихов део у опасностима нераздвојним од заната полицијског, чему за доказ нека послужи догађај из улице в Воп8-ЕпГап1;8, када бомба Емила Ханри-а баци у ваздух цео комесаријат. »Псето комесарово" има многоструке послове. У једном од тих су га данас одменили општински поливачи улица. За време лета претрчаваше улице дотичног кварга, клатећи мало звонце и извештавајући на тај начин кућне чуваре и дућанџије, да је време да се полива улица испред њихових кућа. У моје време полицијски служитељ имађаше још једну другу, тужнију, службу, коју у осталом мора да врши још иданас. Он је тај који носи у Морг т. зв. тассћаћеез — т. ј. људе умрле на јавном друму, самоубице и жртве несрећних догађаја, којима се није могла утврдити индентичност. За ову службу »псето комесарево® има једна мала кола за гурање рукама, која ма да су обојена црно немају никако тужан изглед и јако наличе на пекарска кола. О овоме чак има и једна стара класична историја у полицијској преФектури, која је већ прешла у легенду. Један такав полицјиски служитељ, који тераше ка Моргу колица, у којима се налазаше нека сирота жена прегажена омнибусом, срете на путу другове, који га позваше у крчму на „једну чашу®. — Немогуће! не могу да оставим напољу кола и лешину. — Којешта! ти немаш шта друго да урадиш, до да утераш кола у авлију и да ником не говориш, шта има у њима. Понуда беше примамљива. »Псето комесарево« прими позив и наскоро се ређаше чашица за чашицом. Пиће му толико удари у главу, да изгуби свако памћење и посрћући изађе из крчме, у друштву својих другова, да заврши код другог једног крчмара, одакле га мртвог пијаног однесоше у комесаријат. Међутим, кобна кола стајаху још увек у дворишту. Нико и не сумњаше, какав се тужни товар у њима налази. Кад се смркло, у времену када хтеде да затвори врата,кућни чувар зачуди се, што неко не дође да потражи ова кола. Распита се код суседа, ну нико не знађаше коме припадаху. Тада ,их радрзналост све већ довољно обузе. Кућни чувар праћен свима кућним »алапачама", приближи се свечано колима и подиже заклопац, докле млада нека вешерка осветљаваше свећом кола. Сви погледи управише се на унутрашњост кола, која једва осветљаваше треперећа светлост свеће. Један зрак паде на лице мртве особе и у исто време исти узвик ужаса оте се из свих груди. — Једна жена убијена! Кућни чувар чији зуби цвокогаху од страха, затвори нагло поклопац и оде да потражи варошке сержане, док неки берберин из суседства отрча да зове полицијског комесара из кварта свога клијента. Са нечувеном брзином ирочу се глас о извршеном злочину до булевара и беше већ око 20 новинара пред вратима, кад иследни чиновник приспе и констатова: да кола припадаху суседном комесаријату а да 1а тасећаћее беше лешина, коју очекиваху у Моргу. Но, будите уверени, да је ово пијано „псето комесарево" изузетак, и да највећи број његових другова живи врло поштено и умерено, испуњавајући до скрупула своју дужност.