Полицијски гласник

ВРОЈ 22 и 23

ПОЛИЦПЈСКЛ ГЛЛСШ1К

СТРАНА 171

— Не ваља ништа. в Мали с< је туберкулозан. Када сам, после овог разговора, ушао у собу болесникову затекао сам га где лежи са једном књигом у рукама. — Шта радиш »Мали« упитах га још с врата, на шта ми он, остављајући под јастук књигу коју је читао, одговори доста тужним гласом: —■ Ето, лежим и читам. — Шта читаш ? — Та готово ништа. Онако тек да прекратим време. —• Баш да видим шта си читао рекох и пружих руку за књигу, али ме он у томе предухитри, и руку с књигом завуче под покривач. Морао сам узети најозбиљнију позитуру, па тек онда сазнати и видити: да је »Мали Павле® читао св. писмо. Кад сам га упитао за што је то од мене крио? —■ одговорио ми је: како се бојао, да се ја не смејем кад видим њега — »старог Малог Павла®, да чита св. писмо. После овог одговора, Павле је од једном заћутао и уозоиљио се. Кад су у собу унели свећу, јер већ беше у велико сумрак, опазио сам, да су му очи пуне суза. Посматрах га тако неколико тренутака не говорећи ништа, а по том се опростих с њим и одох, с обећањем да ћу сутра опет доћи.

Волест „Малог Павла" погоршавала се из дана у дан. Већ после 15 дана није се могао сам дићи из постеље. Разуме се већ, да се није могло ни мислити на његов одлазак у иностранство код оваквог стања ствари. Добротворка његова, коју сам одмах известио о његовој болести, наваљивала је, да се он одмах пошље у приморје, и послала за то потребну суму новаца у 500 динара. — Сувише је доцне, рече ми лекар, кад сам му саопштио ову намеру госпођину. Не знам за што, али је тек Факт, да о овом лекарском мишљењу нисам известио непознату добротворку. За све време од кад је »Мали« пао у постељу, ја сам га, готово посведневно, посећивао и остајао код њега читаве сате. И ако ни он није никад изрично казао да се радује мојим посетама, ипак сам то опазио по његовим погледима и изразима лица, којима ме је дочекивао и иснраћао. Тако исто опазио сам, да је болесник из дана у дан постајао све озбиљнији и замишљенији. Говорио је врло мало, и то најрадије о верским стварима. Ретко се кад дотицао свога ранијег живота, али се, последњих дана болести, јако интересовао за своју добротворку. Желео је, по што по то да сазна ко је она, и никако није веровао, да то и сама полиција не зна, У колико је болест узимала све већег и већег маха, у толико се и ова његово жеља све више појачавала, а у последњим данима није ни о чем другом говорио, па се, шта више, чак и љутио на мене, што тако мало говорим о овој ствари. Најзад ми, на 3 дана пред смрт, изјави отворено: да неће моћи мирно умрети ако не види своју добротворку. Не беше ми остало ништа друго, до да о овој болесниковој жељи известим одмах непознату госпођу, што сам и учинио. Жељу в Малог, <( поткрепио сам још и мојом молбом, као и обећањем, да ће посета остати у највећој тајности. Шта више, ја сам предложио и начин, помоћу кога би госпођа могла посетити болесника, а да и у будуће остане иепозната за све, па и за мене. По томе мом предлогу, ја бих је очекивао на једној раскрсници и одвео у стан болесников, тамо би она, остала с њим на само за неколико минута, а потом бих је ја опет извео и отпратио до раскрснице. Густ вео преко лица штитио би је довољно од мог познанства, а потпуним ћутањем оградила би се од каквог доцнијег изненађења. Као одговор на све ово добио сам, одмах сутра дан, писмо овакве садржине: — Молим вас, да ме вечерас у 6 часова чекате код II У левој руци имаћу једну малу и црну кожну торбу. Лозинка од ваше стране »Мали Павле.« »Неаозната Добротворка По што је ово писмо било, по изузетку, на мене адресовано то га однесем и покажем моме управнику који, по прочитању, нареди: да још у 5 1 ј 2 часова одем на место уговореног састанка, али да се у исто доба и један детектив нађе у околини, чија ће дужност бити, да по повратку неириметно прати

госпођу до њеног стана и на тај начин, разуме се, сазна ко је она? И ако се ова наредба г. управникова односно шиљање дедектива, косила са обећањем које сам дао госпођи, ипак је нисам могао задржати од извршења. Г. управник је хтео, по што по то, да утврди идентичност непознате добротворке, и мени је само остала морална утеха да сам покушао, па не успео, одвратити мога шефа од ухођења госпође. У осталом, чак и да сам покушао, ма и по цену искрене службе, известити госпођу о клопци која јој је спремана, немогуће би ми било то учинити, по што су новине, преко којих смо кореспондирали, већ биле оштампане.

Недостојало је још 2 минута до 6 часова, када је од једном, као из земље, искрсла преда мном, а на означеном месту, једна иовисока и елегантно одевена госпођа, у чијој сам левој руци, коју је намерно и овлаш клатила, спазио одмах окупоцену торбу од црне коже. Као електрисан, пришао сам брзо госпођи и изговорио позиату лозинку, а по том, по што сам предходно покушао да једним брзим погледом продрем кроз густ вео, и том приликом видео само 2 велика и сјајна ока, упутим се у правцу ка стану »Малог Павла.« По што смо већ били одмакли за неколико корачаји, г-ђа ми пружи једно парче хартије, на коме прочитах ово: — Испричајте ми све што знате о „Малом Павлу.® Разуме се већ, да сам се овој жељи одмах одазвао, и до стана болесниковог испричао, у главноме, целу његову прошлост. За све то време пак, г-ђа је ћутала као заливена, и мени је остајало само да се чудим њеној уздржљивости да не упадне у реч при појединим моментима говора, које сам навлаш удешавао. Ну, и поред све ове уздржљивости, ипак сам опазио приликом говора о болести Павловој, а нарочито о његовој ватреној жељи да види своју добротворку, да се госпођине груди мало брже одижу и спуштају, и да јој ход постаје несигурнији. Немадох кад да о овим појавама озбиљно размишљам, јер већ бесмо пред станом болесниковом. По што сам предходно известио болесника о посети, и том приликом уверио се да нема никог у близини његове собе, пустио сам госпођу у собу, а ја остао на улазу куће да чувам стражу. — — — —- — — — — — — — — — — — — —-

Протекло је већ пуних 15 минута од кад стражарим, а г-ђа још не излажаше из собе њеног штићеника. Бојећи се, да не наиђе лекар или мајстор, по што се већ примицао крај раду у радионици, одох до врата и лупнух по њих, стављајући тиме госпођи до знања да је време одласку. Од прилике на 1 минут после овог мог куцања, за које сам време стајао у близини врата и очекивао госпођу, чуло се у соби тихо јецање, а одмах по том госпођа је изишла веома узбуђена и, на моје велико изненађење, ухватила ме чврсто испод руке и готово повукла излазу. Тек на улици опазио сам, да госпођина рука јако дркти, а према светлооти једне електричне лампе могло се, и кроз вео, видети: да су јој очи уплакане. Право да кажем, све ово јако ме је изненађивало и с тога, још уз пут, почех правити разне комбинације на рачун госпођин. Мислећи тако, нисам ни опазио кад смо брже стигли на место где нам се ваља растати, те ми с тога беше мало непријатно, кад госпођа нагло трже своју руку испод моје. Отпочех се на брзу руку, извињавати, због непажње, али ми она, у место сваког одговора, пружи своју десну руку ради поздрава, а за тим журно оде у правцу ка М.... улици. (Свршиће се)

„М И Р Н 0!" ЛОМДОМС^А 1^РИМИМА<ЛНА ПРИЧА

»Главна је ствар за доброга полицајца,« отпоче причати мој пријатељ, стари детектив, »да никада не ради по каквој шеми, као што обично врло радо чине истражници. Он мора да буде обдарен досетљивошћу, схватљивошћу и брзом одлучношћу. Баш мп паде на ум једпа иеторпја, која то добро доказује.