Полицијски гласник

ОТРАНА 110

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 14

Нека радост, необична радост, оживљавајућа и пријатна, загревала ми је срце постепено како се стомак пунио. Налазио сам се као у неком полусну. Ја заборавих ове последње, ове ужасне дане непрестане глади, заборавих своје другове, тако сам био занесен с милином ових осећања.... Али кад сам бацио и последњу мрвицу хлеба у уста, осећах да сам још ужасно гладан. — Овај проклети човек мора имати још сланине или меса, гунђаше војник који је седео према мени на земљи, гладећи трбух. — Вез сумње, пошто је хлеб мирисао на месо.... — Али ја држим да му је и хлеба још остало.... рече студент, и додаде сасвим тихо: — Ако то није револвер... — Ко то може бити, а? — Без сумње скитница као и ми. Пас! одсече војник. Ми смо седели у гомили и бацали смо косе погледе на ону страну где је био наш добротвор са револвером у руци. Ни један звук, ни један знак живота није нам долазио оданде. Међутим ноћ нас је покривала својим мраком. Била је гробна тишина у степи; сваки од нас је чуо дисање свога суседа. С времена на време сетно стригање зрикаваца долазило је од некуд... Звезде, то право цвеће небесно, сијале су изнад нас... Били смо гладни... Ја се дичим кад кажем да нисам био ни мало бољи од мојих несрећних другова ове мало чудновате ноћи. Ја им предложим да се дигнемо и да приђемо овом човеку. — Не треба га дирати, без сумње, али ми ћемо појести све што нађемо код њега. Он ће да пуца... Па добро! тим горе! Од нас тројице само ће један бити повређен, а у овом случају, мало је вероватно да ће једно тане убити на месту. — Хајдемо ! рече војник скочивши са свог места. Студент се мање журио. И ми приђемо, ми дотрчимо готово са свим до човека Студент је био непрестано иза нас. — Друже! повика војник тоном пуним прекора. Ми бесмо дочекани потмулим гунђањем, и сув шум једног пиштоља који се запиње. Нешто сину пред нашим очима пуцањ одјекну. — Промашио, повика војник са свим радосан скочивши на човека. — Чекај мало, ђаволе; сад ћемо те видети, ја.... Студент се баци на врећу. Међутим »ђаво <( клону на леђа и поче крчати са раширеним рукама. — Шта му је? рече изненађено војник, који је већ подигао ногу да га удари. Изгледа као да је сам себе ударио.... Е! гле!... Шта тије? — Шта кажеш. Ти си самог себе ударио, шта?

— 0, овде!.... меса и иеке лепиње, и хлеба, много хлеба, синци моји! рече тријумфујућим гласом студент.... — Лепо! нека те ђаво носи, цркни ако хоћеш!.... — Хајде, пријатељи, да једемо! повика војник. Ја сам узео револвер из руку човекових, који пошто је престао да кркља, остаде сад непомичан. У револверу је био само један метак. И ми смо поново јели. Јели смо у ћутању. Човек је још лежао ништа не говорећи, не мичући се. Ми нисмо никако обраћали пажњу на њега. — Је ли могуће, пријатељи, да је то било одмо за хлебац? чу се на једанпут један дрхтави и опор глас. Ми задрхтасмо сви. Студент се умало није удавио и поче кашљати нагињући се земљи. Војник пошто је сажватао свој комад поче да грди. — Јели псето ниједно! шта си ти мислио, а? Заслужујеш да те одеремо као мачку. Хоћеш да ти кожу скинемо? Кога ће нам ђавола! Псећа њушка; вуци се! Видите ли то ? ТЈаоружао се човек и пуца на добре људе. Глупаче један!... Он је говорио. псовао у исто време још услед чега су претње губиле своју јачину и изразитост. — Чекај само док све поједемо; научићемо те иЛмети, изјави студент кобним гласом. Тада, баш кад заћутасмо, одјекну урлање помешано са јецањем, од чега се уплашисмо. — Браћо.... Зар сам ја знао? Ја сам пуцао.... јер сам се бојао... Ја долазим из Повог Атоса... И губерније Смоленске ја идем 0 Боже мој ! проклета грозница! 'Го је моја несрећа! Због ње сам морао да напустим Атос.... Да није било тога ја бих тамо прилично радио... Ја сам столар... И тамо, код куће имам жену и две ћерчице. Има скоро четири године како их нисам видео.... Моја деца.... поједите све.... — То ћемо и урадити није било потребно да нам кажеш, рече студент. — 0, велики Боже! Да сам само зиао да сте ви мирни људи, да ли би и помислио да пуцам? Али шта ћете, у сред степе, у овој мрачној ноћи.., је ли то моја кривица? Он је говорио и плакао; али боље рећи урлао је дрхтећи и плашљиво — Ево га сада, слини, учини војник презриво. — Мора да има новаца код себе примети студент. Војник намигну оком, погледа га у лице и осмехну се. — Гле ти си врач Чујете, децо, ако запалимо ватру могли бисмо спавати.... —■ А он? упита студент. — Нека иде до ђавола! —• Нећемо га пећи, надам се. (Свршиће се)

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић ; 12 Он се окрену браћи, која су слушала наш разговор, па им поче нешто ватрено говорити. Дуго су -и озбиљно говорили међу собом и одобравајући климали главама. Па онда с важно-милостивим, то јест чисто мусломанским осмејком, који ја тако волим, и то волим баш важност тога осмејка, окренуше се мени и потврдише, да је Иса био Божји пророк и да је Он градио' велика чуда ; да је од земље начинио тицу, задахнуо је, а она полетела... и да је то и у њихним књигама записано. Говорећи ово, они су били потпуно убеђени, да ми чине велико задовољство, хвалећи Ису, а Алеј је био срећан и пресрећан, што су његова браћа одлучила и баш хтела мени да учине ово задовољство. И писање нам јеишло необично успешно.

; Алеј је набавио хартије (није ии хтео да ми допусти, да је ја за своје паре купим). пера, мастила, и за нека два месеца, научио је одлично да пише. То је задивило чак и његову браћу. Поносу и радости њиховој није било краја. Нису знали, како да ми се захвале. На радовима, ако се десило да радимо заједно, наизменце су ми помагали и сматрали су то за срећу. Ја већ и не говорим о Алеју. Он ме је волео, можда, исто толико колико и браћу. Никад нећу заборавити онај час, кад је одлазио с робије. Одвео ме је иза казамата, и тамо ми пао око врата и заплакао. Никад ме пређе није пољубио и није плакао. »Ти си за мене толико учинио, толико учинио", :— говорио је он — в да ми ни отагд. ни мати не би могли толико учинити: ти си ме начинио човеком ; Бог нека ти плати, а ја те нећу никад заборавити...® Где ли је сад, где ли је мој добри, драги, драги Алеј!... Сем Черкеза, у нашем је казамату била још читава гомилица Пољака, који су чи-

нили потпуно одељену дружину, готово не имајући никаква додира са осталим осуђеницима. Већ сам рекао, да су их сви мрзилЦ због њихног дељења и њихове мржње према осуђеницима Русима. То су биле природе изнурене, болесне; било их је шесторица. Неки су од њих били образовани људи; о њима ћу говорити нарочито и поганко доцније. Од Јњих сам каткад носледњих година мојега живота на робији, добијао по коју књигу. Прва књига, што сам је прочитао, учинила је на мене силан, чудан, особити утисак. 0 овим утисцима причаћу којом приликом нарочито. З.а мене су они врло занимљиви, а уверен сам, да ће многима бити потпуно неразумљиви. Човеку, док не искуси, није могуће судити о неким стварима. Рећи ћу једно: да су морална лишавања тежа од свију физичких мука. Прост човек, идући на робију, долази у својр друштво, чак, можда, и у још развијеније. Он је изгубио, истина, много : завичај, породицу, све, али му средина остаје иста. Образован човек, који, ио закону, допада исте казне с простим