Полицијски гласник

БРОЈ 4

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 31

Да ли то лице, које нам означи отан Мореов, беше случајни потказивач, или му то беше занат, не бих са сигурношћу могао тврдити. Знајући, дакле, да славни маркиз стаповаше на, булевару »Регејге« под именом II..., метох у џеп наређење за хапшење и одјурих само са једним секретаром. Ступивши у означену кућу, обратих се питањем на кућног чувара. — Молим, Господин II. ? — Господин II... ? не познајем ! —- Како! ви не познајете Господина II...! Онда ћете сигурно познавати маркиза Мореа. — Такође не, одговори веома хладнокрвно кућни чувар. Маркиз Море да не буде онај господин, о коме се говори по новинама, да је убио јуче неког ОФицира — јеврејина? —- Тако је. Он станује у овој кући. — Не, господине, ја га не познајем.

Апсолутно ми беше немогуће да ишта докучим од овог верног „кербера." За време од по сата, узалуд употребљавах сва могућа средства, да бих га натерао да проговори. Употребих благост, обећања, потом претње, па ништа не успех. Пето-динарци чак, који су у стању да одреше толико језика и отворе толико врата, не произведоше на њ' никаквог утиска. Овај кућни чувар беше особито веран својим кирајџијама. Чини ми се чак да сам, знајући да ради у једној великој државној радионици, ишао чак дотле да сам претио, да ћу подејствовати да га из исте отпусте, ако ми не каже праву истину. Јест, морам признати да сам дотле терао са својом грубошћу, јер би ови мемоари били без интереса, кад не би били искрени. У осталом, и ова последња нретња би узалудна као и оотале. Овакав мој поступак, који ће разумети сви нолицајци, извињава то, што ми је Море био апсолутно потребан. (Наставиће се)

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић А каква си ми ти опет па птица ? узвикну он, поцрвенивши наједанпут. — Па то је баш оно, што оам нтица! — Каква ? — Таква! — Каква таква ? — Па, ето, таква ? — Ама, каква? Обојица се упише очима један у другога. Дебељко је чекао одговор и стегао песнице, као да се је хтео тога часа потући. Ја сам одиста и мислио, да ће бити батина. За мене је све то било ново, те сам гледао с радозналошћу. Али оам доцније, у току времена, увидео, да су све сличне сцене биле изванредно невиие и одигравале су се, као у нозоришту, ради општега задовољства; до батина готово никад није долазило. Све је то било доста карактеристично и оцртавало је обичаје тамничке. Високи осуђеник стајао је мирно и величанствено. Осећао је, да на њега гледају и очекују: хоће ли се осрамотити својим одговором или не; да је било потребно одржати се, доказати, да је он одиста птица, па показати и каква нтица. С неисказаним презрењем погледа он искоса на свога противника, старајући се, ради јаче увреде, да га гледа некако преко рамена, одозго на доле, посматрајући га као какву бубицу, те полако и разговетио рече: — Каган ! . . . То јест, да је он птица каган. Читав громки плотун од смеха поздрави досетљивост осуђеникову. — Неваљалац си ти, а пе кагаи ! заурла дебељко, осетивши, да је изгубио битку на свима тачкама, и дошавши до крајњега беснила. Али тек што је свађа постала озбиљиом, одмах ућуткаше јунаке. — Шта сте ту залармали! иовика на њих цео казамат. — Воље се потуците, него што цепате грло ! раздера се неко из угла. — Ама, држи их, потући ће се! разлеже се као одговор. —• Наши су људи

ратоборни, убојице ; седморица се не бојимо једнога . . . — Та и обојица су ми добри ! . . . један је дошао у тамницу за фунту хлеба, а други — дедак један, појео баби кисело млеко и за то добио кнуте. — Но-но-но, доста је ! повика инвалид, који је живео у казамату да би одржавао ред и зато је спавао у углу на засебној постељи. — Воде, децо ! Невалид Петровић се пробудио ! Дајте воде, Невалиду Петровићу, брату рођеноме ! — Брат .. . Какав сам ти ја брат ? Нисмо ми рубљу заједно нонили, а овамо брат! гунђао је инвалид, навлачећи рукаве од шињела. Спремали се за прегледање ; почело је свитати ; у кујни се скупила густа гомила људи, кроз коју се не би могло иробити. Осуђеници су нагрнули онако у кратким кожусима и двобојним капама на хлеб, што га је делио један ашчија. Било их је у свакој кујни по два — бирали су их сами осуђеници. Они су чували и кујински нож за сечење хлеба и меса, свака је кујна имала свега по један. Осуђеници се поређаше свуд по ћошковима и око столова, онако у капама, у кожусима и опасани, спремни да одмах нођу на рад. Пред некима су стајало дрвене чаше с квасом. У квас дробили су хлеб и сркали га. Галама је била страшна; шш су неки мирно ћеретали по ћошковима. Наздравље, чича Антонићу, — добро јутро ! Рећи ће један млад осуђеник, па седе покрај натмуреног и безубог осуђеника. — Па, добро јутро, ако се не подсмеваш! Рече чича, не дижући очију и трудећи се да прожваће онај хлеб својим безубим деснима. — Море,- Антонићу, ја сам мислио, да си ти већ умро ; Бога ми ! — Аја ! Прво умри ги. па ћу после ја... Седнем покрај њих. Десно од мене разговарали су се два озбиљна осуђеника, трудећи се — како је изгледало — да се одрже важни један пред другим. — А, мој брате — од мене не украде, говорио је један : ја се, брате, и сам бојим, да другом не украдем. — Бог-ме и мене нека нико голом руком не дира:

Опећи ће се ! — Шта ћеш ти онећи ? Такав робијаш; другога имена и немамо . . . она ћете окрасти, па те неће ни поздравити. Тако је, брате, и моја последња копејта отишла. Ономад дошла она — куда ћу сад с њом ! Стао сам молити Фјоћку џелата : он је још имао у предграђу кућу, што је купио од оног чивутина, шугавог Соломона, онај, знаш, што се после удавио. Знам. Пре три године, он је био код нас крчмар, с надимком, Гришка : мрачна крчма. Знам. — Аја, не знаш ; то је друга мрачна крчма ! Ама како друга ! Све ти хоћеш боље да знаш ! Да би довели толике људе, што знају!... — Да доведеш ? Од куд си ти ? Ама, знагп ли ти с ким имаш посла ? . . — С ким имам иосла! Та ја сам те већ и тукао, па се не хвалим, а ти још питаш, с ким имам посла ! (Наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Од једног општинског писара добили смо једно овакво питање. Свима житељима ове општине, и који су променили и који нису променили обим свога земљишта по распореду бр. 6, пореско одељеае наплаћује сваке 3-ће године по 0-30 пд. таксе у маркама, за пореске пријаве, па ма он имао и на десет места уписано земљиште у распореду бр. 6. и поп. Књизи 0 Б.» наплаћује за сваку пријавну листу по 0-30 п.д. Овај писар пита нас: да ли је правилна ова радња пореског одељења или не: па ако је прави.ша, онда на основу ког је законског прописа правилна, а ако је неправилна, онда на основу ког је законског прописа неправилна ? На ово питање ми му одговарамо да је поменута радња пореског одељења сасвим правилна и умесиа, јер се иста оснива на пропиоима члана 78, 79 и 8 5 закона о непосредном порезу. ★ * * Један, опет, писар питао нас је: по ком праву пореока одељења паплаћују од општина по 3 2 динара' годишње за порески материјал,