Полицијски гласник

БРОЈ 3

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 23

поверилац на то не пристаје с тога, што је дужников брат мадодетан и пије још аореска глава; па се на љега, као непореску главу, не може ни прострети бдагодејање из предњег законског наређења. Питање је сад: ко је у овом случају у праву да ди дужник иди поверилац ? Наш одговор : Осамнаестогодишњи брат дужников земљеделац је; јер и поверилац не наводи да је он што друго. А ако није пореска гдава данас биће сутра. Међу тим. Међу том тачком 4-ом, под 3, став други §. 471. грађ. поступка и не тражи се да неко баш Фактички плаћа порезу,, па да се тим благодејањем користи, него је довољно да је он у истипи земљеделац. Право осамнаеотогодишњег дужниковог брата на ово бдагодејање несумњиво је и по §. 518 грађан. законика по коме мушка деца умрлог. задругара заузимају у задрузи место и сва ирава свога родитеља. II. На питање другог једног писара општипоког одговарамо : да се воденице на скелама, зване „Моравке®, „Дунавке 8 и т. д. сматрају по закону за аокретну имовину као год и лађе. III. Један опет писар општински износи овакав случај: Н. Н. тражио је код општинског суда Н.Н. за 115 динара главнога дуга по јавној исправи, и у тужби је казао да не тражи интерес на ту с-уму, пошто нема уверења пореског одељења да је тај капитал пријавио за порез. По таквој тужби, општински суд осуди Н.Н. да платн само дуг, без интереса. Чим је ова пресуда постала извршна тужидац Н. пријави ово своје примање пореском одељењу и плати на њ порезу за целу текућу годину. А кад то уради, обрати се накнадном молбом општинском суду, прилажући уверење пореоко, и тражећи да суд општински преиначи предњу извршну пресуду своју и да му и интерес досуди. Износећи овај случај, писар тај пита : може ли општински суд преиначавати извршну пресуду своју, и тужиоцу накнадно досуђивати интерес, који се он присетио да тражи посде пошто је преоуда о главном дугу извршном постала? У место другог каквог одговора, ми упућујемо г. питача на §. 98 грађ. поступка, у коме од речи до речи стоји написано ово: «тужитељ је дужан у тужби, иоред главног, тражити и све што је сиоредно, као: интерес, трошкове, накнаду штете, кирију итд. Иначе, чим иресуда о главном изречена буде, тужба се о сиоредном тражен,у више иримити неће". IV. Нисар општине Н. пита нас: оматра ли се као пуноважна јавна иоправа уговори или друго какво писмено о непокретном имању у вреднооти до 200 дипара, које би било потврђено само општинским судом ? На ово питање одговарамо ово: Јавна исправа потпун је доказ за право онога који је нодноси оамо тада, ако је издана или потврђена у кругу ладдежности оне власти која ју је издала или потврдила (тач. 2 § 187 и § 188 грађан. пост.) Није ли догична власт то учинила у кругу своје надлежносги, онда

ни иоправа њена не може бити потпун доказ за чије право. Општински судови ниоу законом овдашћени нити су наддежни да суде за већу вредност непокретности од 100 динара. По томе ни исправе љихове, које би они потврдили о каквом непокретном имању веће вредносги од 100 динара, не могу се сматрати као јавне исараве и потпун доказ за чије право. V. Пиоар опет једне друге општине моли нас да му одговоримо на ово питање: а По § 375 тач. 6 кривичног закона казни ое од једног до деоет дана затвора ко навалице пусти стоку у туђ воћњак, ливаду, башту, њиву и т. д. и овоме штету учини. Господар одговара за штету, а кривац за кривицу, а газда нека тражи накнаду од својих слугу, ако су они криви. «Даље, чдан 1 закона о чувању пољског имања гласи: «по овом закону судиће се све штете које се учине на њивама, ливадама, баштинама и т. д. Кривице које оу се до сада оудиле по кривичном закону, судиће се и од сада, ако прелазе мере овога закона". (( Према овоме — пита писар тај — има ли и данас вагкности тачка 6 § 37 5 кривич. закона ?» Услед тога питања одговарамо ово : Где год се докаже да је ко «навалице а дакде из пакости и из жеље да дотичнога намерно оштети, пустио стоку у ливаду, њиву, башту и т. д. овога, ту ће се казна изрицати по §. 375 тач. 6 крив. закона. Штета пак и овде цени ће се и накнада за њу досуђивати по пропиоима закона о чувању пољског имања. Остале штете, које се накнадно учине у пољским имањима, овагда се извиђају и оуде само по закону о чувању пољоког имања. VI. Извршилац суда општине С. пита нас : да ли се може кориотити бдагодејањем §-а 4 71 грађан. поступка и онај земљоделац, који има што да пдаћа по пресудама селскога кмета донесеним по § 6 тач. д. грађ. поступка или по члану 41 закона о општинама ? Наш одговор : По ! 6 тач. д. седоки кЗиет доноси преоуде у грађанским споровима, и за извршење таквих пресуда не може се земл,еделцу узети у понис ни продати оно имање што му је 8-ом 471 грађ. поступка остављено на уживање. Ио члану пак 4 1 закона о општинама кмет селски изриче казне. А ако осуђени на новчану казну не би био у стању ову платити, онда ће му се ова заменити затвором по § 316 кривичнога закона. Тако се, дакле, има поотупити и у овом олучају за који смо питани, а не дирати у оно имање осуђенога које је изузето § 471 грађ. поотупка од попиоа и које се по тач. 1 6 ставу другом иотога §-а не може узети у попис за извршење иступних пресуда у опгше, сем једино ако се има «иодмирити штета коју је кривац учинио ИСТуПЉеЊвМ ИЗ КОрИСТОљубља" ■

ИЗ П0ЛИЦИЈСК0Г АЛБУМА Већ неколико пута до оада ми смо у <[Иолиц. Глаонику" додиривали питање о малодетним кривцима и доказивади прешну ногребу за подизање

једног завода за њихово поправљање. Тврдили смо. па то и сада чинимо, да су данашњи малолетни преступници и у папред осуђени на пропаст, само због рђавог утицаја средине, у којој се налазе за време издржавања затвора. То је, у осталом, са свим природно, кад се зна, да је сам човек продукат градине у којој живи. На кад је овако са одрасдим, шта ли је онда остало за младе и неискусне дечаке од 14—21 године, којима оокудева моћ мадо озбиљнијег размишљања, те су с тога подједнако опособни и за добро и за зло? Све дакле зависи од тога, како ће се они упутити, којим ће правцем проћи. Нека један малолетник, ма и за најкраће време, западне у рђаво друштво, може се извесно рачунати с обзиром на данашње уређење наших затвора и казнених завода, да је он за свагда пропао. Ире свега, рђаво друштво научиће га, на брзу руку, свему што неваља, а за тим ће га послати на даље школовање у иШатронџу" главне полиције. У овој ниокој, тамној и дугачкој соби, у којој готово увек, има око 5 0—60 дица, «новодошавши,» не олуша ништа друго до приповетке о а херојским делима" појединих старијих злочинаца, крадљиваца и кесароша, и необичну мржњу према властима и целом друштвеном поретку. Да све ово, пак, утиче необично много на његову младу и за све пријемљиву душу, излишно је миолимо и доказивати. За тоје најбољи доказ његов будући живот. Иосле неколико иступних осуда, долази прогонотво у унутрашњост а о тиме, разуме се, и све тегобе, приликом спровода и тајног повратка у преотоницу. Чим је један малолетник само једном прогнат из престонице, он већ више није «свој.'> Немајући средогва за опстанак у непогнатом меоту, он је приморан да се врати у престоницу, а чим је то учинио, он је крив за «иовраћај из ирогонства, )> може се он, по своме повратку, ваздан решавати на поштен живот, па и живети њиме неко време, —■ то му ништа неће помоћи. Први полиц. орган, којн га сретне на улици, ухватиће га и спровести кварту, који га је ооудио. Тамо га већ очекује много већи и строжи загвор а, разуме се, и ново прогонство у унутрашњост. Ова процедура понавља се све дотле док се најзад и самоме иступнику не досади вечито гонење, те се с тога оддучује на преступну кривицу, која ће га, за извесно време, па ма то било и у затвору, сачувати од дедективског гоиења и (( жандарских удараца" приликом сваког новог хватања и затварања. Поред свега овога, у затвору му је ооигуран хлеб и поотеља, чега се толико пута морао немовати, док је био у слободи. Из истражног затвора идо ое у оудски, а из овога, у већини случајева, у Топчидер или Пожаревац, а то су наши универоитети за осуђенике. Ту они полажу (( докторат,» али много боље но неки наши доктори права. По изласку са осуде, ооуђеник је «унчверсално » образован, али је и за друштво са свим пропао. Његов даљи живот иопуњен је борбом оа друштвом, у којој он, са свим природно трпи пораз за поразом, док једног дана не насгупи катастрофа. Ко нема среће да умре па ооуди, овршава на Карабурми. Ово је најобичнији пут, којим пролазе наши злочинци и крадљивци по занату. Допуштамо, да може бити и изузетака, али у исто доба и тврдимо, да су они врло ретки, нарочито у последње време. Да се један преступник за времена отргне од рђавог друштва и сачува његових злих посдедица, потребан Је нагли преокрет у цедом његовом дотадаљем