Полицијски гласник

СТРАНА 76

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 10

У другим провинцијама праве слепци и богаљи удружења међу собом. У лето иду они од места до места а зими се скупе 6—10 људи да могу заједнички ићи у једним саоницама. Скупљени новац подели се на једнаке суме. Онај чији је коњ добија два дела а толико и врачара која је често заступљена у томе друштву. Најзад се мора поменути да сваком богаљу не треба помоћи; бива често да је један богаљ дошао до каквог малог капитала или да добија месечну пензију. На пр. управа царске куће. за нахочад плаћа сваком богаљу једну малу нензију која је довољна да му подмири најпрече потребе. Али и преко тога утврђено је да неки од тих пензионара ипак просе. (Наставиће ое)

ТЕЛЕСНЕ И СМРТНЕ КАЗНЕ ПРВИ ДЕО. - СМРТНЕ ЕЗАЗНЕ 4 И ако се спорило о томе да ли је каменовање тешка или лака смртна казна, ипак се може узети да је каменовање од најтежих смртних казни. НоШп^ег у свом делу »Ое Јиге Нећгаеогит а меће каменовање- на исти ступањ са спаљивањем, које се такође код Јевреја вршило. Он полази отуда да је код Јевреја ијјјкод свих старих народа био обичај, да цео народ на осуђенога дотле баца камење док не умре. Тај акат не треба мешати са линчом, који врши раздражен и гневан народ, јер је у каменовању народ самоЈизвршилац обичаја, где он врши смртну казну правним путем.

Слика 1. — Каменовање неверне жене.

Као код старих Јевреја тако је и код скоро свих народа употребљавано каменовање и сматрано као најтежа смртна казна, а код старих становника данашње Шпаније и Португалије оно је било једино срество убијања, код других народа смрт од каменовања била је нарочито срамна, као код Македонаца и Атинаца; и једни и други каменовали су поглавито издајнике. Грци су нарочито волели да каменују оне браколомнике, који нису имали довољно обазривости и лукавости

И Римљани су знали за каменовање од најстаријих времена и врло су га често вршили. И у извршивању каменовања није било битне разлике код разних народа. Само код неких народа у Азији као код Сираца и Персијанаца примењиван је нарочити модус према религиозним преступницима, што су таким људима прво разбијали главу великим камењем а тело остављали недирнуто, док је иначе цео народ т.ј. сваки који је хтео, који је био присутан егзекуцији, суделовао у томе и бацао камење на осуђеног. У једном је била мрачна страна каменовања. И у старом Риму држало се да народ кад је извршилац казне, може и осуђивати кривога. Ту су нарави морале постати сурове и осећање за објективну правду отупети. А за то упадање раздраженог народа класичан је нример апостола Филипа, кад је он под царем Нероном распет на крст и још са крста проиоведао народу еванђеље, народ га је смртно каменовао. И код многих народа у Новом Свету, у Америци било је у обичају каменовање. Из тога се види да каменовање није било раширено толико преношењем од једног народа другоме, него да је оно било казнено срество које су поједини народи самостално изналазили и уводили. 2. Бацава са висина. Тако исто старо и просто као и каменовање јесте погубљавање обарањем осуђенога са високих прозора. При том методу погубљавања, који врло добро делује, који је поуздан и с тога није тако грозан, није могао цео народ суделовати у извршењу, али оно врло често и није било извршење пресуде, смишљено донесене, него је често било акт зверске самовоље, народа или власника. Обарање с висина као и каменовање било је у обичају код многих старих народа. И стари Јевреји знали су тај начин убијања ~и у Библији на једном месту вели се »Баците је (Изебелу) доле. И они је бацише доле и зид беше нопрскан њеном крвљу, и она би изгажена". И Грци и Римљани бацали су осуђене са високих стена; Тарпејска Стена је као судилиште у старом Риму редовно употреблзавана, те се тако жалосно и прочула. По законима 12 таблица бацани су са те стене: 1.) лажни сведоци, 2.) мучке убице, 3.) бунтовници, 4.) издајници земље, 5.) родооскврнител,и, 6.) црквени лопови и 7.) робови који су крали. (Наставиће се)

П0УЧН0 ЗАБАВНИ ДЕО САМОУБИЦА (ие забелезкака једног полицајца) » — Ну Милан и овога пута не дође и ако га ми ишчекнвасмо на станици све до 8 тек. мес. Ема већ беше иочела да очајава, а и мени се предсказиваше нека велика непријатност. Не знајући већ шта да предузмем, послах му 9 овог мес. две депеше: једну пре а једну после подне. али на њих не добих никакав одговор. Хтедох одмах путовати за Београд, али ме од тога одврати Оскар, који Миланово закаснење објашњаваше могућим неприликама на жељезничком путу. Претварах се пред Емом да у то верујем, али ми моја слутња са свим друго казиваше. Отпочех најозбиљније жалити Ему и премишљати о њеном положају после катастроФе, коју већ предвиђах у овој ствари. Ах, камо лепе среће, да је то само било уображење, али, на жалост није... Милан не дође, нити ће више икад доћи. У место тога дошло је 12 овог мес. његово веома дуго писмо, у коме нас позива да заборавимо све наше везе с њим, по што му, вели, његови Фамилијарни односи не допуштају, да оствари брак са Емом. Молећи нас да му опростчмо толико обмањивање, и проклињући злу судбину која га тако страховито кажњава због туђих грехова, Милап нам, најзад, стављаше до знања: да би живот његов, иосле ове катастроФе, био по све јадан и жалостан, па с тога се, вели, решио на самоубиство. Додајући још, како ће бити мртав у моменту када ми будемо читали његово писмо, Милан нас, на крају крајева, преклињаше: да се ништа не распитујемо о његовој прошлости, већ да га једном за свагда заборавимо.