Полицијски гласник

СТРАНА 2

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 1

се у опште може говорити с ауторитетом о власти у Србији, онда је јасна и неодступна потреба, да бар општински председник, као старешина надлештва има релативно довољне подобности за наметно и законито руковођење послова општинских власти. Бар тај један и најважнији орган општинске управе треба да има довољно онога, што треба целокупној општинској управи, а чега ни један други од свију њених чланова нема. Ако се и он остави без тих услова, ако и тај положај не би по закону био квалификован, онда не знамо шта је то, што би ипак такву општинску власт обележавало као установу од вредности, као спремну за позив, који јој по закону припада. Та околност, што у свакој општини нема довољно људи са колико толико озбиљном квалиФикацијом, те да због тога не би било могућно применити начело квалиФикације друкче, но избором лица, која нису грађани дотичне општине, не може имати толико вредности, да би због ње требало дозволити, да и председнички положај остане без квалиФикације, и да, на тај на ,ин, цела општинска управа буде беспредметна за јавну службу. Ако би се хтело да одржи у важности начело изборне самоуправе и за положај општинског председника, могло би се применити на тај начин, што би се право на кандидацију распрострло у опште на српске грађане без обзира на општину у којој живе. На такав начин примењено, питање о квалификацији општинских председника било би врло лако извести за целу земљу, а да при том ипак остане у основи очувано начело изборне самоуправе. У осталом, а с обзиром на незнатни значај самоуправног режима у нас, од сасвим је споредног значаја, да ли би се при том начело изборне самоунраве више или мање повредило. А ако би се хтело, то не толико због садржине, колико због Форме, чистота тога начела да сачува, ништа не би сметало, да се општински председник сасвим и искључи из надлежности, која има строго самоуправни карактер, и да се она у целини остави осталим члановима општинске управе, који су као грађани дотичне општине изабрани за општинске часнике. Међу тим, ми не видимо, да би у томе општинска самоуправа добила, а извесно је да би изгубила у томе, што на сарадништву у примени самоуправе не би имала услуге баш оног органа, који би по свима својим квалиФикацијама корисније дејствовао од свију осталих. Ово тим ире, што ни у том случају не би било места бојазни, да би он општинску самоуправу ограничавао у корист надзорне, политичке власти, јер у колико би општински режим практиковао и самоуправне послове, може се тој практици дати санкција друге врсте, на пример у томе, што би завршну инстанцију, за решавање предмета из области самоуправне, могла да представља једна колегија самостална и спремна, а не зависна од владе, на пример Државни Савет. (Наотавиће ое)

КАЛАУШТВО Калауштво је врста крађе помоћу калауза; она се у последње време у Лондону и Паризу страховито развила. Сваки од 80 париских комесара и 23 за његову околину прима дневно, просечно по две жалбе од лица чији су домови покрађени на овај начин. То чини за ГЈариз и његову околину дневно 200 случајева — две стотине случајева — крађе помоћу калауза. Калаузар оперише тек онда када га нужда нагна, или када му се за то укаже врло повољна прилика, једаред или дваред у месец дана. — Престоница Француске опустошена је дакле правом војском лупежа који су се одали овој особитој врсти крађе. — Пре свега ваља видети како се та војска регрутује и како дејствује. Издвојени или усамљени Калаузари се дају згодно поделити у два реда: 1) Издвојене или усамљене, који оперишу сами и за свој рачун; 2) уаућене који раде под управом једног искусног шеФа, са једним или више саучесника и у корист свога удружења које, у опште, богато исплаћује њихове услуге. Усамљеноме ваља приписати редовно калауштво. Он обилази, у злој намери, одаје млађих, станове службеника заузетих цео дан ван куће, и случајно домове богатијих личности које су за тренутак куда отишле или које за то време живе у пољу.

Усамљени није злочинац лоше одевен, бедан, одвратан. Далеко од тога. Његова прва брига, напротив, јесте уживати поштовање и њега што је могуће више злоупотребљавати, и особито не обратити на себе пажњу својим непристојним понашањем. Увек обучен како ваља, чак и елегантно ако се моЖе, он је у најбољим односима са вратаром, кога обасипа предусетљивошћу, и са својим суседима према којима је до крајности љубазан. Најчешће, он се представља да има такво неодређено занимање, које му, у даном случају, даје могућности да објасни и оправда своја средства за живот; али у ствари све његово време нролази у крчмама и гостионицама по кварту. Његова журба с којом он исплаћује своје излете, његова љубазност да пусти да га другови у три добију на биљару и у картама прибављају му благонаклоност своју. Вратари нарочито и газде од куће захвални су му на интересу с којим он саслушава оговарање један другога, и на нажњи с којом он слуша појединости које му се причају о газдама и газдарицама из околине. Тај интерес, та пажња, објашњавају се у осталом. Баш у тим разговорима наш специјалист црпе потребна обавештења за извршење најплоднијих крађа. Његово поступање том' приликом јесте, у осталом, генијална простота. Узмимо једну кућу од пет спратова, и, да не бисмо уплетали личности, претпоставимо да у њена горња четири спрата — калаузари обично избегавају операције у приземљу и на првом спрату — у тој кући обитавају четири Јевангелиста: г. Св. Марко на другом, г. Св. Матеј на тећем, г. Св. Лука на четвртом и на петом спрату ,г. Св. Јован. Издвојени је приметио да од неког времена шалукатре г. Св. Луке стоје једнолико затворене. Разговарао се о томе с некима из тога краја. Зна да је тај дом пун уметничких предмета, драгоцености, сребрних ствари. Иде к вратару с великим завојем у руци: — Је ли код куће г. Св. Лука? — Он је за неко време одсутан. — Хоће ли се скоро вратити ? — Тек после месец дана. — Има ли кога код куће с ким би могао говорити ? — Нема никога; он је одвео све млађе. — То је врло незгодно. Ја имам неких писмена да му иредам, и да узмем од њега потпис. Да ли му је летњак далеко ? — Извесно. Он проводи распуст у Лукси, близу Ангулеме. — Али он долази с времена на време у Париз. Мислите ли да се може видети скоро? — Не долази готово никада, и увек ме извештава унапред. — Хиљаду нута хвала, писаћу му. И наш усамљени, који се наставља захваљивати, зна сада све што му треба. Не остаје му више ништа него да вреба тренутак када је пажња вратарева скренута на другу страну, када ће несмотрени чувар оставити своју собу да оде у иодрум, или док се овај само мало задржи у оближњој крчми. По потреби, ако ко наиђе па га запита куда ће, он ће казати, пролазећи да иде ка г. Св. Јовану или ка г. Св. Марку. Нашавши се једном у кући, наш калаузар се брзо пење на спрат на ком станује г. Св. Лука коме он иде по поверљивом послу; и овај ће дознати два дана доциије, у Лукси близу Ангулеме, да му је стан иосећен, испреметан, опљачкан, а не зна се ни када, ни како, ни од кога. Усамљени, ако је умешан и искусан, свршава свој посао брзо, тако, да би могао умаћи пре но што се вратар врати, или је могао посумњати. Нашавши се на спрату који жели посетити, — из претеране обазривости, и да би избегао свако напријатно изненађење, — звони, опет звони, чека неколико тренутака, отвара вештачки врата; затвара их за собом; иде право у спаваћу собу, обија ормане, столове, шиФоњере; истура из њих све на под; узима новац, артије од вредности, што пронађе ; улази у трпезарију; згрће све пгго је сребрно од посуђа, презирући посребљено; разбија, у салону, сандучиће за новац и накит, орне, све где држи да је што сакривено од скупоцене вредности; затим, свршивши посао, оставља место својих подвига дигнуте главе, поносито, и пуних џепова. Експедиција је трајала свега седам до осам минута највише. Ван ако се не деси случајни и непредвиђени долазак, у ком случају он гледа да премлати неочекиваног носетиоца за тај тренутак, (што се скорим догодило у улици »Симон — ле