Полицијски гласник

страна 176

полицијски гласник

БРОЈ 22 и 23

вом. Чак не могох ни о чем другом ни мислити, до о том ; и уверен сам, да тако ради сваки, који је на неко време остао без слободе. Не знам, да ли су и остали осуђеници тако мислили и рачунали, као што сам ја, али чудновата лакомисленост њихових нада поразила ме већ на првом кораку. Надежда затвореног, слободе лишеног човека сасвим је другог рода, него што је у обичног човека. Наравно, нада се и слободан човек (рецимо, да ће му се променути судбина, или да ће му се што било испунити, што је предузео), али он живи, он ради; живот око љега повлачи га за собом и он се врти као и остали у колу свакидашњега живота. Ну тако није код заточеника. Дабогме, и ту је лшвот — у затвору, у оној тврђави; али био тај заточеник какав му драго и био он осуђен макар на колико времена, он сасвим инстиктивно не може да узме своју судбину за нешто, што постоји, што је свршено, за саставни део обичпог живота. Сваки се заточеник осећа, да није код своје нуКе, него као да је у гостима. Њему је двадесет година, што и две, и сасвим је уверен, да ће он у својој недесетпетој години, кад се опрости робовања, бити исто тако свеж и млад, као и сад од тридесет и пет. — »Још ће се то живети!« — мисли он и гони од себе сваку сумњу и остале досадне мисли. Па чак и они, што су прогнани без одређеиа рока робовању, чак и ти се надају, да ће тек наједаред — не питајте, како и откуда, доћи решење из Петрограда: »да се пошље у Њерчинск, у рудокопњу, и да му се одреди рок ! (( А тада тек настаје права слава ! Прво и прво: до Њерчинска идеш скоро по године ; а после : колико ти је боље ићи с друштвом, него тавновати! Па кад и то прође, одробујеш своје године у Њерчинску, па онда... И верујте, бива, да тако рачуна понеки човек, који је већ у тај мах сав сед! У Тоболску сам видео осуђенике, приковане уза зид. Седи на ланцу, који није већи од аршина; одмах му је ту и клупа, на којој спава. Тек је овде у Сибирији учинио нешто страшио и изванредно, па су га приковали. Седе по пет година, а деси се, да седе и десет. То су већином разбојници. Само сам једнога видео међу њима од господског рода; био је пре тога и у државној служби. Говорио је врло смирено, шапућући; осмех му био некако сладак. Показивао нам свој ланац и показивао нам, како се може згодније лећи на ону клупу. Мора да је био нека Фина тица! Они се уопште мирно владају и изгледају задовољни; међутим, сваки је од њих нрожман жељом, да одседи већ једаред своје време. А нашто им то ? Ево, нашто: изићи ће тада из оне тескобне и загушне собе с ниским сводом, шетаће се по тамничком дворишту и... шта ће више? Изван затвора га већ нигда неће пустити. Он већ зна: ко дође с ланца, тога не пуштају нигда из затвора и до саме смрти остаје у оковима. Све оп то зна, и он опет с неописаном жељом и надом чека, да му већ изиђе време, што има провести на ланцу. И зар би могао без те жеље преседети пет или шест година на ланцу, па не умрети и не померити памећу ?

Осећао сам, да ће ме посао спасти и да ће ми оснажити здравље и тело. Немир душевни без престанка, раздражење живаца, загушљнв ваздух у касамату — сатарили би ме сасвим. Што чешће бити на ваздуху, сваки дан се умарати, навикавати се на терете — и ја ћу се још спасти мислио сам у себи —- оснажићу се, изићи ћу здрав, живахан, снажан и млад. И нисам се преварио: посао и кретање беше ми од велике користи. Са ужасом сам ногледао на једнога између својих другова (племић је био), како га је у затвору нестајало као свеће. Дошао је, кад и ја, још млад, румен, живахан, а изашао је сав растројен, оседео, несигурна хода и са сипњом. Не, мислио сам, гледајући га, ја хоћу да живим, и живећу. Зато су ме онако ружно и гледали с ночетка осуђеници, кад би ме видели, како се отимам о носао, и дуго су ме вређали презрењем и подсмевкама. Али ја сам се на све то слабо освртао и вољно сам полазно куд му драго на посао — на нример, да печемо и туцамо алабастер; то ми беше први мој посао. А посао тај није био тежак. Старешинство инжињерско радо је олакшавало, само ако се могло, посао племићима, што најпосле није толико ни олакшање, колико је баш справедљивост. Чудновато би и било, од човека који је у пола слабији и није нигда ни радио, тражити, да уради исто онолико, колико и обични, црави раденик. Али се то „одступање® морало увек крити; на то се многи II многи мргодили. Доста пута долазило је, да и нлемиће западне потежак посао, и тада су они, разуме се дваред више робовали, него обични раденици. За алабастер се одређивала обично ио три, четири човека; ту су обично слали старце и слабомоћне људе, рачунајући, наравно, и нас међу њих; ну осим тога додавали су и по једног иравог раденика, који разуме ствар. Обично је ишао све један исти, и то по неколико година, Алмазов, мргодан, мрк и сувоњав човек, већ у годинама, недружеван и малко настран. Нас је из дна душе ирезирао. Иначе, како је скуп на речима, мрзило га је и да нас псује. Радионица, у којој смо израђивали алабастер, била је на некој пустој и стрмој обали. Зими, особито у мрачан дан, непријатно је било погледати на реку и на другу обалу. Нешто тужно, нешто, што ти срце раздире, било је у тој дивљој, пустој слици. Али је још скоро теже бивало човеку, кад се на белу, непрегледну пучину снега окоми с неба јарко сунце; тада би човек чисто полетео куд му драго у ту степу, која се почињала на другој обали и распростирала се према југу, као неко без краја дугачко и пространо платно — на читаву хиљаду и по врста. Алмазов би се обично ћутећки и сурово латио посла; а, ми смо се очигледно стидели, што нисмо кадри, да му помогнемо. Он се опет није ни освртао за нашом помоћу; хтео је зар да и сами увидимо, колико смо му криви и да се кајемо, што смо тако бескорисни. А сав је посао био, подложити пећ, да се пече сложеии у њој алабастер, који смо му ми доносили. Сутра-дан, кад се већ алабастер добро испекао, ваљало га је вадити из пећи. Сваки од нас узео би по

једаи тежак маљ, наслагао би у неку ступу алабастра, па би га тако туцао. То нам је био најмилији посао. Груби алабастер у часу се претварао у бео, свегао прах, та.ко се лако и тако леио ситнио. Ми смо, опет, размахивали оним тешким маљевима и надизали таки топот, да нам је чисто самима било мило. Па кад се, најзад уморимо, а нама дође некако лако око срца; образи се свима зажаре, а крв потече брже. Ту би већ и Алмазов морао да попусти, те би нас гледао некако снисходљиво, као малу децу; снисходљиво би стао пушити своју лулицу, али и поред тога није могао не гунђати , кад је морао говорити. У осталом, такав је он био са сваким, а у ствари, изгледа, да је био добар човек. Други посао, на који ме послаше, био је, да окрећем точак на точилу у радионици. Точак је био велики и тежак, и ваљало је добро запети, да га човек окреће — особито кад је токар (раденик инжињерски) радио какве ступце за ограду на степеницама, или ноге од каквог великог стола за државни намештај ком чиновнику. за који је посао требало читаво брвно. У таквом случају не би никако могао један човек окретати, и слали су обично двојицу, — мене и још једног племића, Б. После тај посао и остаде на нама читавих неколико година, кадгод је само требало окретати точило. Б. је био слаб, болешљив човек, још млад, али болестан од прсију. Дошао је у тамницу годииу дана пре мене, са још двојицом другова, с једним старцем, који се за све време робијашког живота и дан и ноћ молио Богу (са чега су га осуђеници врло уважавали) и који је још за моје време и умро; и с неким другим, још врло младим човеком, евежим, руменим, крепким и одважним, који је Б-а клонулог већ на по нута, носио до заточења — што износи својих седам стотина врста. Вредило јевидети, њихово међусобно пријатељство. Б. је био човек изврсног образовања, племенит, нарави великодушне, али болешћу истрошене и раздражљиве. И ја и он могли смо којекако да изиђемо на крај с окретањем, а то је чак и заиимало иас обојицу. Мени је тај посао прнбављао изванредно кретање. Исто сам тако особито волео, да чистим снег. То је бивало обично после сметова, а то се дешавало зими врло често. Таква Једна бура је знала за дан и ноћ да завеје по неку кућу до ноловине прозора, а кадгод богме и сасвим. И онда, кад пређе вејавица, па пригреје сунце, изведу пас по читаве гомиле, а понекад и по читаво заточење, те одгрћемо сметовеод државних здања. Сваки добије по лопату у шаке, свима одреде, колико да се сврши, понекад богме и толико, да чисто не би веровао човек, да ће се моћи — и тада се сви сложно лаћају посла. Снег још мек, тек што се слегао, а по врху малко и примрзао; лопата се клизи, а по њој се чисто слажу велике грудве, које тек у тренутку видиш, како се разлећу и десно и лево и још се у зраку нретварају у блештави прах. А лопата тако лепо и згодно упада у ту белу масу, што тако блешти на сунцу, да је милина. Тај су посао радили сви осуђеници весело. Онај свежи зимски ваздух и пријатно кретање распламти пх у