Полицијски гласник

БРОЈ 10

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 77

•—• Ово је, у . главноме, садржина последњег Милановог писма, које нас је, и против његове воље, довело данас к вами, у жељи: да што више сазнамо о лицу, које смо тако много волели, и чија нам смрт сада причињава толико бола. Ми вас с тога најпокорније молимо, госиодине комесаре, да нам кажете праву истину о Милану, његовој прошлости, као и његовом самоубиству, те да се бар, колико толико, можемо тешити у несрећи која нас је задесила. Ја сам, до душе, била вољна да испуним завет покојников и предам га забораву, али би Ема, чини ми се, пресвисла од туге, да нисмо предузеле овај пут. — Ма како горка била истина, она ће, после свега овога што се у току последњег месеца десило, врло мало на нас утицати. Шта више, ја се надам, господине комесаре, да ће она много умалити Емине симпатије према пок. Милану, а томе, разуме се, и припомоћи, да она што пре оздрави — да га са свим заборави. — И ако потпуно делим Ваше мишљење, госпођо; и ако ми је дужност да Вам у овој ствари што више помогнем, ипак Вам, за сада, на моју велику жалост, не могу ништа позитивно казати, из просгога- разлога, што још ништа не знам. Ви сте били прва, госпођо, која сте у тајанствено самоубиство Миланово унели мало више светлосги, и ја ћу само испунити своју најобичнију дужност, кад после Вашег исказа, пронађем, и то што пре, праву истину у целој овој ствари. Захваљујући Вам, дакле, веома много на Вашим, по мене тако драгоценим саопштењима, ја Вас молим, да очекнете колико до сутра, када ћу Вам, надам се, моћи испунити садању молбу... ★ * * По што сам даме отпратио до хотела и тамо добио све хартије пок. Милана, као и слику његове мајке, вратим се одмах у кварт и пошљем позив за баба Мару, која је судећи по свему што је предходило, имала у рукама кључ од Миланове тајне. Већ после пола сахата, ступила је она у моју канцеларију, потпуно хладна, озбиљна и достојанствена. Понудих је да седне, и наредих жандарму да к нами никог не пушта. Летимичан поглед, који сам на бабу бацио пре почетка говора, казиваше ми: јасно, да она беше предочила сву озбиљност нашег будућег говора. Лака бледоћа, и одлучност која се огледаше на њеном лицу, беху најбољи доказ о томе. Само храбро, помислих у себи, и упустих се у борбу. — — — — — — — — — — — —

Борба са баба Маром била је по све дрска и с једне и с друге стране, и трајала је пуних 2 часа.. На крају крајева, ја сам изишао као победилац. После огромног ломљења, па чак и претње да ће се пре отровати но издати тајну која јој је под заклетвом поверена, баба Мара ми је, најзад, све призпала, али под условом, да јој допустим слободан прелаз у Аусто-Угарску чим се уверим о истинитости њеног казивања. Овај услов у свему јој је доцније испуњен. Што се тиче њеног признања, оно је било и страшно и жалосно. Несрећни оамоубица био је ванбрачно дете — чедо љубави једне, у времену када се све ово дешавало врло угледне, а сада већ покојне госпође београдске. Отац његов био је, у времену његовог рођења, један од најинтелигентнијих и најозбиљнијих наших великошколаца. Мати Миланова, пак, била је јединица, у оно време веома угледних и богатих родитеља, који јој, још као шипарици од 15 год. узели за_ учитеља овог младог човека. Из посведневног састајања и општења у току од 2 год. развила се, између младог, бурног и духовитог учитеља и још млађе и бурније ученице, страсна и необуздана љубав, чији је резулгат, на крају крајева, био Милан. Да би се сачувала част Фамилије, односно прикрила брука, морала је г-ђца М.... отпутовати са мајком на дуже време у једно оближње место у АустроУгарској. Тамо је Милан угледао света и одмах предат на чување баба Мари која се, доцније, по добивеним упуствима преселила у Београд. Под надзором дединим, а са његовом знатном потнором, однеговала је она овде Милана до његове седме год., а тада га је деда одвео у један немачки пансионат, у близини М.... тамо је остао до свршетка гимназиског образовања. По одласку Милановом, баба Мара је као служавка, служила у кући

његовог деде, а доцније опет у кући његове мајке гди је, с малим прекидом, провела дуги низ година. Што се тиче младог учитеља, он је, разуме се, одмах из куће најурен. Строги отац није се никако могао приволети, да своје дете да за човека без угледног положаја, а при том и без Фамилијарних веза. Чувши ово, несрећни љубавник отишао је сам на гробље и тамо се убио. Онај гроб у Староме Гробљу, код кога се Милан са мајком састајао, био је, дакле, гроб његовог оца. На годину дана после Милановог рођења, мати његова удала се за једног сиромашног али вредног и спремног чиновника који је, у времену Милановог самоубиства, заузимао један од већих чиновничких положаја. Док је био жив деда Миланов он се као што иоменусмо, бринуо о његовом васпитању, а после његове смрти, то је, преко баба Маре, чинила госпођа М„. Милан, коме је деда још за живота оставио код једног новчаног завода у М... знатну суму готовог новца, долазио је, готово сваке године у Београд за време школског распуста, и одседао, разуме се, код баба Маре, камо је, с времена на време, и његова мати долазила. Све до своје 20-те године, Милан није знао право стање ствари о своме рођењу, а тада му је, једном приликом, баба Мара све испричала. То је учинила по жељи госпође М... која више није могла одолети својим материнским ооећајима и кришом посматрати своје дете. После овог признања, госпођа М... удесила је те је Милан по некад долазио и њеној кући, као друг њеног сина из законитог брака — 2 год. млађег од њега. Што је најинтересантније, муж њен необично је симпатисао увек озбиљног и даровитог Милана, саветујући чешће своме сину да се на њега угледа. На овај начин Милан је, на потпуно задовољство своје мајке, проводио у Београду сваке године цео школски распуст све док није ступио у сликарску академију, а тада је, због болести баба Марине и њеног одласка у Аустро-Угарску, морао прекинути своје доласке амо за читаве 2 год. У ово време догодило се и његово познанство са Емом из кога се доцније, као што смо већ видели, развила љубав. Ова љубав, која је била веома кобна по Милана, пореметила је у многоме његове односе са мајком и задала доста бола и једном и другом. Захваљујући баба Мариној умешности, могла се удесити преписка између М... и Београда, као и тобожна смрт Милановог оца која је задржала Ему и мајку јој да не дођу у Београд, али се никако није могла удесити исправна крштеница Миланова, нити је госпођа М... могла приволети свога мужа да је саму пусти на пут. Једно време, госпођа се носила мип1љу да све призна своме мужу, али ју је од тога одвратила баба Мара и бојазан од јавног скандала, који би морално убио осталу децу, међу којом је било и двоје женске. Како се, пак, без крштенице и пута мајчиног није могла обавити свадба са Емом, Милан се, баш као и отац му, убио у очајању. Тако му је, без сумње, суђено, додала је баба Мара на завршетку свога признања. — — — — — —

★ * * Када сам, још истога дана, о целој овој ствари реФерисао моме управнику, вратив му тОм приликом и оне новине које ми је пред почетак истраге био послао, наредио ми је он, после дугог размишљања, да се лично састанем са Милановом мајком, испитам је усмено о свему, па ако све призна, да јој вратим њена писма, као и ФотограФију коју ми Емина мајка беше предала. Похваљујући још мој рад у овој ствари, г. управник ме је, онако узгред, опоменуо и на дужност чувања тајне, до које сам дошао мојим званичним радом. Мали изузетак од овога учињен је једино према Еми и њеној мајци, којима је, само у неколико, наглашена прошлост Миланова. Изгледа, да је госпођа са оваквим резултатом била потпуно задовољна, док се, на против, Ема страшно љутила и протествовала што јој недам ближих. података о Милановој мајци, с којом се, по што по то, хтела састати. Строге наредбе управникове, издате ми специјално за овај састанак, нису ми допуштале иоле дуже општење са овим странкињама, с тога се брзо опростих с њима и одох. Док ми је госпођа, приликом праштања, најљубазније захваљивала на предусретљивости и постигнутом резултату, дотле ми је, на против, Ема једва пружила руку при растанку, не хтев проговорити ни речи. Као да сам јој ја убио Милана. — — — —