Полицијски гласник

ћРОЈ 22 и 23

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 175

прага нађе једну гомилицу, као што је изгледало полуизгорених костију, брзо погледа на прозор, где је увек њу ишчекивало љубимче, бацајуКи јој рукама пољупце. Тамо није било никога. Слутећи несрећу, потрчи у кућу.... тамо јој не беше љубимчета — само гомилица изгоретина. Тек после извесног времена нађоше пролазници онесвешћену матер. Кад су се кћери вратиле кући, одмах бацише сумњу иа Олгу Богданов, и ову затворише. Са свим без околишења признаде она свој злочин; један је жакет направио убицом. Добар бранилац може много да учипи, нарочито у Русији. Он је умео да узбуди срце у судија. Цела је казна гласила: »Иди у манастир ! и то до осамнаесте годиие."

На смрт осуђен. — Како из Париза јављају, поротни је суд у Шартру осудио на смрт иечовечнога земљоделца по имену Бријера, који је убио своје петоро деце, да би се могао но други пут оженити. Сестра убиочева изјавила је после пресуде, да неће до краја свога живота веровати у кривицу свога ,брата. Бранилац је паговорио Бријера, да поднесе жалбу противу пресуде. При читању пресуде био је Бријер са свим миран и ручао је са добрим анетитом. Своме је чувару казао како није корисна молба за номиловање, пошто он претпоставља, да одмах умре, него ли да буде доживотно на робији са тешким радовима. ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДПА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевскп Превео с руског Јефта Угричић 17 Даље сам био одлучио, никако се не зближавати с њима у неким извеспим стварима, нити одобравати и гледати кроз прсте понеким њиховим навикама и обичајима, једном речју — не наметати се сам њиховом иогпуном другарству. С ирвога сам погледа увидео, да би ме баш они сами за то нрезирали. Јер, ио њиховом мишљењу (а то сам доцније увидео поуздано) ја сам баш морао нред њима чувати и иоштовати своје племићслсо порекло, то-јест, мазити се, нренемагати се, бити охол. њих презирати, фркати на сваком кораку, избегавати посао. Ето, тако су они замишљали племића. Они бп ме, разуме се, због тога псовали, али би ме ипак у себи уважавали. Пу таква улога није одговарала мени; ја нисам никад био племић, како га они схватају; али сам се зато зарекао, да иикаквим попуштањем не понизим пред њима ни своје васпитање ни начин својега мишљења. Кад бих ја, за њихову љубав, отпочео улагивати им се, пристајати уз њих, стао се с њима дружити интимно и упуштати се у разне њихове »особине,« да бих задобио њихову иаклоност, — они би одмах помислили, да ја то чипим из страха и зато, што сам кукавица, па би са миом поступали са презирањем. А-в није могао бити пример о противноме: он је одлазио мајору, те су га се још и бојали. С друге стране, опет, нисам хтео ни да се пред њима затворим у хладну и неприступачну учтивост, као што су чинили Пољаци. Сад сам сасвим добро видео, да ме они презиру због тога, што сам хтео радити, као и они, што се нисам ноказивао мекушцем и нисам се пренемагао пред њима. И ма да сам насигурно знао, да ће они доцније морати да промене своје мишљење о мени, ипак мисао, да сад као да они имају права презирати ме, мислећи, да сам на раду хтео да им се додворим, — та ме је мисао ужасно огорчавала. Кад сам се, по свршетку рада од после подне увече вратио у тамницу, уморан и измучен, спопаде ме опет ужасна сета. »Колико ли ме хиљада још оваквих дана очекују у будућности, — мислио сам, —■ све оваквих, све таквих и истих !" Ћутећи, већ у сумрачак, ходао сам сам иза казамата, поред ограде, кад наједанпут спазим нашега Шарика, како трчи право

мепи. Шарик је био наш тампички пас, исто онако, као што има четних, батеријских и ескадронских паса. Живео је у тамници од незапамћених времена, иије био ничији, све је сматрао за газде и хранио се отпадцима из кујне. То је био прилично велики нас, црн са белим шарама, кућни пас, који још не беше остарио, са паметиим очима и чупавим репом. Нико га никад није помиловао, нико пикад није на њега обраћао иикакве пажње. Још првога дана сам га ја иогладио и дао му из руке хлеба. Док сам га гладио, стајао је мирно, љупко ме гледао и у знак задовољства лагано махао репом. Сад, пошто ме дуго није видео, — мене првога, коме је после пеколико година пало на памет да га помилује, трчао је и тражио ме међу свима, па, нашавши ме иза казамата, цичећи ми је полетео у сусрет. Више не знам, шта ми би, али ја потрчах да га пољубим, и загрлих његову главу; а он ми је скочио предњим шапама на рамена и почео ми лизати лице. >,Ево, дакле, пријатеља, којега ми шаље судбина!« помислим ја; и сваки пут, кад сам се, после тога, у то прво тешко и тужио време, враћао с рада, ја бих пре свега, још пре него што бих ма куд отишао, похитао иза казамата са Шариком, који је преда мном скакао и цикао од радости, обухватао његову главу и љубио је, љубио, и некакво слатко, а заједно с тим и болно-горко осећање стезало ми је срце.... И, сећам се, мени је чак било пријатно да помислим, као да се пред собом хвалим својом невољом, да је, ето, не целом свету и остало сад за мене само једно створење, које ме воли, које ми је одано, мој пријатељ, мој једини пријатељ, мој верни пас Шарик. VII. НОВА ПОЗНАНСТВА. ПЕТРОВ Али време је протицало, и ја се мало ио мало почех привикавати. Сваким даном све су ме мање и мање бупиле свакидашње појаве мога новог живота. Догађаји, прилике, л^уди — па све сам се некако лепше навивавао. Дакако, није било можно сасвим се помирити с тим животом; али је ипак давно већ требало рећи: што ти је, ту ти је. Све сумње, што ми још остадоше, затрпавао сам у себи, што сам могао дубље. Нисам се више потуцао по заточењу, као неки изгубљени човек, нити сам икоме дао да позна, како ми је. Дивље-радознали погледи осуђенички не заустављаху се већ на мени тако често, нити ме пратијаху више оном измајсторпсаном дрскошћу. И они се

већ на мене били навикли, чему сам се особито радовао. Ишао сам већ по затвору, као гго својој кући, упамтио сам већ и своје место и могао сам већ рећи, да сам се навикао и на такве ствари, о којима сам мислио, да се никад нећу навићи на њих. Редовно сваке недеље ишао сам да обријем пола главе. Сваке суботе, о одмору, позивали су нас, тога ради, све једног по једног, из затвора у стражару (који се није обријао, тај је сам за себе морао одговарати); ту су нас баталијунски бербери сапунили хладним сапуном и немилостивно нас гребли најтупљим бријачицама — мене и сада гроза хвата, кад се само сетим те страхоте. Но наскоро се нађе и томе лека: Аћим Аћимић показа ми некога заточеника у војеном одељењу, који је за копјејку свакога својом рођеном бритвом обријао и тако заслуживао по неку пару. Многи заточеиици одлазили су к њему, да би се само опростили државних бербера, и ако иначе нису били мекушци. Нашег берберина звали су мајором — откуд то, не знам ни данас; и по чему би могао бити налик на каквог мајора •— ни толико не знам. И сад, кад пишем ово, као да гледам тога мајора; висока, сухоњава и мучаљива момчина; поприлично глугг, и увек удубљен у свој посао а увек с ремеиом у руци, на ком је и дан и ноћ оштрио бритву, која се већ сва истањила, што ју је истрошио и изоштрио. II могло се сасвим лепо видети, како се сав предао томе послу и како га сасвим озбиљно сматра јединим задатком свога живота. И у истину он је био савршено задовољан, само кад је бритва оштра и кад се нађе ко, да се брије: с.апуница је код њега била топла, рука лака, а кад брије, као да кадиву глади. Очигледно је он уживао и поносио се својом вештином и немарио је примао своју заслужену копјејку, као да ту није копјејка у питању, него вештина. Зло прође А-в од нашега плацмајора, када му, потказујући нас, спомену једареда и нашега брицу, па га у непажњи назва мајором. Плацмајор се нађе увређен и разгоропади се на сву меру. »А знаш ли ти, хуло, шта је мајор?" дерао се он, пенушећи се од беса, као што је већ његов обичај био. „Разумеш ли ти, шта је мајор ? Н макар какав нитков заточенички дође и ти смеш да га назовеш мајором — мени у очи, у моме присуству!...« С тим је човеком само један А-в могао излазити на крај. Још од првог дана живота свога у затвору почео сам снивати о слободи. Рачунати и мислити, кад ће се године мога затвора скончати, и то на сто и сто начипа — бијаше мојом иајмилијом заба-