Полицијски гласник

БРОЈ 14

ПОЛИЦИЈОКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 109

издаја или убиство трудне жене, прописано је у додатцима тог закона још ово: »Такав злочинац да се доведе на губилиште и да му се због таквог нечовечног дела живо срце ишчупа, за тим да му се тело расече на четири комада, и да му се четири дела обесе у четири улице ради гнушања, а нарочито да се пази на то, да се глава, срце и десна рука заједно обесе (( . Просецање трбуха и вађење црева није било у обичају само у Немачкој и у осталим европским земљама, него се вршило и код Персијанаца, Индијанаца и Јапанаца. Римљани су тако мучили гоњене Хришћане, нарочито жене. Њих су бацали на земљу, расецали им трбухе и сипали им јечам у отвор. После тога нагонили су на тог мученика свиње, које су нарочито пуотили да изгладне и гладне свиње ждерале су заједно с јечмом и утробу из расечених трбуха. 0 цару Домицијану прича се да му је било особито задовољство гледати расечене трбухе гојазних људи кад им испада утроба. И код Египћана било је у обичају расецање трбуха, али то се вршило много и над мртвима, да би им се могао извадити стомак, који су сматрали за седиште свега зла. Са највише правне сигурности и правне једнакости поступао је законик Тћегев1апа за Аустрију, Мађарску и Чешку. Тамо је казна кидања тела на четири комада прописана директно за одређене злочине и разуме се да је она примењивана у свима случајима. Тако у том законику гласи »Ако је за повреду величанства окривљено мушко лице, да му се тело живом раскине па четири комада, а ако је женско, прво да се усијаним кљештима 'чупају груди, за тим да му се осече глава и да се глава набоде на колац. Из тога се види да женске никад нису подвргаване тој казни и то не из благости према »слабом полу® него више из естетичких разлога. Кидање тела све је мање употребљавано, али се је одржало до 19 столећа и тада је сасвим нестало из реда казнених средстава! 7. Убијање животивама. Пошто је најужаснија сверепства чинио човек човеку, природно је да су и они који су врпгали бестијалне пресуде, изметнули се најпосле и сами у дивље животиње. Отуда је природно и потекла мисао да казну извршују саме дивље животиње. Отуд је прастари обичај да се животињама даје да

Сл. 6. — Убијање животињама.

извршују казне; он допире до преисторијског доба':'и мисао учинити животиње извршиоцима казне налази се у најстаријим предањима. У Библији стоји на једном месту: »Нека цркавају. од глади и нека их коси грозница. Осим тога послаћу им зубе зверова и отров гуја". Један стари иророк који се није покоравао божијој заповести, био је убијен од једног лава и његова лешина била је бачена на пут.

И ако су животиње првобитне биле извршиоци само бож.ије казне ипак је последица те мисли била да се та казна употреби и код обичних, људских, пресуда. То се лепо види из библије. Краљ Дарије издао је био наредбу по којој сваки онај који се за 30 дана помоли за што било каквом богу или човеку осим краљу самом, да се баци у лавовску пећину. Пошто је пророк Данило, поред све те заповести ипак три пут дневно молио се свом богу, морао га је Дарије, преко своје воље бацити у лавовску пећину, да не би нраво Персијанаца и Миђана, претрпело никаква уштрба. Из тога се види да је у примењивању те казне тешко наћи границу између правног и законитог с једне стране и самовоље с друге стране. Тај. случај са Данилом показује да није лако наћи границу између самовоље и законите казне; јер је Дарије запретио том казном али се је грозио да је примени на Данила. (Наставиће се)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО У С Т Е П И од Максима Горког —2 И кратко и суво шклоцање зачу се у мраку. Ми застадосмо, као на заповест, и неколико секунда остадосмо неми, за леђима тим нељубазним дочеком. — Да гадног човека! промрмља војник. — Да рече студент, замишљен. Он се шета са револвером. Види се лепо како га држи у руци. — Еј! ти тамо! повика напрасно војник решивши се једном. Човек ћуташе не мењајући положај. — Но! слушај: ми те нећемо дирати, дај нам само хлеба... ти га за цело имаш? Дај нам га, пријатељу тако ти Бога! Проклет да си ђаволе! Ове четири последње речи војник изговори кроз зубе. Човек ћуташе непрестано. — Чујеш ли? рече опет војпик, а већ му глас дрхташе од љутине и очајања. Ми ти тражимо хлеба! Нећемо се приближити.... баци нам га.... — Добро! одговори човек кратко. Он је могао рећи »моја драга браћо« и изразити у ове три речи најчвршће, најсветије хришћанско осећање; никад нас то не би дирнуло и ублажило као ово в добро 1< тако кратко и тако суво. — Не плаши се од нас, драги мој, — прихвати војник љубазним тоном и благим осмејком на усиама, ма да човек није могао видети његов осмех, јер је био далеко добрих двадесет корака. — Ми смо мирни људи. Били смо у Русији и идемо у Кубан, на путу нестало нам новаца.... сад смо појели све што смо имали на себи.... и ево смо већ два дана гладни. — Држите! рече добри човек подигавши руку. Један црн комад појави се и паде на земљу. Студент се пожури да га узме. Ево, још!.... и још!.... Нема више.... Кад је студепт све нокупио нађе се да смо имали скоро четири Фунте доста тврдог пшеничног хлеба. Хлеб је био умрљан земљом и сасвим сув. На прву околност нисмо много обраћали пажњу, што се тиче друге, њом смо били врло задовољни, сув хлеб много више храни него свеж, он садржи мање влаге. — Тако... тако... и тако! говораше војник врло\озбиљно делећи комаде. Чекај.... тонијеправо! Ти, научењаче, треба да уступиш једно нарче, иначе неће он доста имати! Студент без и једне речи претрпи губитак једног парчета хлеба, које ја узмем и одмах метнем у уста. И ја почнем да га жваћем полако једва уздрасавајући грчевите покрете вилица готових да здробе камен. ОсетЦх необичну радост при брзом грчењу једњака, и да се задовољавам мало по мало. И један за другим топли залогаји, неизмерно добри, продирали су у запаљен стомак и претвараху се, тако ми је изгледало, одмах у крв и срж.