Полицијски гласник

СТРАНА 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 1

гнев божанства може одклонити просипањем невине крви. И ако та мисао на први поглед изгледа као горка сатира на праведност божанства и по томе апсурдна, она се ипак задржала и до данас и идеал.исана је у самом Христовом учењу. Христова смрт на крсту у принципу није ништа друго. И ту је морала крв сопственог невиног сина божијег бити проливена да би се грешнима могли опростити њихови грехови. Очит пример тога жртвовања рођеног невиног сина за грехове других, налазимо у 1 књизи Мојоијевој 22, где се описује како се Аврам дћже да свог сина Исака жртвује, као што му је Бог наредио. Али не сам Бог него анђео божији забрањује ту жртву онда кад је Аврам веК метнуо сина на дрво и дигао нож да га убије. И Аврам жртвује место сина једно јагње; невина крв морала се дакле пролити. Даљи пример жртвовања невине крви •— али у овом случају за одређени злочин — налази се у 5 књизи Мојсијевој, гл. 21, стих 1, где се вели »Ако се нађе да лежи иеко убијен и не зна се ко га је убио, то ће онда изићи твоји најстарији и судије и од убијенога мерпти до околиих градова, који град буде најближи његови најстарији узеће из чопора једну младу краву, с којом се није радило и која није упрезана у јарам и одвешће је на ледину, која није ни обрађена ни засејана, и тамо ће јој одсећи главу. Тада ће доћи свештеници, деца Левпјева и сви најстарији из тога града прићиће ту и опраће своје руке преко младе краве, којој је осечена глава и одговориће и казаће »Наше руке нису пролиле ову крв, нити су наше очи виделе.« То је место нарочито интересно, јер прво показује да је за злочин крвна жртва уопште прописана била, друго да је онда кад се не зна злочинац, нити се зна где је, већ тиме одклоњено божије проклетство што је град, који је најближи месту злочина, могао покајном жртвом, утишати гнев божји и трећи ту већ налазимо један начин погубљивања, који је и сад у најобразованијим земљама задржан, одсецање главе. (Наставиће ое)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО САМОУБИЦА (иб забелезкака једног полицајца) 2 — Оставих баба Мару да се стара о иогребу, а ја се вратих у кварт и написах управнику опширан извештај о овоме самоубиству, у коме закључих да је оно потекло из љубави. Обећах још, да ћу свим силама настати да пронађем идентичност самоубице, али сам, право да кажем, у испуњење овог обећања и сам сумњао у моменту писања. Овај мој извештај дошао је доцније у руке неким новинарима и они су из гвега исплели читаве гатке о „ несреКној љубави" и » странцу уметнику,«■ који. је тако много волео српски народ.... Најзад, новине су изјавиле наду, да ће полиција у најкраћем времену проиаћи идентичност убијеног и обећале, да ће тада опширније проговорити о овоме самоубиству. У место сваке наредбе, мој управник подвукао је црвеиим плајвазом сва та места у новинама и послао ми их, без икаквог коментара. Разумео сам већ, да то значи: » од вас убрзо све очекујем." * * Погреб несрећног, »Ота« разликовао се у неколико од погреба осталих самоубица. Пре свега, из његове заоставштине кунљена је богата мртвачка онрема, а баба Мара се постарала за кољиво и све остале ситнице око иогреба. Поред »званичног особља за сахрањивање,« погребу су присуствовали, из захвалности, и 20 питомаца дома сиротне деце на, разуме се, и један мој детектив, који ми, по свршетку свега, дође и јави: да је баба Мара право са погреба отишла кући господина Л... великог и уваженог чиновника. Тамо је, вели остала читав сахат. — Без сумње је и код господина Л... некада служила, па, ваљда, сада хоће да га пита за неки савет поводом овог самоубиства, одговорих детективу и наредих му да ми прикуии што више података о животу самоубице овде у Београду. * * * Прошло је већ 4 дана од извршеног самоубиства, а о самоубици се још ништа позитикно ннје могло сазнати. Шта више,

судећи но неким околностима, прошлост његова беше веома тајанствена и власт у напред беше осуђена на неуспех. Детектив, који је о самоубици прибирао податке, након дво-дневног трагања сазнао је: да се он хранио у једној од бољих београдских гостионица; да је говорио српски као Србин и немачки као Немац; да је увек био веома ћутљив и новучен, и. најзад, што је било најважније: да се неколико пута виђао на Старом Гробљу у друштву једне средњовечне даме, чије је лице увек било сакривено густим велом. Када је, поводом овог извешћа, добављен и испитан један гробар, он је иотврдио: да је младића и даму која му је описана, видео 4—5 пута у близини једног гроба гди плачу и пале свећу. Мислио је, вели, да су то неки сродници умрлога, па с тога на њих није обраћао нарочиту пажњу. Пало му је само у очи, да ово двоје никада нису заједно долазили нити одлазили, већ је, готово увек, младић долазио први а одлазио последњи и то путем, супротним оном госпођином. За госпођу додавао је : да је била веома елегантно одевена, и да јој је могло бити око 45 година. Гроб код кога су се састављали, био је, вели, од старијих гробова, а из надгробног споменика видео је; да ту ночивају кости М.... II.... бив. ђака. То је све, што ми је гробар, иначе веома ограничен човек, могао казати. Као што се види, ствар је постајала све интересантнија, и ја, не знајући просто одакле да отпочнем, решим се, на крају крајева, да кидишем на баба Мару. Не знам од куда, али тек ја мишљах, да она о самоубици зна много више но што је на саслушању изјавила. Ради тога, позовем је једно после подне п отпочнем из далека иснитивати о ствари која ме интересоваше, али све беше узалуд. После испитивања од читавог сахата, уверио сам се само да је баба куд и камо препреденија, но што је, на први поглед, изгледала. После силног плача, заклињања и молитава да је Бог сачува невидовне беде, баба Мара је најзад, враћала све ствари које јој је самоубица оставио, само, вели, дајевишене узнемирујемо. Није ми остало ништа друго, до да је отпустим и наредим детективу да на њу мало припази. — Срећа и случај једини су још који ми могу номоћи у овој тајанственој истрази, проговорих онако за себе и прихватих се обичних послова.... * ❖ * Могло је од прилике, проћн један сахат по одласку баба Марином из кварта, када ми жандарм испред врата јави, да две отмене странкиње, одевене у црнину, желе код мене. На њиховим елегантним посетницама беху немачким језиком исписана имена једне госнође и једне госпођице, по свој прилици, кћери госпођине. Посете отмених дама, па ма то било и по званичном послу, увек су пријатне ствари, а нарочито пак, кад су те даме странкиње. С тога наредих да се одмах пусте к мени, и очекивах их стојећи. Неко неодређено осећање, нека смеша радозналости и тајанствепости, поче ме на мах обузимати. За што су ове даме у црнини, и шта ће оне код мене? — беху питања која се, у тренутку, појавиш. 1 у мојим мислима. У том и даме уђошв и са природном елеганцијом, својственом само Немцима, отпоче г-ђа још с врата објашњавати циљ њихове посете. Не знам како је то било, и какав сам ја морао изглелати у очима ових странкиња, када сам, не обраћајући ни најмање иажње на њихов говор, разрогаченим очима отпочео посматрати млађу даму, а одмах по том оставио их саме и отрчао у другу собу, камо се налажаше копија оне слике, која је, по жељи Отовој била уништена. Изненађење њихово морало је бити још веће, када сам са узетом сликом улетео у моју канцеларију и стао пред млађу даму, па јој, као каквом зликовцу, узвикнуо : — То сте ви госпођице. У место сваког одговора, обе даме отпочеше јецати, за које се време ја мало прибрах и ионуди их да седну. — Мој слатки Милан ! — Јадно дете! — Проклета судбино ! — Какав зао удес ! - Ах, ала сам несрећна, били су узвици који се отеше дамама за време посматрања слике.